Војислав Мистовић: Вратолoмно читање Његоша

ИСКРА на Фејсбуку

Петар Други Петровић Његош (Фото: РТРС)

Писати о Његошу данас, изгледа, може свако. Тако смо недавно добили текст Novaka Adžića „Njegoš nije bio etnički Srbin, niti je ikad kročio na tlo vazalne osmanske kneževine Srbije“. Текст је написан у циљу заоштравања односа у Црној Гори. Ништа ново.

Novak Adžić тврди да је Његош истицао у својим писмима „da su Crnogorci, Hrvati, Bošnjaci i Srbi bratski slovenski narodi, ali istorijski oformljeni posebni narodi“ и тако сам себи руши тезу да је Његош национални Црногорац. Владика Раде је, по овоме Adžićevom авнојевско-калајевском схватању, Бошњак! Јер ево шта каже Његош о своме поријеклу у писму Осман-паши Скопљаку:

„Када је Бајазет (Илберим названи) Босну покорио и када су дивље орде азијатске наше малено, но јуначко царство разрушиле, онда су моји преци и јоште неке одабране фамилије, које нијесу ту погинуле од Турака, оставили своје отачаство и у овијем горама утекли.“

Сада се поставља и питање на које је то „наше малено, но јуначко царство“ Његош мислио?

Вели Novak да је Његош „znao napisati da su naša braća sokolovi, Dalmatinci i hrabri Hrvati“ (овдје цитира „Горски вијенац“). По Adžićevom тумачењу народа и нација ово је крунски доказ како је Његош сматрао да су и Далматинци посебан народ. Но, ту своју тезу Adžić не користи у овоме примјеру.

Да би доказао тврдњу како је Његош прије свега секуларни а не духовни владар, а прилажући секвенцу Његошевог писма доктору Петру Маринковићу, гордо напомињући како је то битно „za savremenu naučnu istoriografiju“, као да то писмо није већ објављено, Adžić се заиста запетљава селећи Његоша „у скотско мртвило“. У том истом писму, које је Његош написао пред смрт, постоји једно дивно духовно исповједање које управо Adžića са његовим тезама сели „у скотско мртвило“:

„У мојој болести ја сам и о смрти помишљао, него ова мисао нимало мени шкодила није, но шта више зраке су ми душевне лакше кроз тијело проницале, како сунчане зраке кроз танке и раздробљене облаке што лакше проничу. Моја је идеја међу небесима и гробницом смјело лећела, и ја сам смрт овако разумјео: или је тихи, вјечни сан који сам боравио пређе рођења или лако путовање из свијета у свијет и причисљење бесмртноме лику и вјечно блаженство. Ја се ада нимало бојао нијесам, јербо у мени адска душа није, и ја Бога не представљам као Нерона и Мухамеда II, но га представљам, по његовом величеству, за духа превеличественога, премилостивога својима тварима. Ја сам душу човеческу представљао на неки таинствени фокус, која, како се раздвоји од тијела, сине хитром зрачицом и запали бесмртни плам нашега вјечнога живота и блаженства на небесима – А наше јадно тијело што је? Угоштеније и попираније земаљскога гада, глибина од које се гади, прашина с којом се вихорови ругају и играју, њом бистре источнике водене муте, њом сјајне зраке сунчане затмивају. И великога чуда, колико ми ово ништавило љубимо и колико нас интересује! Тијело је много ништавије но цклени суд, дајбуди изломљена стакла купе каљави Чифути и пометнути трговци те ји продају, а наше тијело без душе ни за што не служи.“

Па тек послије овога пасуса Његош наводи:

„Досадих Вам, но то је крива доброта Ваше душе, коју сте ми открили. Хиљаду сам совјетника имао откако сам се разболио, но сам се највише Вашега совјета држао, и данас се највише држим, јербо сам видио да из дубине познанства и благородне душе истјече. Неки су ме совјетовали да ништа не мислим. Како ће човјек живјети, а не мислити? Неки су ме совјетовали да очи на женски пол не окрећем, а човјек не може и са самртнога одра да очи не баци на красно створеније. Неки су ме совјетовали да фанеле на тијело ни мараме око врата не носим. Неки су ме совјетовали да двоструку фанелу на тијело и до уших обучем, па преко ње вунену мараму око врата да метнем. Неки су ме совјетовали да лежим потрбушке, а неки опет да лежим на плећа, неки на лијеву, а неки на десну и проч. и проч. и проч.“

Бојим се да би Adžić исто тако тргао из контекста свете оце православне цркве који су написали хиљаде ода о женској љепоти.

Можемо се сложити са тврдњом (али не и са Adžićevim поступком доказивања) да је Његош био више световни владар, али одузимати му духовност и вјеру православну, то су менталне акробације посвећене само онима који не познају Његошева дјела. И онима који желе мач међу браћом. Управо Adžić пише за њих. Јер да је поштени историчар и научник, зашто онда у своме тексту није навео и завршетак Његошевог писма Георгију Николајевићу, па да видимо како то велики владика дефинише Црну Гору:

„Стога је знаменита Црна Гора што је доиста показала шта може слабији са силнијем, што може човјек, кад хоће, радити. Црна Гора је гњијездо војинствене гордости, ђе се браћа јединци синови – све радо на жртву дава, само да остане непорочна чест прађедовска. Црна Гора је урна у коју је силно име Душаново прибјегло, у којој се свештено храни витешко име Обилића и Скендербега.“

Када већ цитира Његошево дјело „Лажни цар Шћепан Мали“, зашто онда не наведе сами почетак овог дјела, гдје сердар Вукале, наслоњен на мач, овим ријечима поздравља цара Шћепана који долази на Цетиње:

Весели се, праху Немањића,
Немањића и Гребљановића,
јер ће ваше круне засијати
како јарко сунце на истоку,
знамена се ваша развијати
над велике ваше развалине,
потећи ће крваве ријеке
од нечисте крви агарјанске,
опрат Србу љагу са образа.
Отвор’те се, витешке гробнице,
сама славо, само прибјежиште
по Косову српскијех јунаках,
ево зоре на ваше брегове
да нам општу обасја светињу
и аманет наше народности.
Сад пропојте, Високи Дечани
и лијепа лавро Студенице,
свети спомен из вјечне читуле
за слободу падшим јунацима.
Здружите се, громи и потреси,
земљи српској друго лице дајте,
е нечистом ногом окаљата.

Ако је Његош по Adžićevim ријечима сматрао да су Црногорци и Срби два различита народа, због чега у том истом дјелу, игуман Теодосија Мркојевић каже:

„Ми смо Срби народ најнесрећнији“…

Зашто не каже: „Ви сте Срби народ најнесрећнији“?

Или ће Adžić у сљедећем тексту да нам објасни како је игуман Теодосије заправо „извањац“ и великосрпски провокатор који је посрбљавао Црну Гору.

Adžić не познаје дух времена 19. вијека на који се позива, јер он своју авнојевску концепцију хоће да наметне Његошу и осталим црногорским великанима. Adžić не познаје дух сопственог народа. Потпуно је оперисан од народног предања, не познаје оно што Његош са напуних осамнаест година зна (навод из писма Јеремији Гагићу): „Српскије Хомер у народној поезији ко ју хоће разумјети и коме је српскост мила; а ко неће, залуд му сва добра качества праве поезије у народним пјесмама, у којима се налазе.“

Ту Његош указује, кроз ближе и даље наше предање у којима све прожима чојство и јунаштво, гдје да се будуће генерације напајају. То је народни програм општега постојања. То је „гробље на којем ће нићи цвијеће за далеко неко покољење“.  Ту се брани принцип, истина и правда као највеће начело за човјека дато од „општега Оца поезије“ Господа Бога.

Његоша је раздирала судба човјекова трагическа. Заокупљала га је мисао о другој врсти постојања, оног вјечног у блаженству, у Богу што држи лучу микрокозму живу у свакоме тијелу, те исто тако и мисао о ропству земнога прелеснога сјаја.

Управо Његош разобличава заблуде, и као манифест будућим нараштајима указује гдје се води битка у којој је залог људска душа.

У томе залогу је поприште страшног колебања. У дјелу „Лажни цар Шћепан мали“ поп Андрија везе свој плач помијешан са огорченошћу, а све претворено у вапај праведнога човјека. Његово пјевање садржи  смјелост пред Господом, али и уздање у Божију милост, те врло добро одваја Божије допуштење од „упирања прстом“ на Бога да је он крив за нашу пропаст, те у коначници вапај да цијели наш народ буде истински слободан без јарма туђинскога:

Боже драги, на свему ти хвала,

какве власти дарова ђаволу!

Ма ако смо за грех прађедовски

закривили да се измучимо,

ма нијесмо да се истражимо.

Јер ако се листом истражимо,

ко ће ти се за гријех кајати

који паде на српско кољено?

Ко ли ће ти уживат милости

кад се једном на Србе смилујеш?

 

И као у Гетсиманском врту, и попа Андрију раздире сумња и колебање па наставља:

 

Невоља је, драги господаре,

да изиде човјек из свијести

што се чини на свакоју страну;

ка невиност страда од тиранства,

како плаче правда пред неправдом.

Опрости ми, боже свемогући,

када ни ти главу не обрћеш

што се чини по земљи несрећној,

када ти је то најмања миса,

кад неправду сатријети нећеш.

 

Његош нам кроз све ове примјере показује човјеков смисао, колебања, борбу, у овој „јудоли плачевној“.  Дубоко је вјеровао у човјекољубље Божије и безграничну његову милост, јер је из православног предања знао шта је Господ рекао Адаму: „Нисам те створио да би живио у паклу“.

Па тако и пише у „Лучи микрокозми“:

ја ћу слово моје возљубљено

у плот људску посље облачити,

послати га да избави људе

и законом свете моје правде

помрачене осв’јетли умове

 

И да је Господ човјека коначно извукао из пакла:

 

О преблаги, тихи учитељу,

слатка ли је света бистра вода

с источника твога бесмртнога!

Од твога су св’јетлога погледа

уплашене мраке ишчезнуле,

од твога су хода свештенога

богохулни срушени олтари;

воскресењем смрт си поразио,

небо твојом хвалом одјекује,

земља слави свога спаситеља

 

Да је право живљење на небесима које се стиче жртвом, најчистије нам говоре стихови из „Горског вијенца“:

 

Нада нема право ни у кога

до у Бога и у своје руке;

надање се наше закопало

на Косово у једну гробницу.

У добру је лако добро бити,

на муци се познају јунаци.

 

Од тога су у „гробу кључеви“. Та „косовска гробница“ је крсна жртва, она је живот стечен на небесима, она је завјет нашег народа. О свему овоме Adžić „поњатија нема“. Као што сам казао, он Његоша сели у „скотско мртвило“, користи га за дневно-политичка раскусуравања, жели да сопствену мржњу посредно припише Његошу. Adžić  једноставно не разумије Његоша, јер он својим писањем „блатној земљи принадлежи“ и далеко стоји од мисли Рада Томова.

И на крају, замислите само један сто гдје упоредо стоје списи о Његошу од Ива Андрића, Милоша Црњанског, владике Николаја… Може ли се поред њих ставити писање Novaka Adžića?

Војислав Мистовић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.