Чудо на Врачару! Сатима стоји народ који увек безглаво јури – какав се друштвени феномен крије иза

© Sputnik / Лола Ђорђевић

Десила се равнотежа. Управо зато што живимо у убрзаном времену, други тас је превагнуо. Зато је ово догађај о коме сви желе да причају, као да је – чудо. И са верског и са социолошког аспекта, то се повремено догађа. И патријарха Павла су испратиле реке људи чекајући у редовима. То је знак да народ има душу. Препознаје вредности. А кључна је- нада.

Ово за Спутњик каже проф. др Зорица Кубурић , социолог религије, коментаришући невероватне слике испред Храма Светог Саве. Народ који безглаво јури сада је спреман да стоји у реду, и по 12 сати, да би целивао Појас Мајке Божије:

„Реч је о колективној потреби за надом . Појас повезује прошлост од пре 2000 година и даје наду за будућност. Зато је ово велики догађај. Природно је и очекивано да људи овако реагују, посебно у нашем тренутном колективном начину преживљавања, покушаја да се опстане у миру и у нади. Можда је ово и колективно психолошко преображење“.

Реке људи сливају се са свих страна, из целог региона, да би целивале једну од највећих хришћанских светиња која је стигла из манастира Ватопед.

Слике које нико није очекивао, које су изненадиле чак и монахе манастира из кога је Појас стигао, који су га пратили увек када би изашао са Свете Горе.

Теолози имају своје виђење овог догађаја, а шта о њему мисли наука, питали смо некадашњег професора Универзитета у Новом Саду, сада на челу Центра за емпиријска истраживања религије .

Главне области истраживања Зорице Кубурић су социологија и психологија религије , проучавање слике о Богу, утицаја религиозности на личност и ментално здравље појединца, али и утицај савремених комуникација на религијску имагинацију.

Има и оних који долазе у касним вечерњим часовима како би избегли гужву и сунце, а Храм остаје отворен док год има верника

Међу онима који стрпљиво чекају су верници који редовно одлазе на службу, можда и они који су само радознали. али и они који иначе нервозно трубе на семафорима, да би добили двадесет секунди више времена у животу. Сви стоје у хармонији, како се догодила та промена?

Људи се разликују у свом религијском искуству. Неки су ближе Цркви, док су други истраживачи. Али ово је религијски доживљај који се не догађа често и већина људи не жели да пропусти то лично искуство. То што неки имају сумњу, то је променљива категорија и припада развоју религиозности, јер и сумња је један део развојног периода. Они пролазе кроз сопствени развој и сазревање. И то је добро, да су сви заједно и да ишчекују сусрет са нечим што има дугу традицију, са материјалним доказима који на тај начин и повећавају веру и дају осећај сигурности. А са друге стране, то није само верски, већ и национални и општељудски начин повезивања.

То је лако разумети када је реч о личности патријарха Павла, али овде говоримо о реликвији око које се окупио народ. Не може да дође до консензуса ни око чега, а у том реду, сви су сложни. Је ли то национални подвиг?

Да, ово се може читати и као национални подвиг. Поред свих подела постоји нешто што може да уједини људе у поштовању нечега што има традицију. То је и национална традиција и општехришћанска традиција која повезује веру у Христа и то да је Мајка Марија родила Исуса, Бога који се сместио у тело, и у тело једне жене.

То је и симбол и вера и традиција и поштовање, пре свега материјалног тела, не само душе. За верника је веома важно нешто што је материјално, нешто што је живо, подсећа на успомену, али и наду, будућност, спасење.

Поред свих страхова који су се увек ширили, посебно медијима данас, увек је постојала нада у спасење, и то не само душе, већ и тела. Све те реликвије су подсећање да је овај материјални свет врло важан, да га ми поштујемо и да треба да га чувамо.

И верници других религија желе да виде и доживе нешто што траје. То је нада, упркос пролазности, негативним осећањима, постоји нешто што повезује и што даје наду да људи могу да живе заједно и да једни са другима чекају.

И то чекање има свој симбол. То је чекање месије, чекање Христа и Христовог другог доласка. То је заправо та нада.

И окупљања народа на улицама представљају једну врсту кретања људи заједно, у ишчекивању неке боље будућности. Имамо две перспективе, једно је сада и овде, да нам буде боље и да будемо заједно, једни са другима, а не једни против других. А с друге стране је верска нада у живот који свака религија проповеда.

Појас је, иако нежива ствар, у додиру са телом Мајке Божије, па сви хришћани то осећају као повезивање са Христом, као и причешће. Литургијско окупљање се дешава сваке недеље, а ово се једном деси и неко има прилику да види и не жели да пропусти то искуство.

Видели смо и нову слику, функцију медија, код многих су пробудили, ако не дубока верска осећања, онда макар ону добру, дечју радозналост. Колико су медији утицали на масовност овог догађаја?

С једне стране то јесте повезивање информације и позив на акцију, да се придружи, да се иде и види. То је јако значајно за наше време, што смо сви тако умрежени преко медија, друштвених мрежа. Али са друге стране смо усамљени, видимо да се друштво распарчало на индивидуалце који живе свако у свом свету, али потреба за другим је јако значајна, видимо да се људи ипак повезују.

Не само виртуелно, него и уживо долазе и то ми се веома свиђа, да народ препознаје своје потребе и да користи прилику да их задовољи. И то баш уживо, а не само да прати преко медија. Значи, превазишли смо медије.

Нови интернет медији су омогућили и да чујемо шта мисле они којима изгледа не треба нада, јако оштре коментаре у којима нема разумевања за осећања других…

Добро је да имамо слободу да одлучујемо где ћемо ићи и како ћемо се понашати. Мени лично не смета плурализам мишљења, веровања и начина живота. Мислим да је то богатство и да је управо толеранција оно што опстаје.

Само је важно да сачувамо мир и да поштујемо право свакога да мисли и верује онако до ког степена је дошао. И да помажемо једни другима да узрастамо аутентично, без лицемерја, без страха, без притиска, јер не расте свако истом брзином и није потребно да сви будемо исти, нити једномислени у том смислу, него у љубави. Бог је дао заповест да љубимо једни друге, а то што мислимо, нека буде добро и поштено. Искрено.

Једини грех је лицемерје. И лажно представљање. А искрено неверовање и веровање јесте аутентично, јер онај ко не верује каже: „Помози, Господе, мом неверју“. И онда сви имамо наду да ће живот бити подржан.

Поменули сте веру, наду, љубав, заједништво. Веома важна, прелепа слика испред Храма је поверење. Људи остављају своје ствари испред цркве пре уласка, без страха да ће нестати. Није ли и то, у данашње време, мало чудо?

Пред лицем Божијим људи су с поверењем. Вера и поверење су врло блиски појмови и без поверења нема ни вере. Базично је поверење. А када се верује у Бога и у људе, онда је то заиста врхунац среће који један човек може да оствари. Без поверења живот је веома ускраћен.

Без поверења и вере нема религије. Само страх и очајање. То је предивна слика нашег града и било би лепо да се о томе извештава, да се у медијима приказују доброта, поверење, ненасиље и деца. Да то буде слика која ће стално приказивати један општи културни контекст који овде постоји. Насиље које се афирмише, које је појединачно, локално и ограничено, иде у први план и онда изазива страх. И људи из својих кућа мисле да гори цео свет, а заправо, када изађу међу људе, виде колико лепоте и доброте има.

Контактирали смо вас како бисте коментарисали парадокс да живимо у најбржем, апокалиптичном дистопијском времену, а људи стоје сатима да би целивали светињу. Заправо сте срушили тезу о парадоксу, па и чуду. Ово је заправо једна потпуно нормална ситуација?

Да, ако људи цене живот, пре свега. Тако мислим и тако ово доживљавам. Знам, јер се бавим емпиријским истраживањима. Када емпиријско истраживање има репрезентативни узорак, оно показује реалну слику.

Имате изузетке и појединачне случајеве које не можемо узети као опште правило. Опште правило је да је живот леп, да је добар, да је већина људи нормална и да ће увек постојати изузеци. Увек ће постојати и добро и зло, али на нама је да се определимо шта ћемо видети, јер од наше перцепције и очекивања зависи какав ће нам живот бити. Ми бирамо где ћемо бити и шта ћемо мислити.

Владика Николај је говорио да се увек трудимо да радимо добро, да мислимо добро и да се тиме бавимо. Јер ако почнемо да „чачкамо по злу“, заборавићемо да чинимо добро. Према томе, увек смо слободни да бирамо да ли ћемо ићи у негативне ствари и плашити се или ћемо показивати позитивно.

Кад већ у Библији сто пута пише „Не бој се“, а и на улазима многих манастира видела сам натпис: „Не бој се, само веруј“, што је владика Николај веома потенцирао и после Првог светског рата и пред Други светски рат, стално позивајући људе да се не боје, него да верују да ће бити добро.

Јер на крају ће заиста бити добро, зато што зло никада не може да победи. Управо зато што је зло, уништава и себе и друге. А добро је спасоносно и зато смо слободни да изаберемо добро, без присиле.

Питање је сувише лично, али морам да питам, да ли планирате да одете до Храма Светог Саве? Утисак је да планирате, не само ради емпиријског истраживања.

Наравно. Неко ће можда отићи и више пута. Велика је сила заједништва. Људи не долазе само да виде и целивају појас, већ да буду заједно, јер се та енергија размењује. И то је оно што религија чини. Некада успешније, некада мање успешно.

Можда је прави тренутак и можда тако треба. Ако нас ово не сједини и не покаже да смо добри… Имали смо много негативних догађаја у последњих 30 година, распад земље и свашта друго што се догађало, много негативних коментара по питању српског идентитета, националног, па чак и верског. Из политичких разлога, верујем. Ипак постоји нада и она се сада остварује.

Можда је ово једна колективна психолошка катарза, ослобађање непријатних осећања, осећања губитништва и туђе мржње. То може да се превазиђе само заједништвом и љубављу коју имамо и тиме да не мрзимо никога другог. И то је спасоносно.