СВИРЕПОСТ БЕЗ ПРЕСЕДАНА: Нова свједочења о убиству дјечака Слободана Стојановића

У Суду БиХ данас ће бити настављено суђење Сакибу Халиловићу и Елфети Весели за убиство дванаестогодишњег дјечака Слободана Стојановића 1992. године код Зворника.

Тужилаштво БиХ терети другооптужену Елфету Весели да је као припадник Диверзантског вода Команде здружених јединица Липље, Каменица, у другој половини јула или првој половини августа 1992. године убила дванаестогодишњег Слободана у насељу Бајрићи-Ново Село, на подручју Каменице.

Према оптужници, она је на најсвирепији начин убила дјечака тако што му је, док је био на бициклу, пришла с леђа и заклала га ножем.

У оптужници је наведено да је Халиловић, који је био командант Диверзантског вода, знао да је његова подређена починила ово кривично дјело, али није предузео неопходне мјере да буде кажњена.

На рочишту одржаном 31. октобра свједок Тужилаштва БиХ Витомир Томић рекао је да му је више муслиманских заробљеника потврдило да је дјечака мучила и убила Елфета Весели.

Томић је пред Судом БиХ испричао да је са двојицом заробљених муслиманских цивила, чијих имена се не сјећа, у септембру 1992. године разговарао у Ораховцу о дјечаку Слободану Стојановићу за којим је трагао као резервни официр Зворничке бригаде Војске Републике Српске, а касније као члан општинске, па корпусне Комисије за размјену заробљеника.

“Први цивил ми је рекао да је Елфета Весели масакрирала дијете, да га је мучила, тјерала га да ископа гроб, да га је убила и закопала. Други је рекао да је то учинила жена, али да јој не зна име. Нисам могао да вјерујем да је тако нешто могла учинити жена, која је имала необично име, због мајчинског инстинкта. Након истих сазнања и од других заробљеника, схватио сам да је то она стварно и учинила”, изјавио је Томић.

Он је додао да су му три заробљена муслимана у касарни Зворничке бригаде у Зворнику испричала да је “дијете у насељу Бајрићи у почетку слободно ходало, да га је касније мучио Халиловић, а послије убила Елфета”.

“Те приче сам чуо и током лова послије рата. Људи су са гнушањем причали о страдању невиног дјетета, које никоме ништа није нажао учинило. Показали су ми и кућу извјесног Селимовића у Бајрићима гдје је дјечак био”, свједочио је Томић.

Навео је да је као члан Комисије за размјену заробљеника Војске Републике Српске 14 пута био у Сребреници, коју су држале муслиманске снаге, да би прикупио што више информација о заробљеним српским војницима и цивилима.

“У љето 1993. године у Сребреници ми је пришао извјесни Омеровић из Каменице, чијег имена се не сјећам, који је мене препознао. Он је био припадник муслиманских војних снага, а приликом нашег сусрета био је у цивилу. Разговарали смо о више ствари, а када сам упитао за дјечака Слободана Стојановића, потврдио ми је да га је Елфета мучила, да му је одсјекла обје руке и да га је убила”, рекао је Томић.

На почетку свједочења, Томић је испричао и да му је почетком јула 1992. године, у Зворничку бригаду дошао Илија Стојановић, чији се син, који је отишао од куће, није вратио.

“Плакао је и молио да путем радио станице успоставим контакт са другом страном и нешто сазнам о дјечаку. Ступио сам у контакт са командантом Шестог зворничког одреда Мухамедом Ћикаревићем и договорио сусрет између двије линије, код мјеста Крушке. Када сам дошао, мегафоном сам обавијестио обје стране да се не пуца, јер је ријеч о преговорима. Ипак, неко је запуцао и ја сам се кроз канал вратио на наш положај, а преговори су пропали”, објаснио је Томић.

Он је додао да су након тога сви покушаји да поново ступи у контакт са Ћикаревићем били безуспјешни, те напоменуо да је имао утисак “да он избјегава састанак на тему размјене Слободана”.

Други свједок Тужилаштва, бивши официр за инжењеринг у Штабу Шестог зворничког одреда Хусеин Хаџиавдић препознао је у судници Сакиба Халиловића којег је, како је рекао, видио у Каменици када је дошао са својом групом.

“Долазиле су разне групе са подручја Тузле и доносиле лијекове, храну, цигаре, муницију. Сјећам се групе Нурифа Ризвановића, а дошла је и група са Сакибом Халиловићем Кибетом. Неки су били у униформи и имали наоружање. Међу њима сам, једном приликом, видио једну жену – Елфету, која им је пружала медицинску помоћ. Није била у униформи и нисам видио да је наоружана”, рекао је Хаџиавдић.

Он је додао да је 1992. године чуо да су једно дијете српске националности и један човјек, извјесни Станоја, боравили на тим подручјима, те да је чуо више верзија о судбини дјетета – да је убијено, да је отишло у Тузлу, те да је отишло са неком групом, али да не зна са којом.

Овог, данас активног припадника Оружаних снага БиХ, тужилац Мирослав Јањић је подсјетио на ранији исказ који је дао Агенцији за истраге и заштиту БиХ 26. новембра 2014. године у којем је навео да није видио дјечака, али да је чуо да је отишао са Кибетовом групом, да је ликвидиран, али да не зна ко је то учинио, на шта је свједок навео, да се не сјећа да је то рекао.