Никола Маловић: Проблем колонијалног ропства у Црној Гори не рјешава се на изборима

Никола Маловић (Фото: Матија Крстић)

Црна Гора је након Курте добила Мурту који и даље рецитује издајничку пјесмицу свом господару, оценио српски писац

У Црној Гори након 30. августа 2020. није дошло до промјeна, јер у колонији демократског типа никаквих промјена не може бити јер се избори одржавају унутар парадигме која једино одговара страном фактору, стварној власти, а не гласачу-грађанину, оцијенио је у интервјуу БОРБИ један од најчитанијих српских писаца Никола Маловић.

 

Како истиче, Црна Гора је након Курте добила Мурту који и даље „рецитује издајничку пјесмицу свом господару“.

 

Његош је Горским вијенцем дословно нацртао код слободе по главама Црногораца, али га Црногорци, прво одрођени Монтенегрини, па европеизирани Срби, до данас нису прочитали како ваља и због тога данас поклањају повјерење политичким групацијама које служе интересима оних који су „затварали, мучили, па и убијали човјечанство током Доба од короне“, наглашава Маловић.

Маловић се, у свом стилу, осврнуо и на досадашње изјаве новог предсједника Црне Горе Јакова Милатовића, као и на односе између Србије, Црне Горе и Боке Которске које је описивао у својим високотиражним књигама.

 

Како коментаришете актуелно друштвено-политичку збиљу у Црној Гори, у свијетлу „промјена“ од 30. августа до дана данашњег? Да ли је у Црној Гори суштински дошло до промјене власти или је пак вишедеценијски систем владања само препакован у ново рухо?

 

Никаквих промјена није било: добили смо Мурту. У колонији демократског типа никаквих промјена не може бити јер се избори одржавају унутар парадигме која једино одговара страном фактору, стварној власти, а не гласачу-грађанину. Трагично је у ком проценту гласачко тијело Црне Горе не види да су избори узалудно трошење времена, те да коријен проблема, а то је колонијално ропство, није рјешиво на изборима. Зашто није? Зато што се одржава по правилима колонизатора.

 

Како коментаришете ритуал који сви изабрани државници морају да прођу (јасно одређивање о темама као што су Косово и Метохија, Сребреница, НАТО, санкције Русији и подршка Украјини) како би запосјели своје позиције у власти, нарочито у свијетлу да су сви они за те позиције изгласани од стране српског народа?

 

Постоје разни начини да се искаже послушност господару. Неко пољуби камен у доновом прстену, а неко изда свој народ тако што изрецитује све што господар жели да чује. Зашто нови колективни Мурта рецитује издајничку пјесмицу? Да се би додворио господару, и на тај начин додатно понизио, јер зна, није луд, да сада господар има на основу чега да га прозове уколико колективни Мурта одлучи да промијени страну.

То што је колективни Мурта дошао на тзв. демократски трон гласовима српског народа, заиста доказује да податак о ниском коефицијенту интелигенције (86) није погрешан, јер се једино глупошћу може тумачити чињеница да су Срби похрлили да гласају баш оне који су нас затварали, мучили, па и убијали, током Доба од короне. Гласати за доказане зликовце у сакоима с краватама може само неинтелигентан човјек, или ситни шићарџија који се нада радном мјесту, или пак онај који није чуо да је демократија крепала, те хита да по јубиларни стоти пут испадне магарац у очима потомства, ако му га је Бог дао.

 

Како коментаришете изјаву новог предсједника Црне Горе Јакова Милатовића да су питања признавања тзв. Косова, чланство у НАТО, антируске санкције завршене ствари?

 

Тај је демократски, је ли, изабрани млади црногорски предсједник дебото одлучио да постане велик у сопственим очима. Па и по цијену да се Његош окреће у сумерско-вавилонском казамату на врху Ловћена.

Све изјаве из вашег каталога може да да човјек који вјерује да ће Русија да изгуби рат, да би побиједила западна парадигма којој је одлучио да се приволи, не из нужде, рекао бих, али историјска Црна Гора види да је Колективни запад тај који дугорочно губи, а самим тим и Црна Гора која се, авај, први пут у историји сврстала на погрешну страну.

 

Да ли су западни центри моћи успјели добром дијелу Срба у Црној Гори да наметну евроатлантски поглед на свијет око нас, ако се узме у обзир да исти указују повјерење политичким партијама које спроводе западну агенду у Црној Гори? Каква је будућност Срба у Црној Гори?

 

Морам да признам да као човјек који је одлучио да живи на острву, нисам око себе опазио море европеизованих Срба. Напротив, до мене долазе само они који би све супротно казали од демократски изабраног предсједника Црне Горе.

 

Ипак, и глув ко је – чује, и слијеп види да се поново, као у Горском вијенцу, одродило плахо и лакомо, те да Срби, од врха, преко тзв. позиција по дубини, до самог дна, шизофрено хоће у Европу, иако воле Русију. Не може то, не иде, јер нису Европа и Русија чланови истог скупа. Његош је Горским вијенцем дословно нацртао код слободе по главама Црногораца, али га Црногорци, прво одрођени Монтенегрини, па европеизирани Срби, до данас нису прочитали како ваља.

Будућност Срба у Црној Гори није сјајна. Актуелна је власт од сорте која се примирила, али није престала да палаца рачвастим језиком, навођена Колективним западом, у правцу оних који, једнако као Руси, живе литургијски и вјерују да је Богом дани поредак – једини који оцу и мајци нуди шансу да у крштеном систему своје синове и кћери васпитавају у духу породичних вриједности, морала, поштења, емпатије, образовања, здравог суђења и хуманог лијечења. Јер што је човјеку више потребно од воде и ватре у кући? Да није црвени ферари?

 

Од силне жеље да коалирају у новој власти, српске ће странке да превјере, као гинисовски Изногуди, који никако да постану цар-Душани, па се сада задовољавају да буду мали од глобалистичке и антисрпске црногорске кужине.

 

У Вашој књизи „Догодине на мору“ дотакли сте се односа Србије и Црне Горе и Црне Горе и Боке Которске. Како бисте описали односе у том троуглу данас, и да ли исти наликују оним какви су доминантно били некада? Шта би за сваког Србина требало да значи позив „Догодине на мору“? Да ли је Србију и Србе, због тежње да имају излаз на море, дјелимично и задесила тешка судбина током 90-их година?

 

Све што је било у реченом троуглу Србија – Црна Гора – Бока Которска, промијенило се.

Србија, она народна, с разлогом више нема повјерења у народну Црну Гору јер се ова показала, барем званично, као творевина којој није страно да у српска леђа забије онолико ножева колико јој се нареди. Народ је гласао за нову власт, није ли? Није ли нова власт рекла да ће још више да воли Косово него што га је волио Курта?

 

Црна Гора према Боки Которској гаји колонијалну свијет, о томе сам писао небројено пута. Што издвојити као примјер? Нека први посјетитељ поставке Умјетничког музеја на Цетињу пита кустоса ко је био први црногорски школовани сликар? У простору пуном еха чуће се како је то био сликар Петар Почек. А није, него се 14 година прије из Кијева у Боку вратио Србин Шпиро Ђурановић из Каменара, са све дипломом Ликовне академије. Зашто се у депоу а не у збирци Умјетничког музеја налази платно првог црногорског школованог сликара? Зато што је из Боке. Први мора да се наше у збирци, а не у депоу. Црна Гора и данас живи унутар своје четири историјске нахије. По количини финансијских дахија који походе и немилосрдно робе Бокељско приморје, Црна Гора и ове године само умножава своја историјска непочинства спрам Приморја, а Приморје то памти.

Србија има историјско право за излаз на море. Поздрав Догодине на мору, као наслов врло траженог другог издања у издању Катене мунди, отворено је програмског карактера.

 

Скраћење наслова и опрема: Стање ствари

 

(Борба.ме, 13. 8. 2023)

stanjestvari.com
?>