Владимир Лојаница

У ХРАПАВЕ СТАРАЧКЕ РУКЕ СТАВИЛА ЈЕ ГЛАВУ И ПЛАКАЛА: Радина Пантовић (55) из засеока Пантовићи испод Дивчибара о старости и пустој самоћи

фото: Милош Цветковић

Једино што усамљеној невољници утера страх у старе кости је помисао на трен када ће са овог поћи на онај свет, тамо где је, тужна и намучена, одавно испратила децу и мужа. Не плаши се смрти, него да је она не стигне негде напољу, на ногама. Боји се кукавица сиња да ће је пре људи мртву наћи пси луталице.

Живот, а 85 је пуних за њом, не даје јој право да од ичег другог зазире, да јој ишта падне тешко осим онога што јој године и здравље не дозволе. Каже, газила је ватру до колена.

Да се мртва пружи негде у шуми, кроз ливаду, на забитом путу којим нико не пролази, богазу којим више пута дневно оде да обиђе овце – доста времена би прошло док би је пронашли. Ко и да је нађе пре чопора керова који тумара овим крајем када у њеној близини не живи нико. Леп је заселак Пантовићи код косјерићке Мионице, само аветињску пуст. Власници оних десетак кућа у њеном окружењу само понекад наврате на имања у подбрђу Дивчибара. Најближи комшија јој је пар стотина метара кроз шуму, а и њега послом заузетог ретко виђа.

Први пут поћи код Радине Пантовић, а претходно се у Мионици добро не распитати где живи, и прецизно не запамтити куда лошим путем који води низбрдо – узбрдо, може те одвести у дангубно лутање пустим забитима. Одвојиш ли се погрешено на неком од друмских рачвања који без путоказа воде ка празним засеоцима, тешко да ћеш срести икога да приупиташ где живи баба Радина.

-Не живим него животарим… Сама одавно… Море ‘ајте, ’ајте овамо, нисам видела никог живог десет дана. Има и више, богами. Глув је дан без људи, а мени је скоро сваки такав. За мном, ‘вуда, јес мало незгодно, пазите глиб је стазом, а трава је мокра – сачекала нас је пред шталом Радина Пантовић и повела ка кући.

фото: Милош Цветковић

Прича о овој жени једна је од на хиљаде сличних коју исписује сурова пустош старачких српских села. Има доста таквих и овде око Косјерића. Само, тешко да је усуд према било коме од Радининих знаних и незнаних сапатника био окрутан као према њој.

-Са 19 година сам дошла у Мионицу, удала се у Пантовиће. Муж ми је млад, опрости дете не сећам се када, давно је било, умро. Пресекло га срце, напио се знојав воде. Са њим сам родила двоје деце, сина и ћерку, и они ми млади помреше. Несретници моји. Остави ме бог дуго у животу да их оплакујем. Прво сама у кућу, сад скоро сама у селу. Поумирао стари народ, млади отишли у градове – јадала нам се дуговечна несретница.

Јутром наложи ватру, пусти кокоши и пође у шталу овцама. После се врати кући, скува ручак, забави око врта. Поподне опет овцама, па опет у врт. Ретко шта јој промени свакодневицу. Зато се, ваљда, и обрадовала кад смо јој стигли у госте вођени причом о њеној судбини.

-Имам седам оваца. И њих ми је тешко гледати. Пустим их некада саме у испашу, али не дуго, јер оне кучке – луталице… Презају наоколо. Ономад су ми две овце заклали. Хоћу свињче да купим да га утовим за Аранђеловдан – причала нам Радина.

фото: Милош Цветковић

Непријатно изустити, али некако успесмо – „Ко ти, стара, долази на славу? Кога блиског имаш да те обрадује?“

Има, прича, двоје унука и двоје праунучади. Синовљев син јој живи у Београду, а ћерка у Ваљеву. Синовац јој је у Субјелу, ту око Косјерића.

-Братић ми ретко наврати. Каже, болестан је, не може. Велим, не мораш, не мучи се, ја сам оставила много година за собом, ти треба да живиш. Унук је скоро био. Не може често да дође, чува свој посао и парче хлеба. Унука дође чешће, има двоје деце. Звала ме је да се преселим код ње у Ваљево, али нисам хтела. Шта ћу јој матора. Има своју породицу, нећу да јој будем на сметњи и терету. Ту сам где сам, одавно сам, и одавде могу само у гроб. Продавница ми је далеко, у њу и не идем. Чељад кад дођу донесу ми свега да имам за месец – два. Не молим никога ни за шта, само оног комшију кад ме зло натера да морам лекару

– каже Радина Пантовић.

Прегазила је осам и по деценија, а витална је и отресита. У кући, ко зна када прављеној, време се одавно зауставило. Дрвени креденци, преко кревета старински ћилими, под ногама даске, по зидовима одавно избледеле слике. На њима покојни супруг, деца, и она са њима.

Најлепши су јој они дани када су јој унуци у гостима. Кад би само чешће било таквих. Поскакује од среће, грли их, љуби, на све стране се разлети да им случајно нешто не би зафалило. Али и најтеже вечери падају после таквих дана. Плаче Радина као киша када јој најрођенији које има на овом свету оду. И заплакала се, искрено, мајчински, кад нам је причала колико јој потомци недостају. У храпаве сељачке руке ставила главу и брисала сузе. Ташко је бити матор и сам.

-Не питај како је зими. Грдно! Падне голем снег, замете ми цело двориште, не могу врата да отворим. А морам до штале. Да видиш бабу како онда узме лопату и чисти снег до кукова, као да је ђевојка -прича.

Тихо је дању у Пантовићима када се може чути само брундање неког аутомобила који се ломи низ сеоски пут, али он се од шуме од Радинине куће не види, или клепетуша са врата овна предводника залуталог стада. Некад се обрадује и грому и грактању гаврана који накратко разгале тишину. Ноћи су гласније од дана. Језу неретко наруше фијук ветра који се спушта са Дичибара и завијање вукова који се дозивају са брда који опасују Мионицу.

-Чега да се плашим? Чек да видиш! – оде Радина из гостинске собе.

фото: Милош Цветковић

На столу боца са ракијом и чашица насута до пола. Не пије старица, него, ето тако, да јој личи да у кући има још некога. Ето је, враћа се, хитра. Носи пушку. Ловачку двоцевку.

-Муж ми је био ловац и од њега ми је остала. Имам дозволу. Нисам дала да ми је узму. Милиција је долазила, вели, „Радина, нека ти пушке али да је не износиш из куће“. Питам, „како, бре, како да не запуцам на кучке кад ми нападну овце“. Раније сам знала да ноћу, кад курјаци почну да се окупљају у планини, испалим понеки метак у ваздух и поплашим их. На врата неко да ми дође у глуво доба не би се жив вратио. Одавно нисам пуцала, али опалила бих да ми се неко незван појави – жустро стеже пушку као прекаљени војник.

Срчани је болесник. Кад смрт дође, а ништа не би имала против да то буде и данас, волела би да се затекне у кревету. Да макар умре лепо кад је у животу мало тога лепог имала.
Мало је оних који је се сете да је позову и приупитају за здравље, да јој се понуде ако нешто затреба. Опет, Радина се не одваја од мобилног телефона. Увек јој је у џепу. То је, каже, део договора са унуком из Ваљева за час који ће неминовно доћи.

-Заветовала сам је овако: Кад ме једном позове а не јавим се, нека окрене други пут. Ако се ни тада не јавим нека зове још једном. И још једном. Не одговорим ли јој трећи пут нека крене ка Мионици са сазнањем да сам умрла. Ако ме нема у кући, ту сам негде около, немам где даље да одем. И нека не плаче. Дуго је баба живела и свакакве јади претурила преко главе. Иде се баби код деце и мужа, баш их се зажелела – скочи Радина на ноге и оде да опосли око врта.

Владимир Лојаница

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.