„РУСКИ КРСТ“ : Братско гробље, тишина и звона за морнаре

Када је у марту 2014. године куцнуо час да се застава Русије подигне усред Севастопоља, Константин, који је читав живот чекао и сањао тај тренутак, имао је код себе све – храброст, добру вољу, радост, узбуђење, срећу, све сем – заставе!

– Растрчим се по Тргу Нахимова у центру Севастопоља да тражим заставу и – налетим на Золдостанова – Хирурга. Кажем му – Золдостанов, Христа ради, нађите ми заставу Русије и он, однекуд, донесе нашу, руску заставу коју смо подигли на јарбол. После је више, до дана данашњег нико није скинуо нити ће је скинути – причао ми је у Севастопољу Константин.

Тог дана, он и његови пријатељи Руси у Севастопољу су, каже, и то дословце, „држали срећу у рукама”.

Константина сам упознао у Никољском сабору, на Братском меморијалном гробљу у Севастопољу, на северу града.

Довољно је било само да непознатом човеку који се као сенка, изненада, појавио из једног од пролаза између многобројних гробница, кажем реч „Сербиа”, и лице Константина развукло се у широк осмех – „братја, сербские братја…”.

Севастопољ, свака стопа овог града је историја, а Братско гробље је есенција те историје.

Стотину хиљада војника и морнара, сто двадесет или сто педесет, двеста хиљада, колико их је сахрањено на градском, Братском гробљу, то нико више, сем Бога, жив не зна.

У врело августовско поподне, на брегу изнад Црног мора, тишина је као молитва. Овде се, буквално, хода по костима руских морнара и војника које су ту, у гробницама, испод травнатих алеја, испод стаза…

Колико је само младости и радости, колико снова недосањаних, колико најбољих руских синова ту, испод земље…

Овде земља, црна и тешка, не притиска кости војника и морнара, не, овде кости војничке и морнарске придржавају земљу да се не стропошта у понор безнађа!

У централном делу гробља је велики споменик, руски морнар, са капом у левој руци, гологлав, са заставом на копљу, обореном према земљи, оборене главе клања се сенима погинулих другова. На споменику је само кратка порука „Родина синовјам” што у преводу значи „Отаџбина синовима”.

Ово је споменик горке лепоте.

На Братском гробљу у Севастопољу јасно се види колико је родина Русија и захвална и колико је сурова, окрутна, према синовима. Обавеза синова овде се одувек поразумевала – да гину за своју Родину. Родина се после није потрудила, ако ништа друго, а оно да побележи имена изгинулих синова. Бог ће знати зашто је то у Русији тако.

Небо изнад Братског гробља није само обично плаветнило. Оно је час тишина, божја, благодатна, час страшни урлик плача, погибије, јада, чемера!

Руски војници и морнари одлазе млади! Тако је било, а само Бог зна како ће бити.

Кратке поруке са гробова војника и морнара, бескрајни низови гробница са безименим јунацима, на Братском гробљу кидају утробу. Овде нестане речи, а срце запишти од туге.

Али, немојте се варати, то је само први осећај. Оно што дође после, много је страшније.

Овде историја није празан бездан из кога дува ледени ветар! Овде вас мртви руски морнари ухвате под руку и ходају заједно са вама. Осетите њихов додир. Ходају ту поред, а милионима миља су далеко. Или, можда нису?

Ако покушате да их загрлите осетићете само празнину. Овде сатима можете ходати, а на крају не одмакнете ни један једини корак.

Крај стазе сахрањена је „медсестра Вера”, а на камену сем њеног имена уписана је само година њене смрти – 1942! Тек то се о њој зна. Ни ко је, ни одакле, ни где је мајка за њом заплакала, ни где је отац запиштао, ни колико деце није стигла да роди и да им се обрадује… Тек само – медсестра Вера!

Један споменик, а у њему сећање на хиљаде, десетине хиљада Вера.

– Господе Боже, за њену душу ти се молим. Ја раб Божији недостојан ње – застане понеко крај њеног гроба, прексти се и заплаче над њеном младошћу и њеном лепотом и њеним недосањаним сновима.

И тако сваки дан. Чим дан мало одмакне, одоздо из Севастопоља на Братско гробље изађу људи, шетају између гробница, покупе суво лишће са стаза, ишчупају травку са гроба или тек стоје крај неког споменика и читају молитву.

Нигде тишина тако речито не прича као на Братском гробљу. Ретко где је веза између живих и мртвих тако јака. Свако од оних који живе доле у граду има некога ко је горе на брегу, и свако од оних горе на брегу оставио је део себе међу онима доле у граду. Те конце нити је ко кад прекинуо нити ће их прекинути.

– Наша Вера, медсестра, она је још и срећна. Њено је име остало на камену, да се помиње у цркви, на молитви. Хиљаде је овде и десетине хиљада безимених – каже старица крај Вериног гроба.

Пар метара даље сахрањен је капетан Волков, па командир вода Бурин… И тако читаво гробље. Све брат до брата, друг до друга, младост крај младости.

Гробље је отворено 1854. године за време Прве одбране Севастопоља, тада је овде сахрањено можда 50, можда 70.000 људи. Бог зна.

Пут којим се стиже до Никољске цркве која је на брду, на врху гробља умањена је копија пута којим је Христ изашао на Голготу. А црква на врху симбол је победе, васкрсења, вечног живота.

Кад од улазне капије крене том стазом ка Никољској цркви, свако узбрдо понесе свој крст. Свако се суочи са собом и својом пролазношћу. Тешко је тај крст изнети од улазне капије Братског гробља до Никољске цркве. Узбрдо, док вам понестаје даха а ноге постају све краће.

– Господе Исусе Христе, сине божији, смилуј се мени грешноме… Господе Исусе Христе, сине божији, смилуј се мени грешноме…

– Овде су сахрањени људи који су гинули за Русију у последњих 300 година. Кад су недавно изводили радове, крај источног зида цркве нашли су кости официра, војника, са значкама на капама какве су носили припадници обалске артиљерије, стрељани можда 1920. године кад су бољшевици ушли у град, колико њих – Бог зна – каже Константин.

Сведоци су својевремено причали:

– За време друге опсаде Севастопоља, 1942. године, само су једног дана дошле машине, ископани су ровови, дугачки и дубоки, а онда су данима довожена тела погинулих Црвеноармејаца, колико њих је сахрањено – Бог зна…

– Хиљаде, десетине хиљада. Њихове кости сада су свуда испод, испод ове стазе којом ходамо – каже Константин.

Крај Никољског храма је велики јарбол на коме је Андрејевски крст, застава Руске ратне флоте. И за време Украјине, застава је ту стајала сваког дана, а када су Украјинци једном затражили да поред ставе заставу своје флоте, баћушка Николај, старешина цркве, одговорио им је – „Које ваше флоте? А шта да кажем синовима ако овде поставим вашу заставу?”

У Никољском сабору, на коленима се за душе сахрањених руских морнара и војника молио цар Николај Други.

Лево од храма сахрањено је 615 морнара са крстарице „Новоросијск”, која је на дно великог залива у Севастопољу потонула 1955. године, кад су је потопили највероватније италијански командоси. Сви на једном месту, и опет друг до друга, брат до брата.

– И, испод ове стазе којом сада ходамо су кости морнара. И испод стазе и испод ове траве око нас, свуда, свуда око нас где нам очи гледају и ноге ходају, свуда су кости, кости, само кости – прича Константин.

Његов глас је миран, тих. Он, и кад хода стазом међу гробовима, једва да додирује земљу. Боји се да не повреди оне који су доле испод бетона, који су свуда около, да не наруши њихов мир.

Руски морнари одлазе млади. На Братском гробљу пролазе деценије и векови, а време стоји. Само је младост сахрањених морнара вечна.

Ближе цркви су заједничке гробнице у којима су сахрањени подморничари страдали у подморничким несрећама 1966. године, па 1970, 1983, мало даље је заједничка гробница подморничара са „Комсомолеца” који је на дно Норвешког мора потонуо 1989. године.

Михаил Бочков погинуо је када је подморница „Курск” 2000. године потонула на дно Баренцовог мора. Њега су првог нашли.

Споменик његовом другу Михаилу Олеговичу је у виду подморнице која полако са површине тоне у морске дубине. Имао је само 27 година када је погинуо, Бочков 23 године.

Руски морнари одлазе млади.

– Тело Михаила Олеговича нису нашли у првом тренутку. Једног дана, до нашег баћушке дошао је његов отац, црн и невољан, каже, да је да дочека, да му барем тело сина нађу, баћушка је само рекао – „Помолићемо се заједно…”. Кад је „Курск” извучен на површину, у центру експлозије нашли су тело Михаилово и отац га је сахранио овде, а где би друго – каже Константин.

Колико је туге и колико радости на Братском гробљу у Севастопољу. Нигде радост Васкрсења Господњег није тако кристално јасна и чиста као овде.

Пре осам година на Братском гробљу сахрањен је официр Виктор Витаљевич, погинуо у Москви, у експлозији у метроу у нападу терориста.

Данас су на Никољском храму звонила звона у част Србије. И у част Кустурице. Поверовао сам у тренутку да се њихов звук, данас, чуо све до цркве Светог Саве на Мећавнику и до цркве Светог цара Лазара у Андрићграду.

Тишину Братског гробља, савршену, тек на трен покидао је рески звук звона са звоника. Та звона, у ствари и нису црквена, него су са разних бродова, да морнаре који леже около мине жеља да се сете својих бродова са којима су заједно тонули.

Овде је само бели камен на гробовима равнодушан. Њега у лето пече врело кримско сунце, у јесен по њему падају дуге октобарске кише, у зиму мећаве доносе снег од Сибира и тако је сада и биће у век и векова.

У натписима на споменицима овде нема жалости нити тугаљивости. Они су једноставни, прости, само име, презиме, чин и понегде место и година смрти.

Једностане поруке као што је и смрт овде једноставна.

Има ли на свету још нека земља у којој су ововремено и прошло, небеско и земаљско, тако тврдо увезани? Има ли града какав је Севастопољ?

И, има ли у Русији града који је више руски?

Артур, таксиста који ме ових дана вози по Севастопољу, каже:

– Велико хвала Украјини за Мајдан! Ми смо се само вратили тамо где припадамо, отуда где нам никада није било место.

На таласима Црног мора, испод Братског меморијалног гробља, лагано се љуља крстарица „Москва”. Чува сени руских морнара.

Зашто руски морнари и војници одлазе тако млади?

Има ли још и једно место на свету на коме се људска трагедија овако дуго задржала? Где смрт и живот, где мртви и живи постоје упоредо и где једни другима не сметају?

На Братском гробљу нема усамљених. Овде ни живи ни мртви нису сами. Свако овде има свог друга.

На Братско гробље не долазе они који траже самоћу, овде долазе они који траже љубав и молитву.

На овом месту нема мржње. Има равнодушности можда, али, мржње – не.

Овде је све љубав Његова и воља Његова.

Овде је Њега лако наћи и овде је лако помирити се са вољом Његовом.

 

(Одломак из књиге путописа „Руски крст“ аутора Зорана Шапоњића.)

 

 

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.