ОТАЦ ДАРКО ЂОГО: Замке „Ђиласовог клатна“

ИСКРА на Фејсбуку

о. Дарко Ђого (фото: in4s.net)

Да би резултат пописа био поштен и регуларан, попис би мора да буде слободан. А да би био слободан, он мора бити слободан од манипулација материјалом, од манипулација резултатима, од манипулација приликом изјашњавања и манипулација од идентитетског инжињеринга

Темеље није пољуљало, јер нам је темељ свега Христос Добри Богочовјек, али нас је брзо лишила тројице стубова и оставило млађе генерације да саме на плећима носе дом наше свете Цркве. На личном плану многе од нас је лишило двојице професора, ослонаца, духовника, пријатеља а на симболичком плану означило је крај једне епохе горостасних људи, крај једне Ренесансе Српске Православне Цркве – ја се надам, крај само првог дијела те ренесансе јер у ликовима патријарха Порфирија и владике Јоаникија ми имамо показатељ и залог да се та наша духовна Ренесанса, уз све мањкавости нашег народног и црквеног живота, ипак наставља, казао је у интервјуу за ИН4С, протојереј-ставрофор др Дарко Р. Ђого, ванредни професор ПБФ Светог Василија Острошког Универзитета у Источном Сарајеву, на питање нашег портала, да ли су пољуљани темељи Српске православне цркве, након што су нас напустили патријарх Иринеј, митрополит Амфилохије и владика Атанасије и још неколико црквених великодостојника.

Били сте учесник величаствених литија за одбрану светиња у Црној Гори. Из данашње перспективе кад саберете све утиске, да ли сматрате да је народ свјестан побједе СПЦ у Црној Гори не само за светиње већ и за цјелокупно православље?

Јесам, имао сам ту срећу и благослов да се у Никшићу, Подгорици, Пљевљима, Плужинама стопим са оним његошевским и светониколајевским „народом“ као синонимом за Цркву. Народом који јесте Црква. Да ли је народ тога свјестан? Рекао бих и да и не. Са једне стране: тешко је и иначе бити свјестан божанског. Литије су биле нешто што није долазило само из нас, оне нису биле само збир свих нас поједнично, неки догођени колективитет. У њима се осјећао Дух Свети, осјећали смо не само да сви ми сабрани јесмо Једно већ и да смо у том јединству бољи људи, бољи од себе самога. Сјећам се када смо послије светосименоновске литије на којој је било 100 000 људи у Подгорици прошетали градом – нашом литијском путањом нисте могли наћи ни опушка, ни баченог папирића. Дакле: догодио се догађај који нас је преобразио. Тога не можете бити свјесни. Са друге стране, питање о свијести би се могло поставити и са смисмом „да ли мислите да ли је народ свјестан какав је значај онога што се догодило као симболичког сигнала за Црну Гору и Православље?“ У том случају бих морао да кажем да је мој утисак да је сам „народ“ као политичка заједница свјеснији и жељнији духа литија него било чега што му се послије литија понудило. Жељан је тог јединства које подразумијева да су у литији сви као у једном свештеном строју – без какофоније и сујете, без амбиције и сувипка политичке праксе и теорије. Много шта послије литија и избора 30.8. не само да није било у складу са политичким програмима странака које су тада побједиле – много шта није било у складу са духом литија. Ја, опет, вјерујем, баш зато што су литије биле продор Духа Светога, продор благослова свих српских светитеља у наш ововремени живот, она Небеска литургија Светог Владике Николаја у свом великом входу у наос воинствујуће Српске Православне Цркве да ни тај дух ни народна очекивања никада неће сасвим престати већ су се мало притајили да виде каква ће бити нова стварност. Ако или када крене било која опасност за оно што смо бранили на литијама – за светиње од камена али и за светињу јединства наше Српске Цркве – оне су ту у нама и у Ономе који нас је на њих сабрао.

Министар правде у Влади Црне Горе Владимир Лепосавић најавио је да ће ускори бити потписан темељни уговор државе и СПЦ. Да ли вјерујете да ће овим бити стављена тачка на дискриминацију СПЦ у Црној Гори?

Мислим да ће се тиме за дуго времена учинити нарочито тешко остваривом било која манипулација попут оне коју су предвиђали данас више не важећи чланови Закона о слободи вјероисповјести ЦГ. Дакле, поздрављам и радујем се томе дану. Ипак, мислим да се тачка неће ставити докле год постоји политички интерес бившег режима да од правног статуса СПЦ у ЦГ прави врућу идентитетску тему и тако хомогенизује своје бирачко тијело и покрива резултате своје владавине од 1945 (не знам зашто се непрекдино потенцира је ДПС владао 30 година када је сасвим јасно да је ДПС странка континуитета са КПЈ, од континуитета кадрова до континуитета идентитетских политика?). Вјерујем да ће се и у будућности појављивати политички актери који ће „бранити“ Острог од Тврдоша и Пећке Патријаршије, један дом Св. Василија од другог дома Св. Василија. Као и иначе, то ће радити они којима не сметају њихови станови на Врачару и фирме у Новом Саду и Чачку да индукују неки манијакални осјећај сепаратистичке посебности и код својих политичких клијената (али и опонената!) само када су у питању светиње. Доста тога ће зависити и од динамике политичког живота у Црној Гори. Ако се прекине са праксом трошења енергије унутар политичког блока који подржава Владу, ако се отворе канали комуникације између Владе и посланика у Скупштини који до скора, изгледа, уопште нису постојали већ се све у недостатку комуникације саопштавало јавно, уколико Влада покаже обичним грађанима да политички клијентизам према бившем режиму не само да није пожељан већ је и кажњив – доста тога ће се промијенити.

Клијентска маса која своје привилегије на нетком квази-етичком плану правда најнижим облицима регионал-шовинизма који полако постаје национал-шовинизам полако ће се топити па ће манипулативни простор за играње светињама бити недовољан да се нешто више промјени.

За веома кратак период напустили су нас патријарх Иринеј, митрополит Амфилохије, владика Атанасије и још неколико црквених великодостојника. Колико је и да ли је то пољуљало стабилне темеље СПЦ?

Темеље није пољуљало, јер нам је темељ свега Христос Добри Богочовјек, али нас је брзо лишила тројице стубова и оставило млађе генерације да саме на плећима носе дом наше свете Цркве. На личном плану многе од нас је лишило двојице професора, ослонаца, духовника, пријатеља а на симболичком плану означило је крај једне епохе горостасних људи, крај једне Ренесансе Српске Православне Цркве – ја се надам, крај само првог дијела те ренесансе јер у ликовима патријарха Порфирија и владике Јоаникија ми имамо показатељ и залог да се та наша духовна Ренесанса, уз све мањкавости нашег народног и црквеног живпта, ипак наставља. Питају ме људи често: „па, оче, зар је морало баш овако? Зар их нисте могли негдје склонити, док не прође ова пошаст?“ Као да не знају наше старине честите – ко би их могао склонити и како? Пишем ових дана један рад о томе како је Бисерика, званички гласник Румунске Православне Цркве писао о нашим страдањима 1941-1942. Занимљиво, али и тужно: у тим информацијама провејава једна чудновата дистанца од нашег страдања. Осинивање ХПЦ од стране „поглавника“ се поздравља и констатује се да је „требало и раније да се оснује, јер би се тако спасили животи многих убијених само зато што су православни“ (што је такође нетачно: људи су убијени јер су Срби, Грци, Румуни па чак и Руси нису сметали Павелићу). Румуни су народ који много волим и који нам је по много чему сличан (мада их ми често презиремо, сасвим без разлога), али народ који углавном има једну дистанцу од живота, који је у стању да сагне главу да је сабља не посјече, да се склони и од себе и од другога. Ми нисмо. Није то ни добро, понекад, али је тако.

Прије пар недеља избори у Никшићу су окончани, а партија која је покренула причу око Закона о слободи вјероисповијести још једном је поражена. У кампањи ДПС више пута су истицали да се „Црква поново умијешала у изборни процес“. Како коментариште константне нападе на Цркву од стране бившег режима?

ДПС је поражен – још само да ми побједимо. Да се сложе млади људи, да се унесе нова енергија, да људи више воле нову стварност. Што се тиче ДПС-а: они заиста могу бити задовољни резултатом јер су показали да, ако им се не одузму методи уцјене и клијентизма, они сами неће ишетати из политичког живота Црне Горе, а самим тим ни токсични садржај који носе и (ре)продукују. Што се тиче њихових отпужби – више пута је поновљено да се Црква није мјешала ни у шта – а имала је разлога и те како (када један Веселин Матовић, крштени човјек, и бројни са њим остану без посла због богослужбеног језика СПЦ – оног српског – онда је, ваљда, и то питање Цркве?) Само је сада режим прекардашио, и никако да схвати шта му се десило. То слијепило, међутим, није случајно. Не само да ДПС није могао да објасни своје постојање у Црној Гори данас осим наративом о „српској опасности“, већ ДПС – управо као наслијдник КПЈ и КП СССР – доживљава себе као стварност паралелну Цркви, као Цркву својих идеолошких присталица, у којој је првосвештеник – Ђукаковић, а ГО својеврстан синод ипак, каква Црква, такве и светиње.
Што се тиче подршке Цркве овима или онима – не могу да говорим за цјелокупно свештенство СПЦ, али могу за себе. Најприје, основно политичко право јесте право подршке и докле год износите своје мишљење и ни од кога не очекујете да вам понесе копију гласачког листића да бисте га пустили да се причести (за разлику од ДПС који је тражио потврду о „исправном“ гласању да бисте се запослили или остали на послу!), имате право на своје мишљење. Мој однос према политици и политичарима јесте функционалан: они су ту, према политичкој теорији, да нечему послуже (код нас је ствар углавном, на жалост, обрнута: политичаре доживљавамо на метафизички начин, као полубожанска бића, а њихову вољу и политичке чинове – као смислове нашег живота!). Тако да: подршка се увијек даје одређеним ставовима и поступцима, боримо се против одређених ставова и поступака, а логично је да онда људи идентификују лица која одговарају њиховим убјеђењима која могу, али не морају, бити и убјеђења Цркве.

Српски народ у Црној Гори годинама уназад био је прогањан и дискримисисан. Када погледате сва дешавања од 30. августа када је поражен диктаторски режим Мила Ђукановића, да ли мислите да се са тавом праксом може заувијек прекинути?

Донекле сам одговорио на то питање, не антиципирајући га, у ранијим одговорима, али, дозволите ми да се још једном осврнем на српско питање у Црној Гори, како га ја видим. Најприје, мислим да не постоје довољно драматичне ријечи којима би се могао описати статсу српског народа у Црној Гори. Притом, говорим о људима који су се јавно и јасно декларисали као Срби – без прибјегавања резервним и камелеонским идентитетским рјешењима. Када је блаженопочивши патријарх Иринеј дао ону оштру и тешку и многима непријатну изјаву у којој је направио паралелу између данашње Црне Горе и НДХ, био је често несхваћен и нападнут и од стране поједних Срба због непримјерености таквог језика. Али суштина није била у бруталном насиљу над Србима, већ у стању јавног дискурса, стању „нормалне“ свијети унутар које се дошло дотле да су Срби некако увијек морали извињавати и објашњавати „зашто сте Срби?“ У којој нормалној држави бисте могли да чујете питање политичком кандидату „да ли вам то што сте Србин смета да се бавите политиком у Црној Гори?“ Дакле, тамо гдје је ненормално бити Србином а нормално да вас питају зашто сте Срби – то је ментална НДХ. Надреалност овог притиска је била још гора на плану свакодневице људи без великог образовања, друштвених веза и родбине у ДПС-у спремне да некако зажмири на српство свога брата или кума. У питању је истински апартхејд. И тај апартхејд су невољни да признају заједно и они који су били ударна снага бившег режима, као и они који су се прикрили унутар њега, дјелећи, само за себе, идентитет са Србима, а заједно са ДПСом друштвене привилегије. Српско питање ће зато подједнако бити проблем на савијести људи који начисто више нису Срби и бивших крипто-Срба. Иако многи потцјењују Ђукаковићеву моћ политичке ауторефлексије, ја не мислим да је он могао постићи каријеру коју је постигао а да није и сам интимно познао ментални салто-мортале који се дешавао у души многих Срба у Црној Гори: управо комбинација препуштености баналном животу чулних задовољстава, озлојеђеност због неуспјеха на вишим политичким и другим истанцама (оним у Београду), сазнање да је боље бити сердар на Цетиње већ секретар у Београду или директор у Андријевици кад се већ не може бити у Нишу – све су то елементи једне регионалне увријеђености, једне сломљене горде визуелизације себе која је заједнички основ огорчености као идентитета код многих – не само монтенегрина – у Црној Гори данас.

Управо зато ми немамо много право на много паметовања, немамо много избора. Српски народ ће наставити да живи у оквиру политичког оквира који није плод само локалних сила већ геостратешких инерција ранијих деценија у неколико држава. Ипак, важно је питање шта ће се са нама десити. Ако је политчка интеграција тренутно немогућа – нико нам не може забранити да сањамо. Ако је политичка засад нешто што не можемо да досегнемо – духовно, идентитетски, језички, културно, ми морамо инсистирати на томе да смо Једно, Цјелина, Недјељиво (ту је ствар јасна, како каже драги ми проф. Богољуб Шијаковић: „ако те непријатељи дезинтегришу – сва је мудрост у томе: ти се интегриши!“) У том смислу, политички процеси и у Србији и у Српској и у Црној Гори се, из перспективе српског питања, морају постављати на такав начин да у наш ум вратимо питање смисла једне државе. Државе нису аутореферентни системи, немају смисао саме по себи. Оне служе нечему. Црна Гора, као и Србија у XIX вијеку служиле су видовданској етици – зато данашње Србија и Црна Гора немају само пред собом ту перспективу рођачко-братску и слично већ пред косовским питањем стоје или падају на питању свога смисла, а тек тако – и свога идентитета.
Зашто је све ово дио одговора на Ваше питање? Зато што питање о карактеру данашње Црне Горе, смислу толико помињане „државе“ стоји у средишту питања о односу Срба и то не само из Црне Горе према новој стварности. Тамо гдје су људи криви за то што су Срби, тамо гдје је потребно политичко оправдање за бивствовање Србином – процеси тешко да ће ићи другачије осим у правцу удаљавања и неразумијевања. Уколико се, ипак, нађе неки простор – који данас и даље не видим – да се српски идентитет схвати не само као „нужно зло“ већ као потпуно равноправан осталим националним, народним, политичким идентитетима, без потребе да се и тада он некако сведе на нешто друго и утопи у неки „прихватљивији“ – стећи ће се предуслови за излазак из апартхејда и успостављање елементарне друштвене комуникације.

Са друге стране, у нашој, унутрашњој комуникацији, међусрпској, у Црној Гори, мислим да је неопходно одбацити све теорије које нормативизују одрођавање и апостасију. На људском плану – сасвим је разумљиво да не кидамо везе које имамо са одрођеном родбином и кумовима (сви имамо то искуство). Али теорија Ђиласовог клатна између Српства и Црногорства, која се полако претаче у теорију о природној биполарности Црне Горе у којој су Српство и Црногорство некакви „полови“ – све оне сакривају двије замке: прва је та да се Црна Гора поставља као референтни систем што аутоматски изузима Србе у Црној Гори од свих осталих Срба и српских простора. Друга замка се крије у импликовању да су „оба пола“ – тиме што јесу полови – подједнако изворни, па је Српство, баш као и Црногорство, само један од полова, једно од агрегатних стања једне над-супстанце. То, напросто, историјски није тачно. Зато је можда најважнији, а за многе најтежи задатак за многе Србе у Црној Гори онај да схватимо да није више по сриједи никаква „политичка игра“ са комшијама и пријатељима већ својеврстан референдум о томе да ли је оно што је Његош писао у Шћепану Малом о Србима и српском усуду – опет тачно или није.

Попис становништва је следећи битан процес који очекује грађана. Да ли мислите да он може бити поштен и регуларан, те да ли ће се коначно знати прави број оних које се изјашњавају као Срби који говоре српским језиком и који највише вјерују Српској православној Цркви?

Да би резултат пописа био поштен и регуларан, попис би мора да буде слободан. А да би био слободан, он мора бити слободан од манипулација материјалом, од манипулација резултатима, од манипулација приликом изјашњавања и манипулација од идентитетског инжињеринга. Дакле, да бисмо говорили о слободи, морало би да се задовољи релативно пуно услова. Нисам у стању да процијеним колико би могли бити задовољени услови о поштеном односу према материјалу и резултатима, те слободе су обично резервисане за оне који попис врше, а били смо свједоци да је режим манипулисао и на овај начин. Да ли ће овдје доћи до промјена, не знам. Састав тренутне власти у коме су странке које наглашавају секундарност идентитетских питања може да резултује и континуитетом са прошлим режимом у погледу изградње црногорског грађанског национализма, што би опет значило да је у интересу таквих политичких групација или минимизовање српског националног идентитета или његово уклапање у поменути „надидентитет“, „пасошки идентитет“. Видјећемо. Оно што се сигурно ни сада неће десити јесте слобода од идентитетског инжињеринга. А он није уопште скоријег датума, не сеже ни од 1945, већ, како показује релевантна историографска литература, још од XVII вијека и покушаја етаблирања наратива о Црвеној Хрватској и „бизантској“ а затим „српској“ окупацији. Видим да се, на жалост, муљање са српским идентитетом наставља и даље. Не вјерујем у искреност и намјера, па чак и чињеничну искреност било кога ко каже да се досада изјашњавао као Србин, а од сада ће – када је то наводно „лишено тежине“ – изјаснити се као Црногорац. То „хендолвање“ једног општијег идентитета, онога који вас упућује на јединство са мном у Фочи и са оним Србима у Великој Хочи и са онима у Чачку, редуковање њега на један завичајни идентитет говори или о несхватању појма националног или о неискреним намјерама (у оба случаја: не треба да се поводимо за таквима). Позивам зато грађане да се отворено и слободно изјасне ко су и шта су. Свачије је то право. Позивам их да се изјасне слободно, али да не забораве: за сваку слободу и за све што у животу вриједи, човјек се мора жртвовати, потрудити. Свака се слобода плаћа или је плаћена. Изјасните се жртвено-слободно.

in4s.net

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.