НЕЗАБОРАВЉЕНИ ЉУДИ (3): Споменик од поштења и доброте!

Фото: З. Шапоњић

Јавише ми јутрос, горе из Босања – умро Вјекица! Мој добри, драги пријатељ Вјекослав Матијевић из села Вилови крај Нове Вароши. Људина и добричина, мученик и паћеник, сељак, радник, кириџија и рабаџија.

Умро тихо као што је живео. Само се угасио. Отишао да оре небеске њиве, у великом, шареном селу, да и Горе, ако тога у рају има, упрегне волове па да, радостан, слободан од бола и сваке муке, по ваздан вуче букове и смрчеве трупце.

Сретали смо се често горе по брдима, на пртини у планини, сваке године за Васкрс и на Бадњи дан код цркве у Виловима. Он прост и срдачан, онакав каквог га је Бог створио, стезао би својим ручердама огромним као гувнене лопате моје невелике шаке, извлачио из њедара флашицу са раkијом и комад сувог меса да ме почасти, радовао се сваком нашем сусрету… Радовао сам се и ја…

И, зрачила је из њега у тим давним а прошлим данима, којих се ево сад са тугом сећам, нека чудна доброта, нека красота, нека људскост и милина коју само божији изабраници имају.

Отишао је Вјекица и, не пишем ово због њега. Пишем због другог, да кажем да постоји и друга Србија, друагачија од ове која нам сваки дан седи за вратом, која нам се намеће, која нам не да дисати, која нас гуши и дави, која вришти са свих страна, празна и помамна…

Једна дивна, тиха, мирна, повучена Србија, за коју нико и не зна. Састављена од људи који су баш као Вјекица. Од оних којима је грам поштења и доброте важнији од свег блага овог света, који живот проведу а да се од њих реч не чује, који се поштено намуче сваког дана који проведу на земљином шару а да ни ропац ни уздах не пусте, који су задовољни на оно мало што имају, на оно што им Бог да, а више и не траже.

И који живот проведу тако, навикнути на патњу, на искушење и све што дође протуре преко плећа, увек помирени и уверени да то тако баш мора. По Јеванђељу и по Божјој заповести.

И, има још таквих. Живе горе по брдима, по планинама, од Јавора до Пештера, од Мучња до Златара. Притегну понедељком опанке, обуку сукнене капуте, сиђу до Нове Вароши или Ивањице да купе брашна, соли и шећера, гледају да успут на друму не згазе ни мрава, да ни њихова сенка не падне на неког, и тако проведу читав живот.

Има их и по нашим чаршијама. Иду на посао и враћају се погнуте главе, притиснути својом муком и патњом, бригом како да деци купе векну хлеба и патике за школу, дрва за зиму… Ћуте, брину, неприметни, гледају да коме на пут не стану, али се ни од њих ни уздаха ни ропца не чује. Тихи, мирни, неприметни, помирени са својим животима, са својим мукама и невољама.

О онима другима, који вриште са тв екрана, који су нам се уселили у куће а да нас нису ни питали, па вире са сваке полице, који нас уче како да живимо, ком богу и како да се молимо, о онима којима би мало било и да им читав свет поклоне, који стално кукају како немају, а и за унуке имају, који нам прописују стандарде и како да се крстимо, који би и наше ђедове да подуче како се слава слави, о онима који су нам се на врх главе попели, који вазда причају, уста не затварају а никад ништа не кажу, о њима нећу овај пут ни једну једину.

Дивим се онима који живот проведу као Вјекица. Који иза себе оставе огроман споменик сазидан од поштења и доброте, од људскости и трпељивости, и који, кад пођу Горе, Њему на истину, имају шта понети са собом.

(А мом добром Вјекици, Бог нека да рајско насеље. Заслужио је сирома’.)

(Из рукописа књиге репортажа.)

Зоран Шапоњић

1 коментар

  1. Predrag Mandić каже:

    Mala i Nova Varoš,a VELIKI LJUDI.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.