Василије Крестић: Београдски ревизионисти историје спремни да прихвате да је у Јасеновцу пострадало највише 90–120 хиљада

O фалсификовању историје и фалсификаторима (1)

Већ дуже време група српских историчарa залаже се за ревизију прошлости, посебно за ревизију почињеног геноцида над Србима у Независној Држави Хрватској. Ова група историчара настоји драстично да смањи број српских жртава у читавој НДХ и у Јасеновцу. Она пориче досадашње процене да је у НДХ убијено око 700.000 људи и тврди да је убијено „свега” стотинак хиљада. Такве процене изричу се без доказа, игнорисањем многих прворазредних изворних података о броју жртава, као што су они хрватске комисије из 1945, у којој није било ниједног Србинa, или оних извора нацистичких генерала и високих политичких часника послатих Хитлеру 1942. и 1943. године. Занемарујући постојеће доказе историчари ревизионисти се у својим проценама ослањају на прорачуне појединих статистичара, или, што је још чудније, а са становишта научне методологије и здраве логике апсолутно неприхватљиво, на податке које су о броју жртава износили поједини јасеновачки логораши. Београдски ревизионисти спремни су да прихвате податак да је у Јасеновцу пострадало највише око 90.000 до 120.000 људи, и то само оних којима се зна име и презиме, чиме су се приближили званичним хрватским проценама. Тим поводом у Хрватској се на више страна истиче да су Срби и Српска православна црква коначно одустали од „српског мита од 700.000 српских жртава”.

Свети Синод без одзива на Апел српских интелектуалаца

Није случајно што Хрвати ликујући истичу да је и Српска православна црква „одустала од мита” о 700.000 убијених људи у НДХ. Ово чине зато што је истински предводник српских ревизиониста владика пакрачко-славонски Јован, председник Управног одбора Музеја жртава геноцида, кровне установе која ради на смањивању српских жртава. Он не само да стоји иза таквих активности већ се истакао и упозорењем Србима „да добро вагају сваку реч о Степинцу” и његовим кривицама. Владику Јована су на поменуте функције поставили највиши органи Српске православне цркве. Врх наше цркве веома добро је упознат с његовом делатношћу. Повећа група српских интелектуалаца, незадовољна понашањем владике Јована због смањивања броја српских жртава у геноциду и с његовим изјавама које се односе на А. Степинца, обратила се 18. октобра 2019. Светом Синоду „Апелом за одбрану светих српских новомученика јасеновачких”, али се Св. Синод уопште није одазвао на тај апел.

Имајући у виду злонамерно фалсификовање историје које је дошло до изражаја у драстичном а научно неоснованом смањивању броја пострадалих Срба у НДХ, Одељење историјских наука САНУ и цела Академија су се у два наврата јавно обратили надлежним државним установама. Први пут учинили су то када је на положај директора Музеја жртава геноцида постављен Дејан Ристић, историчар који се никада није бавио проблемом геноцида и који за тај посао није био ни стручно нити научно оспособљен. Чим је засео у директорску фотељу изјавио је да ће наставити претходно усмерење Музеја, које је, под покровитељством владике Јована, као председника Управног одбора, већ увелико радило на смањивању броја жртава геноцида у Јасеновцу и Независној Држави Хрватске. То је био непосредни повод да се Одељење за историју САНУ и Академија обрате Министарству културе и уложе неку врсту приговора што се тако важна национална установа поверава нестручном лицу, које је, уз то, на самом почетку посла јасно изјавило у ком правцу ће руководити Музејом. Министарство културе се оглушило о представку Академије, не удостојивши је ни потврде да је примило њен допис. Историчари Одељења историјских наука и САНУ у целини такав поступак Министарства културе оценили су као елементарни недостатак културе. Схватили су да су надлежно министарство и држава сагласни са политиком владике Јована и директора Ристића кад је реч о смањивању српских жртава почињених геноцидом.

Други пут Одељење историјских наука и САНУ обратило се Министарству културе, Министарству просвете, председнику Републике Србије и патријарху Српске православне цркве поводом споразума који је бивши министар Бранко Ружић потписао с директором Ристићем, а односило се на „учење о геноциду почињеног над Србима”. Тим споразумом министарство је овластило Музеј жртава геноцида да обучава наставнике и професоре историје у основним и средњим школама о томе шта је геноцид. Ристић је убедио министра да „ђаци у основним и средњим школама данас знају врло мало или готово ништа о геноциду почињеном на територији Независне Државе Хрватске”, […] „а да наставници имају дилему како да ову деликатну материју приближе дечјем узрасту, што би трeбало да буде исправљено”. На семинару који ће организовати Музеј наставници ће, по Ристићевом исказу, бити упознати „са тим шта значи термин геноцид, који су геноциди почињени у Другом светском рату на територији Независне Државе Хрватске, и нарочито над Србима, какав је био карактер тог геноцида, који су узроци, какав ток, а какве последице, у којим је логорима спровођен […]”. Осим тога, „после тематских предавања, уследиће радионице са полазницима, у којима ће бити коришћена савремена научна сазнања. Наставници ће бити обучaвани како да децу, зависно од узраста, упознају са бруталношћу, масовношћу, организованошћу и територијалном распрострањеношћу геноцида у НДХ, као и о логорима, укључујући најпознатији, онај који је постао синоним страдања – Јасеновац, затим како да организују посете стратиштима, сусрете са преживелима, искористе документарне програме […]”. Најзад, „кроз реализацију, посебно заинтересовани наставници, они који се истакну, похађаће и следећи круг семинара, дводневних. Ту ће стећи вештине да и сами, уз подршку стручњака Музеја, могу да реализују овакве семинаре, односно обучавају колеге”.

Изузетно комплексна и деликатна тема

У образложењима програма речено је и то да је „за наставнике који се буду пријавили, у уводном делу програма обуке наведено […] да геноцид који је над Србима извршила хрватска држава на целокупној њеној територији током Другог светског рата, представља изузетно комплексну и деликатну тему за подучавање ученика основношколског и средњошколског узраста”. Штавише, „наставници историје неретко се устручавају да са ученицима детаљније обрађују ову тему на часовима, јер нису сигурни да су са њом довољно упознати, односно да су оспособљени да је на прави начин подучавају […]. Знања о тој теми претежно су стекли током иницијалног факултетског образовања и често не познају новије резултате историографских истраживања. Поред тога, реч је о теми о којој у јавности повремено круже непроверене информације које изазивају забуну и код самих наставника. Подучавање о геноциду над Србима у НДХ, као и о другим ратним страдањима, често је фокусирано на представљање историјских података и недовољно усмерено на унапређивање критичког мишљења ученика и развијање емпатије према жртвама. Отуда је циљ предложеног програма да развија компетенције наставника за поучавање о теми геноцида над Србима у НДХ, уз коришћење кратких прича, аудио-визуелних материјала и изложби, као и да им помогне да стекну вештине хоризонталног повезивања наставних садржаја из различитих предмета који се дотичу геноцида. Примарну циљну групу чине наставници историје у основним школама, гимназијама, средњим стручним школама и средњим уметничким школама.”

Како би постојећи пропусти били исправљени, јавност је обавештена да је „на програму пуних годину дана радила историчарка докторант Биљана Марцојевић, из Музеја жртава геноцида, са стручњацима Завода за унапређење образовања и васпитања и Министарства просвете”.

Цитирана садржина програма и пропратна објашњења Дејана Ристића изазвали су огромну недоумицу, праћену револтом и неверицом историчара Одељења историјских наука и Академије, па су они, у свом обраћању поменутим адресатима, између осталог написали: „из свега реченог произлази да историчари, који су стручно образовање завршили на матичним факултетима, не знају чак ни шта се подразумева под појмом геноцид, а камоли да су оспособљени да о њему говоре. Такво тумачење увредљиво је и за њих као академске грађане и за факултете на којима су дипломирали. Уз то, поставља се питање како ће ‘стручњаци’ Музеја жртава геноцида, међу којима је већина завршила исте факултете, успети да на једнодневним семинарима надокнаде све што је пропуштено током четворогодишњег факултетског образовања? Требало би се питати и да ли постоје поуздана уверења да су за едукацију наставника и професора оспособљенији од универзитетских професора. Којом приликом, када и на колико одржаних часова су стицали компетенције у чије постојање треба да верујемо? У низу питања, на која научна и универзитетска заједница има право да тражи одговор, намеће се и запитаност над досадашњим радом Министарства просвете и Завода за унапређивање образовања и васпитања, којима је Република Србија поверила прављење наставних планова и програма, укључујући контролу квалитета уџбеника и пропратног материјала за усмеравање наставника. Значи ли ово да све до иницијативе Музеја жртава геноцида нису уочили њихове мане и недоречености, не користећи своја овлашћења приликом акредитације уџбеника за историју?

Шта заправо хоће српска држава?

„У мноштву сличних питања посебну тежину има неизвесност о доследном ставу српске државе према једној од најболнијих тема из националне историје. Јер, док се јавност у Србији с једне стране учестало обавештава о потписивању споразума о сарадњи између Музеја жртава геноцида и других установа културе у Републици Србији, с друге је збуњена ставом који Ристић, директор Музеја, има према броју српских жртава, због чега се у српском друштву сматра једним од оних историчара који се истовремено залажу и за њихово поштовање и за смањивање (?!). Шта српска држава доиста хоће када је у питању култура сећања нејасно је и из чињенице да се на челу Управног одбора Музеја жртава геноцида и Одбора за Јасеновац Светог архијерејског сабора Српске православне цркве налази епископ пакрачко-славонски Јован, који свесрдно подржава тенденцију умањивања броја жртава НДХ, релативизујући притом одговорност надбискупа Алојзија Степинца. У исто време, епископ Јован је на једној јавној трибини увредљиво говорио о Гидеону Грајфу, израелском историчару и аутору тротомне монографије о Јасеновцу, чије је објављивање подржала српска држава. Његовим неодмереним изјавама припадају и оне у којима тврди да се на факултетима не дају теме из историје Другог светског рата, превасходно његовог најболнијег дела, везаног за злочине и жртве. Такве тврдње у потпуној су опреци с чињеницом да је само у последњој деценији на Катедри за историју Југославије Филозофског факултета у Београду о Другом светском рату одбрањено више завршних мастер радова и докторских дисертација које су нужно укључивале истраживање страдања српског и других народа. Штавише, у Музеју жртава геноцида запослена су двојица колега, који су у својим докторатима пажљиво проучавали злочине над Србима на Косову и Метохији и структуру жртава партизанских јединица.

„Због свега наведеног, као и због низа сродних проблема и питања, верујемо да су и научностручна јавност и друштво у целини веома често суочени са недоследношћу надлежних установа, институција и органа власти, те да имају право да захтевају разјашњење о принципијелном ставу и политици српске државе према страдању српског народа у ратовима који су претили његовим затирањем. Самим тим и према начину на који ће геноцид над Србима и другим народима у Југославији бити истраживан и представљан.”

Они којима су се својим писмом обратили историчари Одељења историјских наука САНУ и целокупна Академија нису нашли за потребно да одговоре, иако су директно позвани да то учине. Позиву се одазвао само вршилац дужности Министарства просвете господин Ђорђe Милићевић, али од њега Академија није добила одговор на постављена питања која се тичу геноцида, већ само уопштена обавештења о томе какви су програми, планови и циљеви тога министарства. И у овом као и у многим сличним случајевима ћутање је врста одговора. Прозвани су показали да Академија и њени чланови не заслужују њихово поштовање, а да они који раде на смањивању српских жртава геноцида не раде ништа што није у сагласности с њиховим погледима. Јавност треба да зна да је највиша научна установа Србије, кад је реч о проблему геноцида почињеног над Србима у Јасеновцу и у читавој НДХ игнорисана, а ћутањем пружена је подршка фалсификаторима наше историје.

Увреде као метод рада

Неколико речи нужно је рећи и о начину и методу рада у ширењу фалсификаторских намера. Доказа за своје намере о смањивању броја жртава геноцида фалсификатори немају, а тешко је веровати да ће их и пронаћи. Доказе који постоје, а њиховим настојањима не иду у прилог, како је већ речено, они игноришу, али зато упорно и агресивно траже да се верује њиховим оценама и проценама. У јавности се представљају као велики стручњаци за геноцид, а мало је међу њима оних који стварно имају значајније научне радове о тој теми. Ристић нема баш ниједан, а владика Јован има само једну одавно превазиђену библиографију радова о геноциду. Ауторитативно наступају зато што иза њих стоје наша држава и наша црква. Због те подршке имају више него добру медијску прођу, како у владајућим, тако и у опозиционим западноевропски опредељеним медијима. Њу обилато користе и њеним посредовањем шире своје фалсификаторске идеје којима узнемиравају, трују и вређају не само жртве геноцида већ и њихове живе саплеменике. Према неистомишљеницима, према онима који се не слажу с њиховим ставовима и нимало часним намерама, они су нетрпељиви, безобзирно оштри и до милитантности искључиви. Циљ им је да увредама, нимало бираним речима и омаловажавањем ућуткају све који нису спремни да се сагласе с њиховим ставовима. У том погледу добро може да послужи случај с професором Гидеоном Грајфом. Као странац, као израелски историчар, он је, на основу обиља веродостојних извора и импресивног обима релевантне литературе, написао волуминозну монографију Јасеновац ‒ Аушвиц Балкана. Српским фалсификаторима историје геноцида засметале су Грајфове бројке о пострадалим Србима, које су далеко веће од њихових процена. Ту књигу антологијске вредности и значаја и њеног аутора владика Јован окарактерисао је, за једног епископа, нимало бираним речима. Грајфа је почастио изјавом да је циркус. Занимљиво је да је професор Грајф, који је за владику Јована циркус, за ту књигу награђен Златном медаљом за заслуге Србије, за изузетну и несебичну посвећеност у области истине о страдању српског, јеврејског и других народа током Другог светског рата. Међутим, нешто касније истом наградом награђен је и Музеј жртава геноцида па се поставља питање иза кога и иза чега стоји држава својим наградама кад је реч о лауреатима антиподних ставова?

Владика Јован није поштедео ни покојног професора универзитета Бранка Петрановића, нашег најбољег, најобразованијег и најплоднијег стручњака за најновију историју Србије и Југославије. Зато што му је засметала Петрановићева позитивна оцена књиге покојног Милана Булајића, чијом проценом жртава у Јасеновцу и у читавој НДХ владика није био задовољан, подругљиво и са ниподаштавањем назвао га је корифејом. Све оне који се баве геноцидом над Србима у НДХ, а не прихватају процене Музеја жртава геноцида о броју пострадалих Срба, директор Ристић назвао је дилетантима. Један следбеник владике Јована у смањивању броја српских жртава геноцида покушао је да докаже да су он и његови истомишљеници у праву, да су они рационални и научно објективни, а да су њихови оспораватељи ригидни и неразумни, па их је подругљиво назвао Србендама. Са циљем да и мој историографски допринос о почињеном геноциду обезвреди, та скупина фалсификатора почела је да шири гласове да сам хрватски шпијун и да сам, због дубоких година, као „остарели академик” научно непоуздан.

У својим акцијама и намерама фалсификатори су понекад и жалосни. Један од њих, који није дилетант већ експерт за сва историографска питања, пре неколико дана је на телевизији изјавио да су Срби чудан народ, да се не радују њиховим тврдњама да је број пострадалих Срба далеко мањи него што тврде њихови противници. Судећи по томе, он и његови истомишљеници, као историчари, нису дужни да се служе доказима, да утврђују чињенице, да дођу до истине, каква год да је она, већ да раде на томе да обрадују народ. То заиста није дилетантизам, то је много горе и теже, па зато и не заслужује коментар.

Наставак у наредном броју Печата