РАДОВАН КАЛАБИЋ: СРПСКО СТАНОВИШТЕ И ПЕРСПЕКТИВЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ ИЛИ ПОБЕДНИЧКИ МАРШ МИЛОРАДА ДОДИКА
Фото: vidovdan.org
1.
Србима у БиХ историја је на крају XX века наменила улогу последњих европских голиста и првих активних бораца против џихада и исламистичког тероризма на тлу Европе. Организовани још пре избијања ратних сукоба у БиХ у своју државу Републику Српску, они су били и прва мета НАТО савеза на Старом континенту после Другог светског рата. На њима су in vivo испробавана нова оружја, међу којима је било и оно са ослабљеним уранијумом, о чему је сведочио истинољубиви француски генерал Пјер Галоа.
Не само положаји српских трупа, већ и цивилни циљеви у Републици Српској били су изложени немилосрдном бомбардовању и разарању од стране западне војне алијансе. Политички и војни представници Срба у Републици Српској, уосталом као и цео српски народ у матичној држави, били су изложени до тада незапамћеној сатанизацији у западним медијима, у којима су на више разумевања наилазили слонови и угрожене животињске врсте, него српске цивилне жртве.
На другој страни владајућа клинтон-сорошевска политичка гарнитура подупирала је на све начине рађање и настанак прве исламистичке државе у Европи, на чијем је челу стајао аутор злогласне „Исламске декларације“. Ова моћна глобалистичка структура у САД стајала је и иза оснивања тзв. Хашког трибунала, као још једног средства политичког притиска на Србе, који се у међувремену претворио у место отвореног ругања праву и правди, и у гробницу српских сужања.
Изетбеговићева БиХ, међутим, добила је улогу да се преко ње у шаху држе првенствено оне европске земље које су показивале ма и најмању склоност ка самосталном одлучивању, а изван апсолутне англоамеричке контроле и доминације. Зато је прво перо српске политичке емиграције, аутентични Србин и Европљанин, доктор са Сорбоне Марко С. Марковић с правом закључио :
„Највећи политички парадокс двадесетог века је у томе што после пропасти Совјетског Савеза и завршетка `хладног рата`, ниједна европска држава није више самостална.“
Република Српска, у чије темеље је уграђен и живот 25 000 наших сународника, ипак је опстала, а у Дејтону је признат и њен међународноправни субјективитет. Тако су у БиХ после четири године окончани међунационални сукоби са елементима верског. У америчкој војној бази будућа БиХ је „склопљена“ од два државна ентитета: Федерације БиХ и Републике Српске, и три народа: Бошњака, Срба и Хрвата.
Од тада, међутим, у миру започиње политички процес унитаризације Босне и Херцеговине, којем су посебан тон, речју и делом, давали и тзв. високи представници за БиХ. Они се у свом политичком и пристрасном деловању нису устручавали ни да смењују са функција легално изабране представнике српског народа, позивајући се при том на некаква фантомска бонска овлашћења која до сада нико није видео у њиховој изворној форми. Отимање државних надлежности од Бања Луке и њихово преношење на ниво Сарајева обавезно су пратили притисци, претње и уцене српских представника власти у РС и у заједничким органима БиХ од стране западно-бошњачке коалиције.
2.
Правно-политички процес унитаризације БиХ логично је довео до поодмаклог „раздржављења“ Републике Српске, отимања њених 83 надлежности, међу којима је и укидање Министарства одбране. Уследио је потом и неуспели покушаји да се имовина овог министарства укњижи као имовина БиХ. А све је кулминирало оснивањем Суда и Тужилаштва БиХ, у којима главну реч воде странци и по правилу пресуђују на штету Срба. Истовремено, из Бања Луке нису подизани одлучнији гласови протеста и негодовања због дискриминације Срба у Б-Х федерацији, па се тако дошло у ситуацију да српски језик буде протеран и из школа у којима су српски ученици принуђени да наставу у неким тамошњим срединама похађају искључиво на тзв. бошњачком језику.
Преломни тренутак и крај попуштањима и узмицањима пред западно-бошњачким захтевима из Сарајева наступио је у коначном одбијању Бања Луке да пристане на укидање Министарства унутрашњих послова РС.
Овај заокрет има симболичко и практично значење коперниканског обрта у понашању српског руководста на простору постдејтонске БиХ. Званична Бања Лука је, коначно, прикупила снагу и кураж да каже НЕ политичкој номенклатури из Сарајева, која се редовно позивала на подршку тзв. међународне заједнице, а коју су практично сачињавале чланице НАТО предвођене САД. Била је то, уједно, прва велика политичка победа послератне Републике Српске. После ове победе РС је поново повратила самопоуздање и из губитничке прешла у победничку политичку фазу.
Срби у Републици Српској, који су архетипски војевали за Крст часни и Слободу златну, као и њихови преци на Косову и Метохији пре нешто више од шест векова, потврдили су своју развијену националну и слободарску свест. На крају ове 2016. године и на самом почетку нове геополитичке ере, која је наступила са избором Доналда Трампа за новог председника САД, Република Српска представља не само весника великих промена, већ може да послуже и као узор другим европским народима у борби за државни суверенитет и националну слободу. А све у циљу ефикасног отпора и отклона од глобалног и либералног тоталитаризма, његове ратнохушкачке, хегемонистичке и освајачке политике, као и од наметања демократске неслободе.
Данас, четврт века од оснивања и 21 годину од признавања њеног међународно-правног субјективитета, Република Српска гласно и јасно стоји на правом и чврстом српском становишту. Управо због те позиције, а након „Брегзита“ и изборног пораза клинтоновско-сорошевске политичке касте, која своју тачку ослонца не тражи више у Вашингтону него у Берлину, Бања Лука се све више доживљава и као Српски Пијемонт.
Она енергично захтева да се затвори Канцеларија високог представника у БиХ. Те да се до последњег слова испоштује Дејтонски мировни споразум и да јој се врате свих 83 надлежности загарантоване како овим тако и Паришким међународним споразумом, који су гарантовале и Русија и земље ЕУ. Најновија понуда из Бања Луке, дакле, не може бити ни отворенија, ни сажетија, и она гласи : или повратак на изворни Дејтон, или „распакивање“ садашње БиХ, од чега српска страна има најмање разлога за забринутост.
Напротив, баш ово „распакивање“ пружило би шансу Републици Српској не само да се мирним путем осамостали, већ и да стекне међународно признату независност. У новој и већ наговештеној подели интересних сфера између Русије и САД у југоисточној Европи и на Балкану Српска би могла као и до сада да рачуна на пуну политичку подршку Русије. Као и на ублажавање, или у најбољем случају изостанак америчког антагонистичког расположења.
Додикова недавна посета Кини, која је трајала девет дана, допринела је даљем продубљивању свеукупних веза Бања Луке са најмоћнијом светском економијом и најмногољуднијом земљом на свету. Све ово указује не само на појачани међународни интерес за Републику Српску, већ и на ширење њеног угледа као међународно-правног субјекта.
3.
Но, да се вратимо српском становишту Републике Српске.
Шта у садашњим унутрашњим, регионалним и међународним приликама оно значи и у чему се огледа смисао српског становишта кога енергично заступа званична Бања Лука?
Српско становиште заговарао је још Милош Црњански између два рата, узалуд апелујући на српске политичаре у Краљевини Југославији да скину туђе наочаре и ствари коначно погледају „српским очима“. Али су тада, уосталом као и у деценијама после Другог светског рата, Србе углавном представљали, или су им наметани за политичке вође они који су више мислили на исход наредних избора, на личну каријеру и на своје материјално благостање, него на живот будућих српских генерација.
У најгрубљим цртама српско становиште представља утврђивање свести о свом српском идентитету и поступање у складу са српским интересима.
То је свесни избор да се буде свој и слободан, без угрожавања туђе слободе и туђих националних, верских, културних, језичких, људских, мањинских и других права.
Српска самосвојност се вековима градила кроз нашу заједничку прошлост, нашу православну веру, нашу традицију и културу, наш српски језик и ћирилично писмо…
Ко каже да Срби ни до данас немају своје српско становиште, свој национални и државни програм тај или пресно лаже, или свесно обмањује стручну и ширу јавност.
Као старом европском народу нама је још на самом почетку тринаестог века Свети Сава оставио најсавршенији и најкраћи програм у три тачке:
- Слободна држава,
- Слободна црква и
- Слободна култура.
Република Српска савладала је прву и најважнију лекцију из наше историје, која нас учи са каквим смо се погибељним искушењима суочавали у одсуству слободне и суверене српске државе. Кад год смо кроз историју остајали без ње падали смо у тешко ропство, као под Турцима. Или смо били национално и политички „опатуљени“ под притиском Аустроугарске, која је канила да прегази, окупира и војнички покори чак и матичну српску државу. Или смо били изложени геноциду, прогону и покрштвању као у време НДХ, наказне квислиншке творевине на чијем је челу стајао Анте Павелић. Или смо доживели етничко раскопавање по авнојевским границама, насилну атеизацију, поделу Српске православне Цркве и расрбљавање као у ери Брозове диктаторске владавине.
Или смо, као после 5. октобра 2000, у условима „меке окупације“ били изложени новим отимачинама територија, језика и културе, а све уз економско пљачкање, осиромашење становништва, још већи пад наталитета и пораст исељавања из земље. Да би, на крају, преостали Срби са Косова и Метохије живели у логору лажне НАТО државе, којом управљају осведочени криминалци и убице, нарко дилери и трговци људским органима.
Политички и културни представници нашег народа из Црне Горе засад једино из Бања Луке могу слободно да упознају јавност са неподношљивим положајем српског народа у тој држави. У којој су подвргнути бруталном културно-идентитетском затирању под недемонтираним, антисрпским и мафијашким режимом Мила Ђукановића. То је она иста држава чији „верски поглавар“, с „легитимним и легалним капацитетом“ однедавно у МУП-у регистроване НВО, баца анатему на Српску Православну Цркву називајући је терористичком организацијом…
4.
На највишу коту српског становишта Република Српска се испела у последњи, или у прави час. После неуспеле иницијативе наших „традиционалних савезника“ Енглеза да у Савету Безбедности УН прогурају резолуцију о наводном геноциду почињеном у Сребреници. Само захваљујући руском вету Републику Српску су мимоишле погубне политичке и правне последице које би произашле из усвајања такве резолуције. У питање би био довен и њен опстанак, док би целом српском народу сигурно и трајно био ударен жиг геноцидности.
Можда је то и била перфидна намера Гордог Албиона : да Срби од Немаца преузму „штафету геноцидности“, под којом би осрамоћени посртали и наши потомци кроз цео XXI век. Била би то историјска перверзија првог реда да се Србима, који су у прошлом веку доживели два геноцида и највеће етничко чишћење у Европи након Другог светског рата, пришије етикета геноцидног народа!
Но, када имамо у виду историју политичког односа Енглеза према Србима, онда ниједну бизарност са те стране не треба унапред искључивати.
Република Српска се поново усправила онда када је бошњачко-западна коалиција покушала да оспори њено оснивање и забрани обележавања њеног рођендана. Политичко Сарајево је притисцима и уценама, као и законодавно-правничким махинацијама Суда и Тужилаштва БиХ, Бања Луку још једном поставило уза зид. Ваљда су рачунали да се у њој неће пробудити „инстинкт самоодржања“, те да њен председник Милорад Додик неће имати храбрости да заигра на све или ништа.
Десило се, међутим, све супротно од оног што су очекивали и чему су се надали Изетбеговић млађи и западни амбасадори у Сарајеву. Иза Додика и одлуке о одржавању референдума о Дану државности Републике Српске стала је званична Москва, а из званичног Београда није стигла подршка, али, руку на срце, ни отворено противљење. С обзиром на садашњи незавидни положај матичне државе свих Срба и то је сасвим довољно.
На референдуму о Дану Републике Српске поново се манифестовало јединство народа и његова одлучност да брани српску државну творевину с леве стране Дрине, као и нашу једину победу у ратовима на тлу бивше СФРЈ из деведестих година минулог века.
На локалним изборима у БиХ, који су уследили само седмицу након Референдума, убедљиву победу однела је уствари државничка политика председника РС и председника СНСД. У Сребреници је најзад победио српски кандидат. А позив младом Младену Грујичићу, новом начелнику сребреничке општине, да присуствује Трамповом молитвеном доручку 4. фебруара наредне 2017. године, на недвосмислен начин говори о промени ветрова који ће из Вашингтона убудуће дувати према Бања Луци.
Највећи губитници на овим изборима били су Бакир Изетбеговић и његова странка, као и политичари из оних српских странака у РС који су на моменте имали више разумевања за политику Алијиног сина, него за многе државничке кораке које је предузимао председник РС.
5.
Истрајавање на српском становишту вазда је за собом повлачило силне ризике и личне жртве. У име свих национално свесних, непреумљених и правдољубивих Срба Додик је понео свој и Српски Крст. И он га носи без страха за личну и за безбедност своје породице. Њему се отворено прети да ће бити смењен са председничке функције и изолован из политичког живота. Такву претњу му упућују и Бакир Изетбеговић и високи представник за БиХ, означавајући га, уједно, као политичку и физичку мету.
Чак и поједини српски страначки прваци из Републике Српске у скорије време двоуме се да ли да признају Додика за свог председника и најављују прекид комуникације са њим.
На страну што ове претње у измењеним међународним околностима сада долазе из уста с напола извађеним политичким зубима, па више подсећају на бапско вавољење и сиктање него на рику моћних лавова, председник Републике Српске је показао да је зарад српског интереса спреман и на политичку и на личну жртву.
Имамо ли данас у српском политичком корпусу још неког државника Додиковог мегданџијског формата, који је у потпуности одбацио туђе наочаре и који на ствари гледа „српским очима“.
Који се не пренемаже, не глумата, не калкулише, не заводи и не опсенари, већ говори свима разумљивим језиком.
Који сме да понови како воли матицу Србију, те да својим поступцима то и свакодневно потврђује.
Који је успео да уједини и грађане и политичке странке око најважнијих државних питања, а народ да ослободи тзв. стокхолмског синдрома, страха и наметнутог осећаја кривице и самооптуживања.
Који је учинио све да народ у Републици Српској поврати самопоуздање, победнички и слободарски дух.
Који се не понаша као да историја државне творевине на чијем је челу, и историја уопште, са њим почиње и са њим завршава. Стога користи сваку прилику да истакне значај и улогу др Радована Караџића, оснивача и првог председника Републике Српске.
Који је територијално малу Републику Српску довео до поузданог партнера државних колоса какви су Руска федерација и НР Кина.
Који је заслужан што је Република Српска, некадашње ратно поприште, згариште и збег, прерасла у Српски Пијемонт.
Истовремено, он је наговештавестио да је могућа и другачија Европа од ове коју представљају безлични, отуђени и „неизабрани бриселски чиновници“.
Слично грандиозној Де Головој геополитичкој замисли, била би то Европа суверених нација или „конфедерација отаџбина“.
***
Питање враћања отетих надлежности Републици Српској уједно је и прворазредно европско питање. У зависности од тога како се према овом питању поставе поједине чланице ЕУ, а пре свих Немачка и Француска, знаћемо и који су курс заузеле.
Односно, да ли имају храбрости, снаге и воље да изнова започну свој самосталнији државни живот у некој новој или прекомпонованој заједници са осталим сувереним европским народима? Или су решени да преузму барјак поражене клинтон-сорошевске политичке екипе у САД, те да га у њихово име широм развију у Европи, неразумно гледајући у Русију као у највећу претњу по европску стабилност и безбедност.
Какав год став да заузму поједине чланице ЕУ Срби из Републике Српске, предвођени председником Додиком, решени су да остану на српском становишту.
Своји на своме.
Дакле, пре и изнад свега – Срби, па тек онда последњи голисти у прошлом, а у овом веку међу првим весницима слободне Европе од Атлантика до Урала.
У Београду, 1. децембра 2016.,
