Грајф: У Сребреници два велика масакра – над Србима 1992. и муслиманима 1995, али није било геноцида

ПРЕДСЕДАВАЈУЋИ Независне међународне комисије за истраживање страдања свих народа на подручју Сребренице од 1992. до 1995. године Гидеон Грајф у ауторском тексту за “Велтвохе” објаснио је зашто у Сребреници није био геноцид.

Текст објављен у “Велтвохеу” преносимо у целости:

Извештај наше комисије је усаглашен, прихваћен и потписан од стране свих чланова комисије. То значи да извештај има колективно ауторство свих чланова Комисије, а не појединца, па макар он био и председник.

Поносан сам што сам имао прилику да радим са таквом групом изузетних људи и стручњака светске класе.

Током нашег двогодишњег истраживачког рада, открили смо да су се на подручју Сребренице догодила два велика масакра током грађанског рата у Босни и Херцеговини 1992. и 1995. године. Први се догодио у периоду од априла 1992. до априла 1993. године над српским становништвом, други од 14. до 16. јула на највећој групи заробљених босанских војника активних и резервних трупа 28. дивизије Армије Босне и Херцеговине.

Иако је термин “геноцид” широко познат, није постојао пре доласка нацистичког режима на власт. Винстон Черчил је 1941. године описао злочине које су починили нацисти током инвазије на Русију као “злочин без имена“. Тек 1944. пољско-јеврејски адвокат Рафаел Лемкин (1900–1959) уводи термин “геноцид” у својој књизи “Владање Осовине у окупираној Европи”, у којој је описао уништавање националних и етничких група, укључујући масовно документовано убиство европских Јевреја.

Комбиновао је речи гено, грчку реч за расу или племе, и циде, латинску реч за убијање.

У својој резолуцији 96 (1) од 11. децембра 1946. године, Генерална скупштина Уједињених нација је прогласила да је “геноцид“ злочин по међународном праву, супротан духу и циљевима Уједињених нација и осуђен од цивилизованог света.

Две године касније, Конвенцију о спречавању и кажњавању злочина геноцида једногласно је ратификовала Генерална скупштина Уједињених нација и усвојила Генерална скупштина као Резолуцију 260 9. децембра 1948. године. Конвенција је ступила на снагу 12. јануара 1951. године.

Свим државама учесницама се препоручује да спрече и казне геноцид у рату и миру.

Члан 2. Конвенције дефинише геноцид на следећи начин: “За потребе ове конвенције, геноцид означава било које од следећих дела почињених са намером да се уништи, у целини или делимично, национална, етничка, расна или верска група као таква: (а) убијање чланова групе; (б) наношење озбиљне физичке или психичке повреде члановима групе; (ц) намерно наметање животних услова с намером да доведу до физичког уништења групе у целости или делимично; (д) наметање мера за спречавање рађања унутар групе; (е) принудно премештање деце из групе у другу групу”.

Према овом члану, геноцид садржи два конститутивна елемента: физички елемент, односно почињено дело, и психички елемент. Ова два елемента су повезана, чак и ако су аналитички различити.

“Намера да се уништи, у целини или делимично, национална, етничка, расна или верска група као таква“ је суштинска карактеристика геноцида, која га разликује од других тешких злочина.

Према члану 4 Статута Међународног кривичног суда за бившу Југославију (МКСЈ), геноцид се састоји од намерног уништавања “националне, етничке, расне или верске групе“.

Ово је био један од најконтроверзнијих аспеката дефиниције геноцида. Критичари су се жалили на ограничен обим дефиниције и искљученост политичких и других група и предложили амандман за проширење обима. Или су тврдили да судије треба да усвоје динамично тумачење одредбе.

Међутим, када су државе имале прилику да ревидирају дефиницију на Римској конференцији у јуну и јулу 1998. године, одлучиле су да реафирмишу текст који је усвојила Генерална скупштина Уједињених нација педесетак година раније.

Гледајући бројке, чини се упитним да је значајан део муслиманског становништва Босне збрисан убиством неколико хиљада мушкараца. Према демографској јединици МКСЈ, процењује се да је 69,8 одсто или 25.609 цивила убијених у рату у БиХ били Муслимани (од 42.501 војних смрти), док су Срби имали 7.480 погинулих цивила (15.299 војних смрти), а Хрвати 1.675 цивила. (7.183 погинулих војника), укупно 104.732 погинулих, распоређених међу Хрватима (8,5 одсто), Србима (21,7 одсто), Муслиманима (65 одсто) и осталима (4,8 одсто).

Током читавог рата у Босни убијено је 1,32 одсто муслимана. У Сребреници је убијено мање од 0,4 одсто муслиманског становништва. Удио муслимана у укупном становништву Босне и Херцеговине се током рата заправо повећао. И на српској и на муслиманској страни било је око два пута више војних жртава него цивилних; на хрватској страни тај однос је био још већи. Ово јасно представља аргумент против облика геноцида који би захтевао много већу укупну стопу смртности и много већи број убијених цивила.

Класични геноциди 20. века – геноциди европских Јевреја и руандских Тутсија – су значајни по свом инсистирању на убијању жена и деце како би се осигурало да та група буде заиста истребљена. Питање, међутим, није да ли је масакр војно способних мушкараца и дечака заиста уништио муслимане у Сребреници. Злочин геноцида не захтева исход и судови нису дужни утврдити да ли је стварни метод добро одабран. Међутим, ако је техника геноцида некомплетна и можда нелогична, то ће изазвати сумњу да ли је заиста постојала намера или не.

Злочини почињени у Сребреници у јулу 1995. године свакако се могу описати као “злочини против човечности”. Међутим, чини се да називање тога „геноцидом“ неоправдано искривљује дефиницију.

Након оцене чињеница о масакру, не може се утврдити конкретна намера да се становништво Сребренице као такво истреби. Не постоји очигледна намера да се уништи целокупно муслиманско становништво. Убиство неколико хиљада ратних заробљеника и неколико стотина војно способних мушкараца из региона Сребренице не би дало никакву општу предност српском руководству, јер је претпостављало да ће подручје енклаве бити припојено Републици Српској као дио мировних преговора у току.

То би ионако спречило муслиманско становништво да се врати у Сребреницу, чак и да су војно способни мушкарци из енклаве остали неповређени.

Велики број припадника колоне коју чине активни и резервни састави 28. дивизије Армије БиХ такође сугерише да су многи борци долазили са подручја ван Сребренице, тако да колона не представља групу војно способних мушкараца из Сребренице.

Такође је јасно да до 12. јула 1995. године није било наредбе да се побију сви заробљени муслимани. Вијећа Трибунала су се уверила да је такав налог морао бити дат сутрадан.

Геноцид као такав није се могао десити у Босни. Будући да злочин геноцида, по својој природи, претпоставља намеру да се уништи барем значајан дио одређене групе, геноцид као такав може се десити само када је значајан део одређене групе физички уништен. Ово уништење се мора утврдити као објективна чињеница. Као што је већ поменуто, “значајан удео” не мора да се мери укупним бројем жртава, иако је ово увек први примењен тест. Ад хок истребљење мање од 0,4 посто муслиманског становништва Босне и Херцеговине у року од неколико дана не значи да је дошло до геноцида над целом групом.

На крају, неколико речи о ономе што сматрам једним од главних достигнућа и утицаја рада Комисије и објављивања нашег извештаја.

Колико смо ми, чланови Комисије, касније могли да утврдимо, након објављивања нашег извештаја, нико у Републици Српској и Србији није негирао злочин почињен у јулу 1995. године. Нажалост, констатујемо да са друге стране нико, званично или незванично, није био вољан да призна масовне и систематске злочине муслиманске војске над српским становништвом.

У овом контексту, кључно је истаћи да је једна од основних цивилизацијских вредности слобода академског и професионалног истраживања историјских догађаја и слобода ума, ма колико они били контроверзни и болни. Важно је разумети да пропаганда увек покушава да спречи академско преиспитивање својих наратива медијске политике на сваки могући начин”.