ЖИВОЈИН РАКОЧЕВИЋ: Породично ропство

ИСКРА на Фејсбуку

Професор Славиша Добричанин у јами Волујак (Фото Ж. Ракочевић)

Они који данас славе ослобођење прижељкују да се Црна Гора врати у стање ропства, државне и националне обезличености како је живела од 1918. до 1941. године”, изјавио је недавно председник Црне Горе Мило Ђукановић. Када су се после његовог пораза на изборима 30. августа слегли монтенегрински племенски лелеци и гласови грађанских, често плаћених, тужбалица у региону почивше Југославије, господар Црне Горе се повремено јављао и у различитим облицима понављао: „Нећу ја тако лако отићи! Само сам тренутно одсутан! Притајио сам се и чекам свој тренутак! Поћи ћу у шуме!” Прекјуче је покушао да уобличи све ове гласове, као и да подвуче како су смрт митрополита Амфилохија, победа Џозефа Бајдена у Америци и дуги процес формирања Владе Црне Горе оснажили његову позицију и повратак. Јасно је да је бивша власт у Подгорици производила и мењала различите спољне непријатеље. Од 1999. године то су доминантно Србија и Русија, али осећај ропства је унутрашња ствар Црне Горе и појединца који је спутан стегама клептомонтенегринске идеологије тражио неку врсту политичког, духовног и културног решења.

Ђукановићев проблем је у породици. На унутрашњем плану сурвавало се и понижавало наслеђе великих породица и многобројних истакнутих појединаца. Петровићи, Вукотићи, Булатовићи, Радуловићи, Радовићи, Пламенци, Зечевићи и остали изложени су промени своје, вековима стицане, посебности и остатака аристократске свести. Њихов широки породични осећај припадности заснован на Његошевом културном моделу и духовном обрасцу Светог Василија Острошког, већином, није искључивао друге и поштовање њихове слободе. Тескобу наметнутог посткомунистичког модела дефинисао је митрополит Амфилохије упорним и духовитим понављањем да не може да прихвати модел „авнојске филџан-државе” и њену самодовољност. „Мала ми је васиона”, говорио је последњих година јасно подвлачећи: „Дух говори где му се хоће.”

Страх од повратка великих породица и њихових идеја панично се очитава у новом деловању и изјавама следбеника култа Мила Ђукановића. Зато он уобличава идеје, а његова мрежа на терену напада на личност, порекло, огњиште, етику, завичај, екавицу, веру, светосавље, дошљаке, држављанство, жене, српство, окупаторе, Косово… У складу са тим концептом, ових месеци, министарка просвете, науке, културе и спорта проф. др Весна Братић и посланик др Владимир Добричанин прошли су и пролазе „црногорску проверу” по свим овим категоријама.

У њиховом случају је јасно да су у Скупштину Црне Горе и преко њеног прага пренели терет свога презимена и свега што се у њему вековима стицало. У породици Добричанин би рекли – наше је откако је Добрија, син војводе Богића Морачанина Мрњавчевића, своје морачко огњиште пропирио. Има ли овај епски увод икаквог смисла? Мутна историја и племенска фантастика – одговориће идеолошко мишљење. Сигурније је прећи на личност, пребројати кашике и перје у јастуцима, или – како иронично кажу – „на огњишту” куће Добричанин и Братић.

Када је из града (Приштине) протеран у гето (Грачаницу), свет Владимира Добричанина се није утопио у мржњи зла и затвора. И није издао огњиште, како пишу они који га нападају.

Карактеристика ране је таква, да је могуће да га је неко ударио, због предела где је. То није класичан део потиљка, то је део потиљачног темена који је прилично високо”, каже др Добричанин 2007. године у изјави након страдања српског дечака у Грачаници. Старао се тај „одступник од етике” на свом огњишту о неком малишану из Специјалне школе за кога се, у међуетничкој смутњи, не зна јасно ни шта му је било. Без осуде и упирања прстом. Из једног затвора, оивиченог НАТО бомбама, прешао је у други подгорички затвор саграђен на идеолошкој подели и давном убиству у породици. Изгледа чудно, али он је опет био у завичају, „на огњишту”. И ту је оптужен да је, захваљујући властима „стекао све” – пре би се рекло да је „све” већ имао.

На дну јаме Волујак у Метохији, аутор овог текста, срео је његовог оца Славишу Добричанина, професора и патолога. Та јама је слична онима по Херцеговини. У њу смо, једва и на своју руку, стигли без одобрења Уједињених нација и особе која се звала Марси Пул. Затекли смо неке младе људе, странце, готово безбрижне, како траже и ваде посмртне остатке: дечију патику, воду што отиче у дубину рупе између стена и смркнутог професора Добричанина.

Ево и ту да се видимо рођаче!”, рекао је и последњи пут смо се срели, у јами Волујак.

Мењајући батерије на фотоапарату и прескачући камење све ми је поиспадало из џепова. Кад смо изашли из јаме. Марси Пул је у руци држала крст и питала: „Ко је изгубио крст?”

„Ви сте изгубили крст, то је ваш крст”, одговорио сам празних џепова.

Отишла је Марси Пул, упокојио се доктор Славиша, Владимир се „снашао” у Подгорици, а у Грачаницу је, поново за Дан примирја 2017, приспео још један Добричанин. На изложби „Албум сећања на наше претке из Првог светског рата” појавио се његов портрет и испод текст: „Стојан Богића Добричанин, рођен у Доњој Морачи, досељен 1905. године у село Дешишка код Куршумлије. Учесник оба балканска рата и Првог светског рата. Више пута одликован, припадник Гвозденог пука. Дочекао је дубоку старост са десетинама шрапнела у грудима и леђима.”

Деценијама се, у савременој Црној Гори, не одвија драма оних који су изгубили крст, него драма оних који се боре против крста. Аутентични хришћани су потпуно неприродна појава са којом се треба разрачунати. Зато се гради атмосфера да су то „клеронационалисти, светосавци, четници, средњовековни мрачњаци, људи који се причешћују”, као и да нису за ово време, данашњицу, власт и државу. Званично мишљење, до 30. августа ове године, било је да је Стојан Добричанин непожељан исто као и јунак Станиша Николић, којем је 2018. његов праунук Данило, ректор Универзитета Црне Горе, са надгробне плоче избрисао заветну поруку да се борио „за спас српских идеала”. Генерал Југословенске војске у отаџбини Блажо Ђукановић убијен у Острогу 1943, презимењак је председника Црне Горе и има његово лице које је прекривено пројектованим заборавом.

Међутим, породица памти другачије. Њена интимна историја је противно идеологији, државним пројектима, личним интересима и наметнутим границама шира и дубља. Добричанини, и остали, уписани су на зиду манастира Мораче и на литици оне јаме у Метохији, записани су у срцу оног спасеног дечака из грачаничког гета, а још се јавља и подмукли бол шрапнела у Стојановим грудима.

Напади, понижења, клевете, осуде, менталитетска суровост и одбацивање идеолошке клептомонтенегринске елите шрапнели су и гелери по духу и бићу министарке Брадић, доктора Добричанина, професора Кривокапића и грађана нормалне Црне Горе. Око шрапнела живот, дух и организам често формирају заштитни омотач. Ђукановић је један од тих гелера и Црна Гора мора живети с њим – мора око њега формирати опну сачињену од добрих дела и истине.

Извор: Политика

Живојин Ракочевић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.