НЕЗАБОРАВЉЕНИ ЉУДИ (8): Нису се Вучетићи затрли, живе кроз мог Вукана!

фото: З. Шапоњић

И после пуних 15 година у слушалици мобилног телефона препознајем драги глас. Брано Вучетић, у мом сећању још је деветогодишњи дечак који је у рату у Босни, пре 27 година изгубио све, у три месеца у јесен 1992. остао без оца, мајке, брата, постао симбол српског страдања на Дрини.

У позадини Брановог гласа синоћ – дечји плач!

-Плаче мој син! Мој Вукан! Две су му године – каже Брано.

И, само што обојица не заплачемо. Овог пута од среће. Победио живот на Дрини.

Последњи пут срели смо се на гробљу у Братунцу, пре деценију и по. Нашао сам младића како сам, у недељно поподне шета између гробова. Док су други у градићу крај Дрине били на недељном ручку, он дошао да мајци, оцу и брату запали свећу… Тог дана Брано је за мене био најусамљенији и најтужнији дечак на свету.

-Ух, много тога се променило за ових 15 година. Прво, и најважније, оженио сам се, добио сина. Супруга и ја планирали смо, ако Бог да, троје. Радио сам десетак година у једном маркету, сад радим у Пошти у Братунцу, купили смо и стан овде, и, ето, то је најважније, победио живот – прича ми Брано а глас му дрхти као и мени.
-Преживели Вучетићи! – каже ми још.

Последњи пут кад сам га видео сам је шетао међу белим крстовима братуначког гробља. Рукавом и сузама чистио је крст и слова на мајчином гробу и после заплакао на очевом и братовом. Још сећам се тишине братуначког гробља тог дана.

-И, ево, моја животна мисија полако се остварује. А она је – да живим, да створим породицу и да кроз мене, кроз моју децу живе моји отац и мајка, мој брат – тврдог срца каже ми Брано.

Оног дана кад смо се последњи пут видели нисам ни имао снаге да га питам шта му је у на срцу и куд ће даље.

-Нема у мом срцу мржње. Нити мени треба освета нити за њом вапим. Као и други којима су побијени најмилији вапим за правдом. Па, ваљда је моја бол иста, ваљда и мене боли као и мајке Сребренице. Нико још није одговарао за моју мајку, мог брата, мог оца, комшије, пријатеље, правда нама треба. Срби су осуђени на хиљаду година затвора, на другој страни – нико. Истина нам је преча од свега, због живота И будућности – каже.

Пре 15 година Брано и ја, уместо на недељном ручка седели смо крај Дрине, гледали у Србију. Брано ми само мало одшкрнуо душу:

– Кукаћу за мојима док сам жив. Цела Србија данас прича о страдању једне стране. Нека прича и треба. Али, страдали смо и ми. Мајку Радојку убили су ми 16. септембра 1992. године. Пошла из Братунца у Бејловац да мени, брату и оцу донесе залогај хлеба. У Залужју упали су у заседу. Мајка је била међу осморо убијених у комбију… – причао ми је тада.
Три месеца касније нападнуто је Браново село, Бјеловац. У пар сати у селу и околини убијено је 109 Срба. Брана су заробили Насерови борци. Док су га крвавог и рањеног спроводили видео је у шљивику убијеног брата. Касије је сазнао да му је и отац мртав. Следећих 55 дана провео је у неком муслиманском затвору близу Сребренице, деца су повремено у влажном подруму добијала по кришку кукурузног хлеба и флашу воде, батине редовно. Деветогодишњи дечак у затвору је заборавио сва слова, после поново учио. Данима није проговарао ни реч.

После размене заробљеника, кад су га српски војници питали куд да га воде, рекао је – не знам, код тетке и теча… Од тог дана постао члан породице Достане и Ивана Петровића, којима је истог дана децембра 1992. године, такође у муслиманској заседи, погинуо двадесетједногодишњи син Младен, а шест година старији син Славиша тешко рањен у ногу.

-У село, у мој Бјеловац ретко одем… Вуче ме, а опет тешко ми да одем… Сањам понекад моје и тада ми је тешко, онда погледам мог Вукана, моју породицу и буде ми лакше. Имам за кога да живим и кога да се сећам. На гробље одем често, запалим сећу мојима, и кажем, хвала ти Боже, на мојој породици, на мом Вукану, на прилици да кроз мене и моје живи моја породица, моји мајка и отац, мој брат, моје ране непреболнеа – каже ми, а онда ћутимо.
Јер, шта ту још има да се прича.

З. Ш.

2 коментара

  1. Зоран Матијевић каже:

    Боже драги, плакао сам читајући овај чланак због свих злочина учињених Србима, не само у овом рату, а можда и због тога што је и мом унуку име Вукан.
    Нека Вукан Вучетић, и сви Вукани сва Србска деца проживе век без рата и страдања.
    Хвала ти Зоки, што си неуморан борац за правду и истину.

  2. Crna jutra nad Srbijom svicu каже:

    Boze dragi hvala ti sto posle svih stradanja ljudi imaju snage da nastave sa zivotom. „Nema u mom srcu mrznje“ i posle svega sto se desilo Brano Vucetic ne mrzi nikoga, to je dusa pravog Hriscanina.
    Vama Zorane Saponjicu hvala na ovom tekstu. Da nije vas retko ko bi pomenuo da su ljudi stradali, i da te rane i dan danas nekoga bole.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.