Трифковић: Британска политика према Југославији била је морални и стратешки дебакл
Бесједа професора Срђе Трифковића на 80. годишњицу смрти Драже Михаиловића изговорена у манастиру Нова Грачаница 17. јула. 2026. године
У недељу 6. априла 1941. започео је осовински напад на Краљевину Југославију који је убрзо изазвао неминовни војни слом. Пред српским народом стајао је голготски пут чија је трагика била без преседана у његовој историји.
Утицај владе, оружане силе, обавјештајних служби, кључних доносилаца одлука и медијског апарата Велике Британије на балканска збивања од марта 1941. до пролећа 1945. године био је у целини поразан по Југославију и све њене народе, али првенствено по Србе. Тај утицај односио се пре свега на три кључне епизоде, временски раздвојене али суштински повезане у једну нераскидиву цјелину:
1. Активно подстицање војног пуча од 27. марта 1941. који је Југославију осудио на рат, окупацију, комадање територије и крвопролиће без преседана;
2. Активну војно-логистичку, пропагандну и политичку помоћ, од почетка 1943. па до краја рата, Титовим партизанима и безочно клеветање Равногорског покрета;
3. Активно саучесништво у масовним злочинима Титових снага у Словенији у пролеће 1945. године кроз масовна, илегална и злочиначка принудна изручења заробљеника и избеглица од стране британске армије у Аустрији.
Средином маја 1941. године генералштабни пуковник Драгољуб-Дража Михаиловић, на челу групе официра краљевске војске који су избегли заробљавање, подиже у западној Србији барјак отпора. То је био зачетак Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО) и Равногорског покрета, клица антифашистичког отпора која се потом ширила и на друге крајеве поробљене земље.
Чим се у Лондону сазнало за устанак у Србији почетком јесени 1941, у штаб Драже Михаиловића упућена је британска војна мисија. У самој Великој Британији, као и широм окупиране Европе – посредством БиБиСи радија – грађена је слика о генералу Михаиловићу као херојском вођи покрета отпора, јунаку без мане и страха.
Од почетка 1943. долази до преокрета. Са британске стране стижу захтеви Дражи за безусловном борбом, независно од исхода, цене у животима и немачких одмазди. У преусмеравању британске подршке Титу била је посебно значајна улога испоставе Управе за специјалне операције (СОЕ, Специал Оператионс Еџецутиве) у Каиру. Кључна личност у том Центру био је пмајор Џејмс Клугман (1912-1977), од 1936. члан Комунистичке партије Велике Британије. Он је био како идеолошки опредељен тако и оперативно ангажован у промоцији интереса југословенских партизана.
Клугман је био повезан са Кимом Филбијем и другим члановима обавештајне мреже СССР унутар британског апарата. Клугманов непосредни претпостављени био је капетан Базил Дејвидсон, комуниста који је после рата током више од пола века био један од водећих поборника Титовог режима и мита о НОБ у британској јавности, медијима и академским круговима. Тек после рата избиле су на видело манипулације извештаја британских мисија на терену, посебно оних код ЈВуО, које су Клугман и Дејвидсон фризирали да би се умањила улога четника а преувеличао значај партизана у борбама против Вермахта. Очигледно је да за Лондон није било битно оно познато Черчилово питање „ко убија више Немаца“.
Комунистичка пропаганда је поистоветила ЈВуО са „великосрпским национализмом“ – што је прихваћено здраво за готово од стране британског естаблишмента. Протитоистичко опредељење британских установа и утицајних појединаца, подстицано роварењем британских комуниста, довело је до потпуног отклона према четницима као „великосрбима“. У одлукама које су доношене у Лондону током 1943. године исход је био да се материјална и пропагандна подршка пружи искључиво Титу и сасвим ускрати Михаиловићу.
Иронијом случаја, британски заокрет започео је управо у време преговора највиших представника КПЈ (Милован Ђилас, Коча Поповић и Владимир Велебит) са Немцима у Загребу марта 1943. године. Ти преговори отишли су далеко отвореније и дубље у правцу колаборације између југословенских комуниста и Трећег Рајха него ма каква упоредива активност Равногорског покрета. Комунисти су тада ставили до знања Немцима да би чак прихватили заједничку борбу против западних савезника у случају да се искрцају на Јадрану.
Черчилов лични пријатељ, капетан Вилијам Дикин, спустио се падобраном маја 1943, у јеку операција на Сутјесци где су Титове снаге биле принуђене на отпор Немцима да би се извукле из обруча. Његови први утисци учинили су да се он емотивно сасвим поистоветио са патизанима: „Корак по корак, ја сам се апсолутно идентификовао са људима око мене“.
Бригадир Фицрој Меклин, шеф британске мисије од љета 1943. до краја 1944. године, био је једнако задрти поборник партизана као и Дикин. Меклин је ишао тако далеко да је, у најбољем духу титоистичке догме, ставио знак једнакости између усташа и четника када је у једном извјештају за Лондон написао: „Нисам могао да нађем доказе о масовним хапшењима или погубљењима од стране партизана који би били упоредиви са онима која спроводе усташе и четници“.
Крајем 1943. Тито је послао у Каиро већ поменутог Владимира Велебита, члана Политбироа КПЈ, на челу мисије Савезницима. Велебит је очекивао хладан пријем, али је у Каиру дочекан раширених руку. Био је изненађен да су у каирској централи СОЕ били ангажовани људи који, како је касније писао, уопште нису прикивали своје изразито прокомунистичке симпатије.
Постојала је спремност у британским владајућим круговима, почев од премијера Винстона Черчила, да се подржи сваки покрет који није имао српски национални преџнак, макар он био отворено комунистички по карактеру и по циљевима. Ово је кључ и за разумевање трагичних збивања маја 1945. тј. за британску одлуку да Титу буду изручени и четници, који су (сходно ранијим договорима влада САД и Велике Британије, као и наредбама Команде за Средоземље) изричито били изузети од принудних репатријација. Сходно тим наредбама требало их је сместити у избегличке логоре.
У целини, британска подршка Титу од 1943, а потом и продор Црвене армије у Србију 1944, пресудно су утицали на исход грађанског рата у Југославији. Тиме је омогућено комунистичком покрету да се конституише у моћну, а на крају и победничку војно-политичку снагу. Исход је био савршено предвидљив од тренутка преласка совјетских трупа преко Дунава у Србију код Турну Северина септембра 1944. године и њиховог уласка после жестоких борби у Београд само месец дана касније.
Михаиловићу није помогло што су његови борци спасли, ризикујући своје животе скривали и на крају успешно отпремили за Италију преко 500 британских, америчких и других савезничких авијатичара који су евакуисани са импровизованог аеродрома у Прањанима. Ниједан покрет отпора у окупираној Европи није се могао похвалити сличним подвигом. Да су једнаке количине оружја и опреме за¬падни савезници испоручили ЈВуО, комунистички покрет би остао на маргинама српске историје. Без британске подршке, а потом и интервенције Црвене армије, победа комуниста у грађанском рату – који је вођен под условима окупације и геноцида над Србима у НДХ – била би тешко замислива.
Од првог дана успостављања комунистичке власти у Србији, након уласка Црвене армије другом половином септембра 1944. године, почео је смртоносни терор нових властодржаца. Вести о масовним стријељањима која врши ОЗНА убрзо су допрле у Црну Гору, што је многима дало додатни мотив да не чекају долазак комуниста.
Комунисти су у Србији видели окупирану земљу коју треба казнити. Били су осветнички гневни јер у њој нису имали скоро никакво упориште од ужичког колапса у јесен 1941. године до повратка под окриљем Стаљинових тенкова. Са убилачким жаром и са апсолутним монополом власти, побили су од септембра 1944. до марта 1945. године око 60.000 људи. То је вишеструко већи број од жртава свих немачких, усташких, мађарских, бугарских и албанских одмазди над цивилима на територији данашње Србије током претходне три и по године окупације.
Британци су свеједно по завршетку рата изручили Титу српске антикомунистичке борце, противно не само моралу и правди већ и политичким одлукама и војним наредбама. Треба истаћи чињеницу да су четници (тхе Цхетникс) били изричито изузети од принудних изручења, сходно наредби Главног штаба савезничких снага за Средоземље (АФХQ) од 3. маја. Та наредба каже да четници уживају статус заробљеника сходно Женевској конвенцији и да их треба „послати на сигурно“. Као што се показало у данима који су уследили, припадници британске армије на терену поступали су радикално супротно том наређењу.
Прве седмице маја 1945. повлачила се ка Словенији главнина црногорских и херцеговачких бораца и цивила који су преживели тифус и глад у Босни у зиму 1945, а потом и калварију на Лијевче Пољу почетком априла. Правац повлачења је био Цеље-Дравоград-Блајбург. Ту им је пут препречила британска војска и одбила њихову предају, да би се затим деморалисана маса предала јединицама ЈА које су већ биле извршиле опкољавање читавог простора. Предаји код Блајбурга уследило је изручење око 30.000 заробљеника чију су предају Британци прихватили 12. маја, из логора Виктринг код Клагенфурта.
Највећи део страдале колоне није био заробљен у зони Зиданог Моста, као што многи и данас мисле, већ је прошао ту деоницу крећући се закрченим путевима према Дравограду и старој граници са Аустријом. Покрет четника и народа, уз мање борбе, трајао је до 15. маја 1945. ујутру. Један део колоне из Црне Горе успео је да пређе границу и понуди предају Британцима код градића Блајбурга. На пољу око вароши стали су, поред других формација, црногорски четници и избегли народ, очекујући прихват од стране британске армије.
У дворцу грофа Турн-Фаласина код Блајбурга, британски бригадни генерал Патрик Скот, командант 38. ирске бригаде, одвојено је примио хрватске и четничке изасланике и саопштио им да морају положити оружје пред јединицама Југословенске армије. Скот се притом позивао на изричите налоге своје више команде. Он је рекао да британска војска не може примити њихову предају јер према договору на Јалти све непријатељске јединице морају да се предају оним снагама против којих су се бориле. Он је упозорио да ће на евентуални покушај њиховог даљег продора британске трупе узвратити жестоком ватром.
Током кошмарне две седмице које су уследиле, још неутврђен број црногорских и других четника и са њима избеглих цивила побијен је без суда од стране јединица ЈА. Спорадична погубљења испрва су вршена успут, у околини Дравограда и Марибора, а потом масовно на низу локација у Словенији; укупно је лоцирано скоро 600 масовних гробница широм земље. После изручења из Корушке, масакр је спровођен и малтене на лицу места.
Општи термин “Блајбург” подразумева одбијање британске војске да прихвати предају разних формација на Блајбуршком пољу и трагичне последице тог чина. Један од Титових команданата, Милан Баста, наводи да је 16. маја прошао поред четничке колоне која је спровођена од Блајбурга ка Дравограду: „Према мојој процени и изјавама других, четника је у колони могло бити око 6.000, укључујући у тај број и неколико стотина до хиљаду избеглих цивила.”
Осим опкољавања разних јединица на линији Цеље-Дравоград-граница-Блајбург и њихове предаје снагама ЈА, посебно трагичан случај представља изручење Титу већ улогорованих заробљеника – чију су предају Британци формално прихватили 12. маја – из логора Виктринг код Клагенфурта. По евиденцији британског Петог корпуса, до 30. маја из тог и других логора у зони Клагнефурта изручено је Титовим снагама 5.880 „Срба и Црногораца“.
Збир враћених припадника страдалне колоне са Блајбуршког поља и испоручених из логора Клагенфурт-Виктринг даје нам, дакле, цифру од око 12.000 људи. Ово је реалан број, имајући у виду осипање људства услијед борби са партизанима, глади, тифуса, страдања на Лијевче Пољу, као и заробљавања једног дијела колоне код Зиданог Моста.
И морално и правно ово је далеко мрачнији случај од Блајбурга. Међу изрученима је било нешто мање од 6.000 „Срба и Црногораца“. Можемо претпоставити да је ту групу чинила око половина преживјелих припадника Павлове колоне. Британска војска све је те људе изручила ЈА, која их је затим масовно и брутално ликвидирала без суда.
Првенствену личну одговорност за тај ужасан злочин сноси Тито као апсолутни господар државе, партије и војске у прољеће 1945. Јосип Броз Тито лично је у двору на Дедињу, у ноћи 9-10. маја 1945, наредио да се побију заробљеници. Ту је усмену наредбу добио начелник ИИИ. контраобавјештајног ођељења Озне, потпуковник Јефто Шашић. Тито је у глуво доба ноћи наредио да му доведу Шашића, али кад је овај стигао Тито га није ни погледао већ је корачао од једног до другог краја кабинета. Онда је нагло застао и по Шашићевом свједочанству рекао: „Берлин је пао, а они нам се не предају! Побити! Крени у Словенију и Аустрију и пренеси ову наредбу командантима наших армија!“
Осим Тита и њему подређених извршилаца, одговорност сносе и британски саучесници. Одлука да се сви заробљени борци и избјеглице изруче Титу, премда је и британским официрима њихова судбина била јасна, представљала је илегалан, нехуман и сраман чин. Официри британских јединица на терену свједоче о хаосу који је наредба изазвала. У договору са официрима ЈА одлучено је да ће депортирцима, да би се примирили и били послушни током транспорта, британски официри часном ријечи потврдити да ће возовима бити упућени у Италију.
Пренебрегнута је чињеница да је британска влада тада била одговорна за њихову заштиту и хумано поступање. На сва изручена лица су се ван сваке сумње односиле одредбе Женевске конвенције о ратним заробљеницима из 1929. године. Притом је свим кључним личностима на британској страни било од почетка савршено јасно да ће депортирци бити побијени од стране Титове армије.
Изручења заробљеника и избјеглица из Југославије маја 1945. године представљају ратни злочин у рангу погубљења најмање шест хиљада пољских активних и резервних официра, чиновника и припадника интелигенције у Катинској шуми марта 1940. године. Британско саучесништво у комунистичком злочину у Словенији 1945. године уродило је, међутим, вишеструко већим бројем жртава. Један од највиших Титових функционера у вријеме изручења и ликвидација, а претходно један од иницијатора комунистичког терора у Црној Гори 1941-1942, био је Милован Ђилас. Он је знатно послије рата писао:
“Да будем отворен – ми нисмо никако могли да разумемо зашто су Британци инсистирали да нам врате те људе. Веровали смо, гледано у идеолошком контексту који је превладавао у то време, да ће Британци имати много разумевања за те избеглице, јер су побегли од комунизма“.
Британска политика подршке Титу и његовом покрету у Другом свјетском рату представљала је војно-стратешки, политички, интелектуални и морални дебакл првог реда. У завршници рата, у Корушкој и Словенији маја 1945. године, та је политика била не само цинична већ и злочиначка. Велики део цене тог злочина платила је страдална колона четника из Црне Горе, Боке и Херцеговине.
Потомци и саплеменици тих мученика, као и сви часни људи којима је стало да се гради и јача култура памћења, имају дужност и обавезу да установе пуну истину о свим околностима њиховог страдања. Ово, наравно, укључује и улогу западних „савезника“, британских пре свега, у трагичном расплету.
Велики допринос том циљу дале су студије грофа Николаја Толстоја, британског историчара руског порекла. Његова књига из 1986. Министар и масакри оптужује једног наизглед пристојног џентлмена, касније британског премијера сер Харолда Макмилана, главног политичког савјетника врховног савезничког команданта за Средоземнље фелдмаршала сер Харолда Александера, за пресудну улогу у одлуци о изручењима. Врхунац британске хипокризије представљала је наредба Врховне савезничке команде за Средоземље, „применљива одмах“, од 4. јуна 1945:
1) Југословени више не смеју да буду враћани нити предавани југословенским снагама против своје воље.
2) Југословени који су се оружјем борили против Тита биће сматрани заробљеницима и послати у логор Виктринг.
3) Сви остали [тј. избјегли цивили] биће сматрани за расељена лица (Дисплацед Персонс) и послати у Италију.
За огромну већину људи на које се односила ова наредба било је прекасно. Њихова тела, изрешетана мецима Титових егзекутора, већ су трунула на Кочевском Рогу, Камнишкој Бистрици и десетинама других стратишта широм Словеније, у тренутку када је издата наредба да се обустави њихово изручивање. Ово је све истина која делује нестварно и која, да поновимо, у британској јавности има статус добро чуване тајне. Та истина неће бити комплетирана док се детаљно не истраже још неиспитани британски архивски материјали.
Нажалост, са српске стране овим питањем се још ниједан историчар од струке није позабавио, премда је ријеч о једној уистину мрачној тајни Другог свјетског рата која и послије више од осам деценија остаје непозната јавности.
Тај злочин остаје неокајан и од стране Британаца игнорисан и непризнат – да о неком покајању или извињењу не говоримо – преко осам деценија касније. Званични Лондон из тог (али не само тог) разлога нема никакво морално право да ма коме држи лекције о тобожњој нужности суочавања са прошлошћу, Србима понајмање.
(Мишљења и ставови у рубрици Колумне/Други пишу нису нужно ставови редакције Борбе)
