ГОРАН ЛАЗОВИЋ: Писмо из Доњецка

Шта да ти пишем, мила моја, кад су ми писма постала умрлице.

Чим зинем, по једна смрт кроз прозор улети.

Рат није ни почео, а од мртвих више не може да се живи.

Јутрос су убили Гивија, тамо где си једном хранила птице.

И не дај Боже да ти сад дотакнем руке.

Ово ништа што држим, показало би шта од тебе кријем.

У суседству живи убијена старица, и неколико деце без ногу.

Јуче смо ишли у шетњу, и причали о пролећу.

Мисли шта хоћеш, али у Доњецку се још увек живи. Јесте мраз, али пуно је топлије него на Криму.

И сав сам ти некако од врелине, мада ми је ноћ најтежа.

Тад мртваци пуцају у себе, и ја се бојим, пуно се бојим да не промаше.