Свети владика Николај: Вазнесење Господње – Спасовдан

Извор: Православие.ру

Вазнесење Господа са земље на небо исто је тако велико изненађење за људе као што је Његово спуштање с неба на земљу и рођење у телу било изненађење за ангеле

Кад ластама понестане хране и кад се студ приближи, оне се онда крећу у топле пределе, у пределе обилне сунцем и храном. Напред лети једна ласта просецајући ваздух и отварајући пут, а њој следи остало јато.

Кад нестане хране за душу нашу у овом материјалном свету, и кад се приближи студ смрти – о, има ли каква ластавица, која ће нас повести у топлији предео, где је обиље топлоте и хране духовне? Има ли таквог предела? Има ли, има ли, такве ластавице?

Изван круга хришћанске цркве нико вам на ово питање не зна дати никакав поуздан одговор. Једино црква зна, и то зна поуздано. Она је видела тај рајски предео, за којим душа наша чезне у мразном сумраку овог битисања на земљи. Она је видела и ту благословену Ластавицу, која је прва узлетела у тај жељени предео, просецајући Својим моћним крилима тамну и тешку атмосферу између земље и неба, и отварајући пут јату за Собом. Осим тога црква на земљи зна вам казати и за безбројна јата ласта, која су следовала оној првој Ластавици и одлетела за њом у земљу благу, обилну сваким добром, у земљу вечног пролећа.

Ви се досећате, да ја под том спасоносном Ластавицом мислим на вазнесеног Господа Исуса Христа. Није ли Он сам за Себе казао, да је он почетак, почетак и пут ? И није ли Он сам рекао Својим апостолима: ја идем да вам приправим место, и узећу вас к себи (Јов. 14, 2-3)? И није ли им још пре тога рекао: и кад ја будем подигнут од земље све ћу привући к себи (12, 32)? То што је Он рекао, почело се испуњавати одмах после неколико недеља, и продужило се испуњавати до дана данашњега, и испуњаваће се до краја времена. То јест, будући почетак првом створењу света, Он је постао почетак и другом стварању или благодатном обновљењу старе твари. Грех је саломио крила Адаму и целом Адамовом потомству, те су сви отпали од Бога, удаљили се и слепили се с прашином, од које им је тело било створено. Христос је као Нови Адам, први човек, Првенац међу људима, који је с духовним крилима узнео се на небо, ка Престолу вечне славе и силе, пропутивши тако пут ка небу и отворивши све капије неба Својим духовно окрилаћеним следбеницима. Као орао што пропућује пут орлићима својим. Као ластавица што иде напред, указујући јату пут и сламајући тешки отпор ваздуха.

Ко би ми дао крила као у голуба? Одлетео бих и починуо! Узвикивао је жалостиво пророк пре Христа (Пс. 55, 6). Зашто? Он сам објашњава : срце је моје уздрхтало у мени, и страх смртни спопаде ме. Страх и трепет дође на ме, и гроза подузе ме. Такво ужасно осећање страха смртнога и језа битисања у пределима овога живота морало је као тешка мора притискивати сав разумни и поштени свет пре Христа. Ко би ми дао крила, да одлетим из овог живота? Морала се запитати многа благородна и осетљива душа. Но куда да одлетиш, грешна душо људска? Да ли се још као кроз сан сећаш оног топлог и светлог предела, из кога си протерана? Гле, капије су за тобом затворене, и херувим с пламеним мачем постављен је, да ти забрани приступ. Гле, грех ти је саломио крила, не птичија него божанска, и притиснуо те тврдо за земљу! Треба неко ко ће те прво ослободити од терета греха, ко ће те опрати и усправити. Па онда треба ти неко ко ће ти усадити и однеговати нова крила, да би могла полетети. Па ти треба неко, врло моћан, коме се и херувим с пламеним мачем уклања с пута, да ти пропути до твоје светле домовине. Па ти, најзад, треба неко, ко ће умилостивити увређенога Творца, да те поново прими у пределе бесмртне државе Своје. Тај неко није био познат прехришћанском свету. Он се јавио као Господ и Спаситељ твој, Исус Христос Син Бога живога. Из љубави према теби Он је пригнуо небо к земљи и спустио се на земљу, обукао се у тело, постао сужањ ради тебе сужне, претрпео зној и мраз, поднео глад и жеђ, открио Своје лице да буде попљувано и предао Своје тело, да буде клинцима на Крст приковано, легао у гроб као мртав, спустио се у ад да разори једну гору тамницу од овог живота, која је теби била намењена по растанку са телом, – и то све, да би тебе опрао од блата греховног и усправио те; потом је васкрсао из гроба, да теби тиме усади крила за летење к небу, и најзад вазнео се на небо, да теби отвори пут и привуче те у ангелско обиталиште. Ти не мораш сад, дакле, да уздишеш у страху, трепету и грози као цар Давид, нити да желиш крила као у голуба, јер се јавио Орао, који је показао и просекао пут. Ти треба само да негујеш духовна крила, која су ти крштењем дата у име Његово, и да свом силом пожелиш, да се уздигнеш тамо где се Он уздигао. Он је урадио за твоје спасење деведесет и девет процената онога што је требало урадити; зар се нећеш ти потрудити да урадиш онај један преостали процент на твом сопственом спасењу, и то после тога када ти се тако обилно допусти улазак у вечно царство Господа нашега и Спаса Исуса Христа (II Петр. 1,11)?

Вазнесење Господа са земље на небо исто је тако велико изненађење за људе као што је Његово спуштање с неба на земљу и рођење у телу било изненађење за ангеле. Уосталом, који догађај у Његовом животу не представља јединствену новост и јединствено изненађење за свет? Као што су ангели морали с дивљењем посматрати, како Бог при првом стварању одваја светлост од таме, и воду од суха, и како уређује звезде по небесном своду, и како подиже из прашине биље и животиње, и како најзад уобличава човека и даје му живу душу, исто тако сваки од нас мора, хтео не хтео, с дивљењем посматрати догађаје у животу Спаситељевом, почев од необичне благовести архангела Гаврила Пресветој Дјеви у Назарету па све редом до Његовог моћног вазнесења на Гори Јелеонској. Све на први мах изненађује, но по сазнању плана домостројства нашега спасења, све нагони разумна човека на радосно клицање и прослављање моћи, мудрости и човекољубља Божјега. Не можеш ниједан велики догађај избрисати из живота Христовога, а да не онаказиш све, као што не можеш живоме човеку одсећи руку или ногу а да га не онаказиш, или као што не можеш уклопити месец са свода небесног или погасити један део роја звезданога, а да не нагрдиш стројности и красоту неба. Зато и не помишљај да кажеш: вазнесење Господа није било потребно! Кад су и неки Јевреји, поред све своје злобе, морали да признаду и да узвикну све добро чини (Мк. 7, 37)! како ли тек ти, који си крштен у Његово име, треба да верујеш, да све што је Он чинио, чинио је добро, смишљено, стројно, премудро? И вазнесење Његово је, дакле, исто тако добро, смишљено, стројно и премудро као и Његово ваплоћење као и крштење, као и преображење, или као васкрсење. Боље је за вас да ја идем, рекао је Господ Својим ученицима (Јов. 16, 7). Видиш, како Он све устројава и чини што је за људе боље? Свака његова реч и сваки Његов поступак има за циљ наше добро. Његово вазнесење је од недогледног добра за све нас. Да није тако, Он се не би ни вазнео. Но задржимо се најпре на самом догађају вазнесења онако како га јеванђелист Лука описује у два своја дела, у Јеванђељу и у Делима Апостолским.

Рече Господ Својим ученицима: тако је писано и тако је требало да Христос пострада и да васкрсне из мртвих трећи дан. Ко је писао? Писао је Дух Свети, од савета Свете Тројице, а кроз пророке и тајновидце, у закону Мојсијеву, и у пророцима и у псалмима. Овим књигама Господ даје утолико важности, уколико су оне предсказање онога што се с Њим збило. Тамо је предсказање, овде испуњење. Тамо сен и слика, овде живот и стварност. Тада им отвори ум да разумеју Писмо. Отворити ум равна се чуду васкрсења из гроба. Јер под тешком копреном греха ум се људски налази као у гробној тами: чита и не разуме, гледа и не види, слуша и не појима. Ко је више гледао у слова Писма и читао него јерусалимски књижевници, па ипак – ко је мање видео у прочитаним словима него они? Зашто и њима Господ није скинуо мрачну копрену с ума, да и они разумеју као и апостоли? Зато што су ови били вољни, да им се то учини, а они нису. Јер док књижевници и старешине говораху за Њ: овај човек је грешан и вребаху прилику да Га убију, дотле апостоли говораху: Господе! Коме ћемо ићи? Ти имаш речи вечнога живота (Јов. 6, 68). Само вољнима Бог отвара ум; само жеднима Он даје воду живота; и открива се само онима који Га чежњиво траже.

Тако је писано и тако је требало. Да су то писали обични људи по своме људскоме разуму, не би се Син Божји позивао на њихово писање нити би се журио да га испуни. Али пророчко писање јесте писање Духа Божјега, и Бог, доследан Себи и Својим обећањима, послао је сина Свог јединородног, да та написана обећања и испуни. Тако је требало, говори Онај који види сав створени свет с краја у крај, као што човек гледа лист исписане хартије пред собом. Па кад Видовити вели, да је тако требало, нису ли смешни слепци, кад говоре, да тако није требало? Требало је, да господ Исус у времену пострада, да би се ми у вечности радовали. И требао је да васкрсне, да би и ми кроз Њега васкрсли у живот вечни.

И они му се поклонише, и вратише се у Јерусалим с великом радошћу. Поклонише се свесилном Господу и душом и телом, у знак поштовања и послушности. Тај поклон њихов значи: нека буде воља Твоја, свесилни Господе! И вратише се с горе Јелеонске у Јерусалим, како им је и наређено. Не вратише се с тугом но с великом радошћу . Били би тужни, да се Господ на други начин растао са њима. Но Његов растанак са њима био је новим и величанственим откровењем за њих. Он није ишчезао од њих ма како и незнано куда, но у слави и сили уздигао се н а небо. Тиме су се очигледно обистиниле пророчке речи Његове о овом догађају, као што су се пре тога обистиниле и оне о Његовом страдању и васкрсењу. И ум ученика тиме се отворио, да разумеју оно што је Он рекао: нико се не попе на небо осим који сиђе с неба, син човечји (Јов. 3, 13); и још оно што је у виду питања рекао ученицима (кад су се ови саблажњавали од Његових речи о хлебу који сиђе с неба); а ако угледате Сина човечијег да одлази горе где је пре био (6, 62)? и још оно: изиђох од Оца и дођох на свет; и опет остављам свет и идем к Оцу (16, 28). Тама од незнања улива у душу људску страх и недоумицу, а светлост од познања истине улева радост и ствара снагу и поуздање. У страху и недоумици били су ученици, кад им је Господ говорио о Својој смрти и васкрсењу. Но кад су га видели васкрсла и жива, обрадоваше се. У страху и недоумици морали су опет бити ученици, кад им је Господ говорио о Свом вазнесењу на небо и растанку са њима. Но кад с е и то на њихове очи догодило, како је проречено, они се испунише великом радошћу. Страх је разбијен, сумња ишчезла, недоумица одлетела, а место свега тога извесност, прекрасна сунчана извесност, и од извесности снага и радост. Сад су они поуздано знали, да је њихов Господ и Учитељ с неба сишао, јер се на небо и узнео; и да је од Оца послат, јер се к Оцу вратио; и да је свемоћан на небу као што је био и на земљи, јер Га ангели прате и Његову вољу испуњују. С тим поузданим знањем везана је била сада и поуздана вера, да ће Он опет доћи, и то не ма како него у сили и слави, као што им је Он више пута говорио, и као што су ангели Његово обећање поновили. Њима, дакле, сада ништа није остајало него да у свему ревносно изврше Његове заповести. Он им је заповедио да седе у Јерусалиму и чекају силу с висине. С великом и потпуно оправданом радошћу, и са исто тако великом вером, да ће та сила с висине доћи на њих, они се вратише у Јерусалим.

И бијаху једнако у цркви хвалећи и благосиљајући Бога. То јест непрестано су ходили у храм јерусалимски, и ту су хвалили и благосиљали Бога. На другом месту опет каже се: сви једнодушно бијаху једнако на молитви (Дела Ап. 1, 14). После свега што су видели и сазнали, они нису могли више одвојити ума и срца свога од Господа, који се удаљио био испред њихових очију, али који је зато остао још дубље усађен у душе њихове. Са силом и славом Он је обитавао у душама њиховим, и они су ликујући хвалили и благосиљали Бога. И тако, Он се брже вратио к њима него што су они очекивали. Није се вратио, да га очи виде, него се вратио уселивши се у душе њихове. Но није сам Он био усељен у душе њихове него заједно са Оцем. Јер је Господ рекао за онога ко има љубав к Њему: ја и Отац к њему ћемо доћи, и у њ ега ћемо се настанити (Јов. 14, 23). Требало је само још да и Дух Свети сиђе и настани се у њима, па да они буду савршени људи, у којима је обновљен образ и подобије тројединог Бога. На то су они имали да чекају у Јерусалиму. И сачекали су, и дочекали су. И на десет дана доцније сишао је Дух Свети, сила с висине, на ту прву цркву Христову, да се никад не одвоји од Цркве Христове уопште до дана данашњега и до краја времена.

Хвалимо и ми и благосиљајмо Господа, који нам је вазнесењем Својим отворио ум, да видимо пут и циљ нашега живота. Хвалимо и благосиљајмо Оца, који на нашу љубав према Сину одговара Својом љубављу, и усељава се заједно са Сином, у сваког оног који држи и исповеда заповести Господње. И држимо у уму нашем непрестано Оца и Сина, хвалећи их и благосиљајући – као апостоли негде у граду јерусалимском – чекајући, да и на нас сиђе сила с висине, Дух Утешитељ, који још при крштењу на сваког од нас силази, но који се због греха наших од нас удаљава. Да би се и у нама тако обновио цео првобитни небесни човек. Да би се тако и ми, као апостоли, удостојили, да нас благослови прослављени и вазнесени Господ наш Исус Христос, коме нека је слава и хвала, са Оцем и Духом Светим – Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

(Православие.ру)


[1] Код јеванђелиста Марка каже се то исто другим речима: проповедите евангелје всех твари. Свакој твари означава опет – свима људима. „Од сваке твари човек има понешто. С камењем он има заједничко биће, са дрвећем живот, са животињама чувствовање, с ангелима разум… Отуда се под сваком твари разуме човек.“ Григ. Двојеслов: Бес. XXIX.

stanjestvari.com