Жута кућа или плава гробница: Од протеста због градње цркве на Лиману до напада на свештеника

Нови Сад; фото: Драган Боснић

Два дана након што је на Лиману организован протест због градње цркве, у овом новосадском насељу, нападнут је свештеник Српске православне цркве. Њега је, према саопштењу Епархије бачке, на улици ударио непознати мушкарац, ничим изазван, и удаљио се потом у непознатом правцу.

Епархија бачка мотив за напад види у „све изражајнијим медијским походима на СПЦ“ и наводи да су последњих дана „речени медији и њихови покровитељи свој говор мржње усмерили против жеље и иницијативе православних верника да се изгради спомен-храм Светих мученика бачких на Лиману, где више десетина хиљада верника нема своју парохијску цркву“.

Данима уназад трају ватрене полемике око градње цркве на Лиману у којима се не штеде ни грубости и отворено вређање, што на друштвеним мрежама, што кроз саопштења разних организација и политичких странака, што кроз изјаве позиционих и опозиционих новосадских политичара.

Што се самог протеста тиче, на њега су позвали независни чланови Савета месне заједнице „Лиман“ уз образложење да ће градњом цркве на зеленој површини код Штранда грађани остати без још једне зелене површине, и то због „партикуларних интереса који нису у складу са потребама грађана„, али и да изградња цркве надомак стамбених зграда „делује нарочито безобзирно према станарима који живе у близини“.

Понешто о знаменитости зелене површине објаснили су представници опозиције који су навели да се на месту где је планирана градња цркве налазило култно омладинско место „Жута кућа“ (1988-1995) „својеврсни центар грађанског активизма, отпора диктатури и ауторитарности и слободног уметничког деловања“.

Случајност је и несрећни стицај околности што назив култног места у широј српској јавности буди сасвим другачије асоцијације од места отпора диктатури који је почео да буја неколико година после смрти Броза.

Оно што је невероватно је што се сећање на „центар грађанског активизма“ ставља као противаргумент градњи цркве посвећене убијенима у Рацији 1942. године. И што се проблематизује то што би црква уместо „Жуте куће“ хтела да гради сећање на, како су образложили у једном од саопштења, „Плаву гробницу“ која постоји и у Новом Саду – Дунав у чије су залеђене воде у три јануарска дана бацана тела стрељаних на Штранду, око 1.200 људи.

Протест грађански освешћених Новосађана који неће, браћо моја, звона и прапроце, него књиге, књиге (које и овако не читају), умногоме подсећа на протесте из 2018. године када су станари београдског насеља „Степа Степановић“ устали да телима бране своје право да немају цркву у насељу.

Било је ту масовних демонстрација по насељу, заустављања грађевинских машина, тужби и истих аргумената које потежу и у Новом Саду: да српска црква у дослуху с властима грађанима иза леђа гради цркву под њиховим грађанским прозорима, да нико није станаре ништа питао, зашто се не граде болнице и школе, шта ће нам толике цркве…

Епилог вождовачких буна на црквене оце било је да црква није изграђена, парцела је данас запуштена и зарасла у коров и још није приведена никаквој намени, док је досадашњи учинак лиманских устанака много озбиљнији: физички напад на свештеника. А Скупштина Новог Сада изгласала је јуче градњу цркве на Лиману.

Физички напад је сигнал да се догађа нешто врло озбиљно, каже за РТ Балкан проф. др Милош Ковић са београдског Филозофског факултета.

„То је још један доказ да се пре свега на друштвеним мрежама излива огромна количина гнева и мржње и те кампање које се одигравају на друштвеним мрежама сасвим очигледно могу и да се усмеравају. Онда оно што се догађа на друштвеним мрежама, лако може да се излије на улице“, каже Ковић.

Он додаје да оно што се догађа у Новом Саду сведочи о томе да један део нашег друштва не доживљава оно што је класична српска култура, што је предањска православна српска цивилизација, као нешто своје.

„Свако има право да износи своје мишљење и да не прихвата оно што је у српском предању и српској културни кључно, али оног часа када дође до насиља то постаје проблем“, каже Ковић.

Наш саговорник указује и на то да изгледа постоје грађани којима ће сутра да сметају и црквена звона.

„То буди непријатна сећања на османска времена када је звоњава црквених звона била забрањена и када су звона скидана са црквених торњева. И сведочи о томе да деценије кроз које смо прошли, а у којима црква не само да је била маргинализована него је била и гоњена, да то време још није завршено и окончано“, истиче Ковић.

Он се посебно осврнуо на намену ове цркве: да буде посвећена жртвама рације, односно Светим мученицима бачким.

„Црква покушава, и у томе умногоме успева, да чува сећање на геноцид који је српски народ претрпео од 1941. до 1945. Генерално у српској култури сећање на тај геноцид није уобличено, црква у томе једина даје систематски промишљен одговор. Очигледно је да не само да не постоји свест о потреби за нечим таквим, већ постоји и активан отпор. А слутим да су такве кампање чак и вођене“, истиче Ковић.

Ћутање цивилног сектора, невладиних организација које су иначе врло гласне у одбрани свих могућих људских и грађанских права, води управо ка таквом закључку, напомиње наш саговорник.

„Овде је кључан тај сукоб који је политички и идеолошки, иако је црква ван идеологије и ван политике, она је, уствари, изнад политичких партија и друштвених подела. Ћутање тог дела наше јавности је сигнал да се ствари не догађају баш сасвим стихијски, него да су вођене„, закључује Ковић.

Извор: РТ Балкан

ИН4С
?>