БЛИЖИ СЕ 17. МАРТ, А СРБИ НА КОСОВУ СТРЕПЕ ОД НОВОГ ПОГРОМА: Ово су стравичне исповести преживелих у нападу Албанаца пре 15 година

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: Profimedia

Март је месец који Срби на Косову и Метохији памте по злу,а данас, поучени догађајима који су уследили после бомбардовања 1999. године и погромом који су доживели 17. марта 2004, са додатном стрепњом ишчекују шта им доносе нови дани.

„Били смо у кући када су ушли, почели да ломе и бацају запаљиве коктеле, онда смо почели да се повлачимо и бежимо кроз авлије према цркви. Кфор је седео мирно, завукли су се у бове, нису излазили, вероватно су се плашили и онда смо отишли до цркве. Надали смо се да ће Кфор да нас штити, али од тога није било ништа. Ни дан данас од тога нема ништа, то могу само да причају, нико нас неће да заштити, једино ако нас Србија заштити“, почиње своје сећање на дан када су остали без ичега и свој страх да им се слично не понови, Горица Митровић из Липљана.

Кућа породице Митровић у Липљану у погрому 17.марта 2004. је у потпуности спаљена, као и помоћни објекти, и од тада Горица, њена четири сина, од којих су двојица ожењена и имају децу живи у селу Скуланево, општина Грачаница.

У Липљану, који је имао око 8.000 становника, до погрома Срби су чинили већину становништва – 70 одсто, док је 30 одсто Албанаца живело у крајњем јужном делу града, а сада их је 90 одсто.

Напад на Липљане почео је 17. марта, око 14.00 часова на које је кренуло неколико хиљада Албанаца, испричао је за Тањуг Милош Митровић, тада седамнаестогодишњак, којег је погром затекао у продавници коју је држала његова породица.

„Маса људи је јурила и само желела да попали и побије српски народ који је био ту. Била је страва и ужас, тај почетак. Ођедном сам чуо ‘УЧК’, ‘УЧК’ и онда је кренула пуцњава и бомбе“, прича Митровић и каже да њихова кућа није спаљена, првог дана.

Фото: Tanjug/Rade Prelić

Тог дана су, каже Албанци попалили куће које су биле поред пута, али 18. марта око четири сата поподне поново кренула руља ка њима, ушла у њихову улицу и спалила све.

„Спасили смо се тако што смо ишли кроз друга дворишта иза куће тамо где је било Срба, затим смо дошли код ујака, код којег смо били једно месец дана. После тога нам је уступио кућу рођак покојног оца, која је била оштећена од бомбардовања 1999. године. Прозори нису дихтовали, било је хладно, али све смо то прегрмели и полако смо кренули од нуле да стварамо“, наводи Милош.

Милошева мајка Горица Митровић присећа се да је 17. марта ујутру владала неприродна тишина, ништа се није чуло.

„Седели смо мирно, комшиница нам је била ту, ођедном се чула вриска, бука и почели су одмах да пале, да гађају“, каже Горица и додаје да нису претпоставиљали да ће до тога доћи.

Како каже, неколико дана пред 17. март атмосфера је била другачија, била је тишина, град је био миран, све је било мирно, “могла је мува да се чује”.

Додаје да су и пре 17. у празне куће улазили Албанци и заузимали положаје, мотрили на Србе и на то где су се налазили, али да нису очекивали да ће се десити то што се десило.

„Све је спаљено. Када су ушли у наше двориште, комшије око нас су већ биле отишле, остале су само две, три куће у којима је било Срба“, прича Горица.

Сећа се како је у том нападу страдао комшија, који је живео две улице од њих.

„Био је неспособан, није имао руку, живео је са мајком и сестром, бацали су га кроз прозор, газили, свашта су му радили“, прича она.

Када су се након пар дана вратили у Липљан затекли су кућу и помоћне објекте у потпуности спаљене. Спаљена је била и стока коју су имали, а у дворишту су затекли и заклану свињу.

И Јовица Ивић из Чаглавице има таруматична сећања на март 2004.године, када је рањен.

„Око пола седам увече, био је 15. март, враћао сам се кући. Није било струје. Ођедном ми је пришао ауто са леђа и са шиптарским нагласком ми се обратио један: ‘дечко, да те питам нешто’ и ја сам се окренуо. Он је извадио пиштољ, ја сам се шокирао. Почео је да пуца и ја сам од силине ударца кренуо да се враћам три, четири метара назад и пао сам“, препричава овај драматични догађај Ивић за Тањуг.

Фото: Tanjug/Rade Prelić

Присећа се да су нападачи почели да псују на албанском након чега су побегли.

„Неких 15 минута био сам у шоку, нисам знао ни где се налазим, покушавао сам да устанем, али нисам успео, јер сам крварио. Погодили су ме са пет метака – три у руку, два у стомак, све прострелне ране. После 15 минута наишао је комшија који ме је видео, покупио и пребацио ме до интерне клинике. Одатле су ме пребацили на хирургију и касније у Митровицу где сам и оперисан“, каже он.

Сећа се, каже, да је у тренутку када је рањен и када су нападачи побегли, одмах поред стајао џип УНМИК-а.

„Позвао сам њих да ми помогну, али иако су изашли из аута нису хтели да ми приђу“, каже Ивић.

Каже и да је то што се њему десило, када је имао 18 година, могло да се деси било коме од Срба да је наишао у то време и наводи да је то био део освете Албанаца због догађаја који су приписивани Србима претходних дана.

После опоравка у болници уцентралној болници вратио се у Чаглавицу где и даље живи са породицом.

„Комшија Срба свакога дана има све мање и мање. Велика је напетост и страх шта ће бити сутра.Увек када дође март Срби осећају додатни страх“, прича Ивић.

Данас у Чаглавици има 174 српских кућа, према речима Ивића, а у селу које је 2004. године било чисто српско, данас је више Албанаца него Срба.

Мартовски погром 2004. године је најмасовнији погром српског цивилног становништва са КиМ од 1999. године, који је организовала терористичка ОВК и албански екстремисти, а од 17. до 19. марта 2004. године протеран је велики број Срба и другог неалбанског становништва, спаљене су њихове куће и оскрнављени су српски културно-историјски споменици.

Према проценама, више од 4.000 људи изгнано је из својих кућа, широм Косова и Метохије, погинуло је 28 људи, више од 900 људи је претучено и тешко повређено, а од Срба је „очишћено“ шест градова и девет села. Уништено је 19 културних споменика и 16 православних цркава, као и око 10. 000 фресака, икона. . . , а око 935 српских, ромских и ашкалијских кућа је спаљено и уништено.

Kurir.rs/Tanjug/Фото: Profimedia

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.