Преживео сваки десети Србин: Истребљење у Пребиловцима отето од заборава – опет се чује људски глас

ИСКРА на Фејсбуку

Фото : Спутњику уступио Ацо Драгићевић

У селу Пребиловци и засеоцима Кулине, Грлић, Брдо, Ријевци, Мрвићи и Краварица живело је око 1.000 становника. Од Илиндана, 2. августа, до Госпојине, 28. августa 1941, од десеторо чељади, у просеку, погибију је избегло само једно – увод је у књигу „Угашена огњишта“ о 61 српској породици, страдалој у Пребиловцима за време Другог светског рата.

Само 174 становника Пребиловаца у Босни и Херцеговини преживела су усташко истребљивање. Из Другог светског рата то село је изашло са свега 255 становника. Данас у њему живи до 50 људи.

„Угашена огњишта“ – књига о српском страдању у Пребиловцима

Књига „Угашена огњишта“ приближава јавности страдање Срба у Пребиловцима и чува од заборава 36 угашених српских огњишта. У њој се налазе списак настрадалих, њихове биографије и фотографије, исповести њихових савременика и слике које сведоче о страдању. Треће, допуњено издање, објављено је ове године.

„Тамо ћете наћи изјаву Ћетка Драгићевића који је био на стрељању и остао жив. Он објашњава како се то десило, кад су одјекнули ти пуцњи, зашто је и како он пао и како се дигао с тог места злочина. У Пребиловцима је рођен и живео је до своје 12 године академик Екмечић. У књизи има и фрагмената његовог говора који је одржао у Пребиловцима када су отворене херцеговачке јаме и кад се из јаме у Шурманцима народ вратио у Пребиловце са својим посмртним остацима. Има ту и изјава Павла Булута, који је данас једини у животу, а био је савременик тих догађаја из 1941. године“, предочава за Спуњтик један од аутора књиге и уредник и оснивач портала „Пребиловци – село на интернету“ Ацо Драгићевић.

Драгићевић истиче да читаоци из књиге могу да добију комплетну слику о страдању у Пребиловцима, јер је саткана уз помоћ разних аутентичних докумената и фотографија у које су аутори имали увид и прича оних који су преживели страдање:

„Ја бих вам најбоље приближио то фотографијом девојака с течаја који је одржан у Пребиловцима 1939. године. На тој фотографији има скоро 50 девојака. Ја сам код покојне Радојке Медан нашао ту фотографију још осамдесетих година. Тад је у Пребиловцима било доста савременика тих догађаја. Забележио сам тачно ко је кога препознао и свака од девојака на тој фотографији је препозната. Има докумената који су пронађени у Дубровачком архиву, који говоре о обиму страдања, а то су документи НДХ. Извештај из Пребиловаца сачинила је Хрватска надзорна служба и он се налази у Дубровачком архиву. У том извештају се спомиње бројка од 800 страдалих. Након рата је било суђење тим усташама у Мостару и ти документи су нам били доступни“.

„Сећање је брана заборава“

Како Драгићевић каже, нема узвишенијег и већег задатка од тог да се учини напор да се именом и презименом забележи ко је у Пребиловцима живео и како је скончао.

„Пребиловци се не могу спомињати без сузе. Важно је да се зна. Кад се нешто зна, када је написано, ваљда ће бити и интересовања код људи да то прочитају и виде, како се не би никада више и никоме поновило. Има примера порицања тога што се десило, али кад се отворе ’Угашена огњишта‘ и прелиста се та невелика књига и спозна се свако има и презиме, свака фамилија, онда се не може рећи да се то није догодило“, напомиње Драгићевић.

На крају разговора за Спутњик, Драгићевић је посебно истакао један део књиге:

„Данило Булут Барон, срео се у селу са девојком Јоком Медић која је након 14 дана, изашла из скровишта у ком се скривала од усташа тoг злокобног августа ’41 године. Скровиште је било на тавану куће испод црепа. Данило је обавестио да се њен младић Милан Булут-Бего крије у пећини испод Црноглава. Јока је отишла код свог Милана. Тада су се састали и нису се растајали до смрти, после последњег рата, у избеглиштву у Требињу. На породичној гробници Милан је овековечио епитаф: ’Заједно се родисмо, од дјетињства љубав водисмо, заједно шесторо дјеце изродисмо. Ти најљепша жено, за тебе живим и за Тебе ћу умријети‘. Иза њих, поред шесторо деце, остало је и шеснаесторо унучади. Шта би било да није било рата? Пребиловци би били град! Навратите у Пребиловце у којим се дуго није чуо људски глас, ни цвркут птица, ни хрзање коња… Дочекаће вас село које се, у недостатку донација, полако диже из рушевина. На улазу у васкрсло село, с леве стране, налази се Храм васкрсења Христовог, један од најлепших храмова у православљу“.

Књигу „Угашена огњишта“ сачињавали су од 2006. године Ацо Драгићевић, Младен Булут и Миленко Јагура. Цео тираж допуњеног, трећег издања предат је Храму васкрсења Христовог у Пребиловцима, где људи могу да набаве књигу. Дигитални формат је у припреми, а прво издање књиге може се наћи на порталу „Пребиловци – село на интернету“.

rs.sputniknews.com, Стефан Ђурић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.