Прича за 8. март – Како се оженио Марко Миљанов

ИСКРА на Фејсбуку

Стефа и Марко нису скривали своју љубав. У јавности су често излазили држећи се за руке или чак загрљени, што је у том времену био несвакидашњи егзибиционизам

Пише: Никола Трифић

Удаћу се једино за војводу Марка Миљанова!“ Ове речи је упорно као на траци пред својим родитељима, породицом и другарицама, понављала деветаестогодишња Стефанија – Стефа Даниловић, ћерка никшићког трговца херцеговачког порекла Луке Даниловића.

Мучи дијете! Да ти ниједну ријеч више чуо нијесам!“ Прекорио би је отац, који би после зачуђен због ћуди своје ћерке, уз оно пљескање шаком о чело, често знао себи да промрмља у браду: „Ох, луде детиње — ђаволе главе… Ем детиња, ем женска!? Чу ње? Она ће за војводу Марка?!“ Ипак, Стефа је била непоколебива… Користила је сваку Богом дану прилику да баш пред свим људима, и знаним и незнаним, говори о својој љубави према Марку Миљанову. Говорила је то са девојачким стидом и руменилом у образима, често спуштајући поглед. Стидљиво, али опет и одлучно, понекад и дрхтавим гласом понављала је своју животну премису: „Нема мени љубави, ни среће мојим девојачким сновима без војводе Марка…

Та Стефина прича, брзо се проширила по целом граду Никшићу, а чини се још брже по целој Црној Гори, и попут еха који се одбија од брда до ушију сваког Ђетића, ишла је руку под руку са једном другом причом: оној о Стефанијиној лепоти! Да, Стефа је била нестварно лепа… Како су баке тог доба волеле да кажу: имала је „проклету лепоту“… Непотребну и сувишну. „Куку теби дијете са толико љепотом„, знала је да добаци нека добронамерна старамајка.

Но, без обзира на Стефину лепоту, али и на добру финансијску позицију њене породице, као и за удадбу већ увелико зрелих 19 година, просци су у широком луку заобилазили кућу Даниловића. Стефина прича о љубави према Марку Миљанову, више него било шта друго терала је нежење… Мислили су: Шта ако је стварно обећана војводи Марку? Или, шта ако Марко чује за њу, па је пожели? Ко ће нормалан и при здравој памети на црту Марку Миљанову?!  А заправо Стефанија – Стефа Даниловић, до тада никада у свом животу није видела Марка Миљанова. Заљубила се у причу и легенду о славном јунаку, перјанику и војводи. У причу о човеку — најхрабријем витезу свога рода коме се без разлике диве и пријатељи и непријатељи.

А Марко Миљанов је тада већ био у средњим четрдесетим годинама, удовац, при крају своје војничке каријере. Маркова прва жена Милосава, преминула је после 18 година њиховог заједничког живота. Из брака са њом, Марко, је имао три ћерке: Анђу, Милицу и Јоку, а какав је био према женама, најбоље говори чињеница да је својим ћеркама мимо праксе и патријархалне традиције тог времена, обезбедио најбоље могуће школовање на Цетињу…

Стефи је све то било познато… Знала је да је Марко удовац, да је више него дупло старији од ње… Знала је све, сем како Марко изгледа… А то јој је било и најмање битно. Девојачко срце, чисто, невино и искрено, заљубило се у врлине славног јунака. И знате како то иде: када човек нешто довољно искрено жели, онда се и Бог потруди па помогне! Стефин отац Лука, који је до тада тек извиђења познавао Марка, срећући га пар пута, имао је прилику да га ближе упозна. Када се то десило, позвао је војводу Миљанова у своју кућу на ручак. До Марка су тада већ стигле приче о Стефанијиној нестварној лепоти — коју Никшић не памти, али и о том да кћи трговца Даниловића пред свима прича како ће јој баш он — Марко Миљанов бити супруг.

Марко није знао шта да очекује… Отишао је на ручак у дом Даниловића, и када је видео Стефу, њену лепоту, стас, држање и бистар поглед, легенда каже да је неустрашиви  војвода пред којим је и ђаво молио Бога за милост, први и последњи пут у животу осетио дрхтавицу у гласу и коленима. „Благо оном ђевојко, ради кога ћеш ти оставити оца и мајку…“ Једва је успео да проговори војвода. Стефа, уплашена, али и одлучна одговорила је: „Није код нас обичај да се ђевојке нуде мушкарцима, али ја нудим своје срце и руку теби војводо Марко!“ И тако… Десило се нешто што Црна Гора никада није видела: девојка је запросила мушкарца… Стефа и Марко прво су живели у Подгорици — након ослобођења тог града од Турака… Марко је био први градоначелник (гувернер) ослобођене Подгорице; а након његовог политичког размимоилажења са династијом Петровић-Његош —  односно са књазом Николом, селе се у Марков родни Медун у Кучима.

Стефа и Марко нису скривали своју љубав. У јавности су често излазили држећи се за руке или чак загрљени, што је у том времену био несвакидашњи егзибиционизам. Марко је знао да своје комшије и пријатеље остави у чуду када би јавно, потпуно спонтано и присно — “француски“, како се то каже, пољубио Стефу! „Гле полуђелог војводе Марка!? Ех, шта жена учини од човека…?! Па, он је скроз отишао к врагу од када је сабљу заменио са оним писанијем!“ — говорили су људи, али, Стефа и Марко нису превише марили за то… Њихову љубав ништа није могло да поколеба. Чак и када је као дете преминуо њихов син, остали су привржени једно другом… Марко се уз Стефину подршку у 50. години живота описменио, и тако је успешну и славну каријеру војсковође, заменио ништа мање успешном и славном каријером књижевника!

Марко Миљанов Поповић Дрекаловић, умро је од рака 1901. године. Последње што је написао био је његов тестамент… „Остављам све својој жени Стефи у потпуну својевласт, да јој то право нико и никад не може окрњити и оспорити. Него је и сад овлашћујем да може нашијем имањем потпуно у своју корист располагати, пошто је њена заслуга да се стекло и сачувало то што имамо… На случај моје смрти, а ако моју закониту жену Стефу послужи срећа да се уда за другог, то овдје поменуто имање, остаје наслиједство њено и њене ђеце ако је Бог с тијем усрећи: уопште да буде како она сама нађе за добро и корисно по њу.

Након Маркове смрти, Стефа није услишила његову жељу и своју срећу није потражила крај другог мушкарца… Остала је верна својој највећој и јединој љубави… Марку је подигла прелеп споменик на тврђави у Медуну где је војвода сахрањен… Живела је скромно и повучено, и готово свакодневно је посећивала његов гроб. Причали су мештани да су усред децембра и јануара, по највећем студену, виђали Стефу како се пробија кроз сметове и одлази на гроб својој љубави. Знала је тамо, да седи или стоји сатима, да прича, ћути, често и да плаче. Први пут када мештани нису видели Стефанију пар дана на Марковом гробу, било им је јасно да су њих двоје поново заједно, само на небу… Овог пута заувек. Стефанија – Стефа Миљанова Поповић, рођена Даниловић, преминула је 1914. године.

Ех… Драги пријатељи… Тако храбри људи, а пре свега храбре жене стварају своје бесмртне животне и љубавне приче. А ми мушкарци, припадници такозваног „јачег пола“, могли би данас да загрлимо своје мајке, баке, сестре, девојке, жене, и да им од срца честитамо 8. март. Не због празника, као празника, већ због њихове улоге у нашим животима. Запамтите: Нема ни већег ни храбријег човека од жене! Запамтите још једно…  Када су у питању „они“ мушко-женски односи, и када је реч о тражењу жена за наше животне сапутнице… Немојте да их мувате, барите, чак ни освајате… Немојте ни чекати скрштених руку да их добијете… Добијају се награде и признања —  баре се виршле из прве самоуслуге; мувају се трговци на пијаци, освајају се територије… А жене, поготово оне најбоље чистог и племенитог срца? Е, оне…? Оне се заслужују! Наравно, исто важи и обрнуто. Као у случају војводе Марка и његове Стефе… Заслужио је најбољу — заслужила је најбољег!

Свим дамама срећан 8. март.

in4s.net

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.