ИСТИНСКА ЈЕ ГРЕХОТА ГАСИТИ СЕОСКЕ ШКОЛЕ: Добри директор Раде и његов 241 ђак

фото: М. Цветковић

Неправда је свој деци не пружити исте услове за школовање. А истинска грехота гасити сеосоке школе. Нарочито овде у средњем Подрињу, по забитим селима расутим у брдима у која аутобуси не залазе, а где број деце расте.

Да ово мало ђака по издвојеним одељењима не би километрима пешачило шумским друмовима на наставу, Основна школа „Стеван Јоксимовић“ из Рогачице код Бајине Баште није затворила ниједно издвојено одељење. Ни оно у Љештанском, где је првачић Марко Тешић једини ђак, ни у Јасику где у клупи самује другак Стефан Тодоровић.
-Марко ће од септембра делити учионицу са још два предшколца, за три године овде ће их бити петоро. Нисмо дали до сада да се издвојена одељења угасе, а тек нећемо сада када се зна да ће ђака бити све више и у матичној школи у Рогачици, и у испоставама у Јасику и Љештанском, Гвозцу, Оклецу, Бачевцима, Пашиној Равни, – грли Марка директор школе Раде Јездић.
Првим лицем множине захвалност што су издвојена одељења опстала одаје целом свом колективу.

фото: М. Цветковић

-Треба са правом да каже „нисам дао“ и „нећу дати“. Он је то сам гурао, лавовски се борио, невероватном енергијом нас подстицао да га подржимо. Не само да се две школе не затворе, него и и да све изгледају лепше и модерније. Где год зашкрипи, укаже се шанса да услови могу бити бољи, ето Рада зове Министарство, вуче за руку општинаре, моли донаторе да ђацима буде боље, доноси рачунаре, нове клупе, столове, уводи интернет. Не либи се ни сам да се дохвати тешког посла, као некад у Гвозцу кад је поправљао кров, – прича Милка Стаменић, помоћна радница школе у Љештанском.

„Стеван Јоксимовић“ има 241 ученика. Директор „у главу“ зна сваког: име и презиме, из ког је засеока, материјално стање, чиме му се баве родитељи, какав је ђак. Ништа не може да му промакне. На часу музичког, сведоци смо били, наставнику је одузео 10-ак минута да поразговара са децом.

-Је ли поледио пут? Пази ли возач кад идете преко кривина? Има ли гужве у аутобусу? Да се неко није уквасио на одмору? Уроше, како ће родити малина? Вукајловићу, откуда ова двојка? Ти си четврто дете у породици, знаш да ти је сестра била регионални првак из математике и трећа из биологије. Хоћу да је надмашиш, – питао је Раде и сугерисао, а деца му одговарала.
Пет девојчица дигло је руке да са њим на сред часа одигра коло. Представа за нас или свакодневица? За неверовати је да један директор зна све о сваком ђаку и толико му је посвећен.
-Сваки дан је овако. Током часова Раде обилази одељења да би разговарао са ђацима. Увек им прелиста свеске, сваком прати оцене, инсистира на педаности, лепом писању и васпитању. Чује ли да ђак кашље одмах га води у канцеларију и кува му чај. Колико пута је одвезао кући дете које се уквасило да се пресвуче. На исто је навадио и колеге. Наших 15 најсиромашнијих ђака има бесплатан доручак, све им је директор обезбедио кроз спонзорства. Зрачи заразним оптимизмом којим све нас подстиче на рад. Редовне, административне послове одрађује кад ђаци оду кућама и викендом, – преноси Радмила Тадић Павловић, школски психолог.

фото: М. Цветковић

Раде је са адресом у Ужицу, мада подједнако времена проводи и у родним Заовинама на Тари. Пре него што је дошао за директора у Рогачицу, а изабран је као незапослени учитељ и једини кандидат за ово место, радио је у Алином Потоку на Златибору. За то што је реновирао школску зграду у овом селу успешно спроводио наставу и возио ђаке на наставу и назад, 2008. је добио Светосавску награду као најбољи просветни радник у држави. Сви његови ђаци из те школе, која је касније угашена, су на факултетима и добри су студенти.
У школи у Рогачици важи правило: Сви морају на екскузрију! Оправдање за исостанак може бити болест, али новац – никако! Званично – екскузрије имају едукативни караткер, незванично – ниједно дете не сме да се осети постиђено, запостављено, мање вредно од другог.

-Имамо фонд у који запослени одвајају од плата, а из кога помажемо најугорженије ђаке. Купујемо уџбенике, свеске, прибор, финансирамо екскузрије. Када видим да је ученик добио лошу оцену позовем на разговор наставника па питам: „Знаш ли да је из сиромашне породице, где живи и кад је морао да устане да би стигао у школу, и кад је због обавеза око стоке и домаћинства морао да легне? Мораш да разумеш што није научио“. Не можемо из школе да испраћамо само одликаше, али морамо добре, вредне људе, будуће домаћине, – прича Јездић.
И време тек толико дуго да са њим попијеш кафу довољно је да те орхабри да још има људи, да емпатија није протерана из човека, на те наведе на помисао „где бисмо били да је макар сваки стоти као Раде“.

Од када је он директор ОШ „Стеван Јоксимовић“ је дала пет републичких и три регионална првака. Ову школу је 2013. Министарство прогласило четвртом најбољом у Србији, а од 2017. Јездић носи Сретењски орден за развој просветне делатности.

За бесплатан превоз свих ђака, та три аутобуса који купе децу из 17 села и заселака, заслужна је општина Бајина Башта. Повратак кући је темпиран одмах после часова. Некад, морали су ђаци да чекају два сата да крену кући, па да не би дангубили Раде је увео бесплатне часове каратеа и фолклора. Није било под обавезно, али су сви изабрали једно или друго.
-Сјајно сарађујемо са локалном самоуправом и месним заједницама. Ништа не би било као што јесте да немам подршку колега и родитеља ђака. У овој школи нема штрајка! Како да бојкотујемо посао или држимо скраћене часове деци која од куће до школе и натраг пређу 40-50 километара, – прича директор Раде Јездић.

фото: М. Цветковић

Болест је једну ученицу условила да тек јесенас, у својој деветој години, пође у први разред. Живи на тетирорији општине Љубовија, а иако има и ближих школа, путује у ову у Рогачици. Њу и у њену сестру 40 километара у оба правца вози отац коме новац за гориво обезбеђују наставници. Рада је био гарант да ће девојчица имати све услове, он је убедио оца да ћерке упише овде.
-Наш директор је спасао човека! На Кадињачи се са залеђеног пута у провалију сурвао шлепер и док други нису хтели ни прстом да мрдну Раде се спустио низ стрмину и из кабине извукао повређеног возача, – испратио нас је из школе у Рогачици хвалом о директору Немања Биљић, ученик осмог разреда.

Оста код Јездића да се рапита кад ће опет гледати директора у ТВ емисији „Никад није касно“. Задњи пут се овде представио са „Хеј, ви хитри, бијели дани“. Раде пева, а његови ђаци пишу песме. Ускоро ће школа, зна се на чију иницијативу, публиковати књигу у којој ће наћи по једна песма сваког ученика и цртеж који је илуструје. Зваће се „Украј Дрине кроз средње Подриње“. Неће то бити Јездићев овакав првенац, са бившим ученицима из Алиног Потока издао је збирку „Чиготари нови, стари“.

В. Лојаница

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.