Никола Маловић: Побуњени народ у Црној Гори мора да истраје до краја

ИСКРА на Фејсбуку

Ако себи и свом клану мисли добро, Мило Ђукановић овакво понашање дебото побуњеног но мирног становништва не смије да толерише, а ми ако мислимо да опстанемо морамо истрајати до конца

фото: З. Шапоњић

Никола Маловић један је од најпознатијих српских књижевника средње генерације. Аутор је 11 књига, добитник је 10 књижевних награда, укључујући и награду „Бранко Ћопић“ коју додељује Српска академија наука и уметности. Један је од оснивача данас водеће књижевне Групе П-70 (са Владимиром Кецмановићем – Београд, Слободаном Владушићем – Суботица, Дејаном Стојиљковићем – Ниш и Марком Крстићем – Београд, 2009).

Романима „Лутајући Бокељ“ и „Једро наде“ стекао је култни статус код читалаца. Својим новим романом „Галеб који се смеје“ окреће се и најмлађој публици. У интервјуу за „Аферу“ Никола Маловић говори о свом књижевном раду, афером са овогодишњом НИН-овом наградом али на првом месту коментарише драматичне догађаје који су кулминирали усвајањем Закона о слободи вероисповести.

Како коментаришете тренутна дешавања у Црној Гори? Да ли вас је изненадио оволики број људи на улицама црногорских градова и народно јединство у одбрани светиња?

На сцени је, све од референдумске хистерије (2006), покушај да се већинско српско становништво преведе испрва у националне Црногорце, да се на силу и супротно канонима створи тзв. Црногорска црква, која би у једном тренутку признала примат римског папе, чиме би се искоријенио код који је створио историјску Црну Гору.

Но догодило се чудо, па су Црном Гором кренуле литије са толико много учесника да њихов – или пак наш – број у појединим данима превазилази множину од 100.000 душа! Картограф Душан Дачић објавио је мапу српских земаља са уцртаним градовима који се освештавају литијама, при чему видимо немали број градова у Србији и Републици Српској.

Ако себи и свом клану мисли добро, Мило Ђукановић овакво понашање дебото побуњеног но мирног становништва не смије да толерише, а са друге стране, ми ако мислимо да опстанемо морамо истрајати до конца.

Шта је то што Боку и Бокеље чини специфичним у односу на остатак Црне Горе?

Прије свега географија која је игром историјских прилика направила све друге заливске посебности Бокеља у односу на Црногорце.

Боку Которску, иако је залив, иако је једини фјорд на Медитерану, ваља замислити као острво, трима странама окруженом планинским морем камена, и са четврте стране – окруженом морем.

Будући да је Бока природна лука, о њу су се отимали многи освајачи, тако да памтимо и Грке, и Римљане, и Венецију, и Турке, и Аустрију, и Наполеона, и Енглезе, и Италијане и Нијемце. Једино се руска управа (1807-1808) није рачунала у туђинску.

Бока Которка је 1813. у Боки са Црном Гором направила заједничку државу, са једнаким бројем представника из Боке и из Црне Горе, са Петром I Петровићем Његошем на челу. Држава током које су се Бокељи и Црногорци заклели једни другима на вјечиту вјерност трајала је кратко, ни годину, да би се касније, 1918. Бока директно ујединила са Србијом, а 1945. нелегално била припојена Црној Гори.

Постоји још једна, очигледна специфичност… Када се попнете на врх неке планине изнад Боке, нпр. изнад Пераста или изнад Котора, ви видите да је под вама све плаво, зими успијева лимун и поморанџа, цвјетају мимозе и камелије, упловљавају бродови, зелене се палме и кипариси, чује се музика од обалних фешти. Погледате ли иза себе, видите само камен налик карфиолу.

Mоже ли се уопште правити разликa између Срба и Црногораца, постоји ли та разлика?

Прошле године, на прослави 800 година Српске православне цркве и 800 година Светог Саве у Боки, которски намјесник, отац Момчило Кривокапић рекао: Прије сто година сваки је Бокељ знао да није Црногорац, а сваки је Црногорац знао да је Србин. Реченицу ваља упамтити.

Све до 1945. г. Црногорац је у Црној Гори био подразумијевани Србин. А онда се 1945. родила нова нација. Онај ко се данас у Црној Гори декларише као Црногорац обично је атеиста, не нарочито склон комшијама Србима.

Где је улога књижевности у данашњем свету, може ли књижевност и даље бити покретачка снага за неке суштинске промене у друштву?

Прошло је вријеме у коме је књижевност имала моћ да прави стварне промјене у друштву. Ипак, појави се с времена на вријеме неки аутор, и нека књига, која дигне буру, само је питање да ли је та бура генерисана, да ли је намјерно изазвана, да ли служи за скретање пажње са чињенице да је западни свијет све сиротији. Када је Уелбек у својој књижевности претпоставио првог муслимана – предсједника Француске, дигла се бура. Људи су схватили да Уелбек прогнозира нешто што је могуће, и што на дуге стазе укида Француску какву смо знали, а самим тим и некада хришћанску Западну Европу.

Књижевно дјело ипак може да буде покретачка снага за појединца, када читалац опази гдје писац говори баш о њему, те му даје сврсисходне савјете. Једна од могућих дефиниција књижевности јесте да је књижевност збирка дјелотворних рецепата.

Откуда баш сада толика полемика око НИН-ове награде и њеног жирија?

Отуд што је прекипјело. Годинама смо гледали како се награђују писци за које до тог тренутка малтене нисмо чули, писци којима су то први романи, писци који уопште и нису у жанровском смислу написали роман, писци који су одреда из другосрбијанског табора…

Ми, потписници Бојкота НИН-ове награде (19. јануар 2020), схватили смо да никад нећемо добити НИН-ону награду (осим двојице са списка који су је добили) јер смо српски писци, а НИН је, немојмо заборавити, иностран власништвом. НИН је почео да награђује идеологију више него књижевност. Што не бисте наградом стимулисали колонијалну свијест ако вам се може? Тако стоје ствари.

Постоје ли кланови у српској књижевности?

Да. Два основна су: патриотски и другосрбијански. А постоје и поткланови.

Постоји ли у Србији и даље култура читања?

Не као некад, али постоји. Доказ за то се види сваке године 21. октобра када почне Београдски сајам књига. Сваке године се тумачи феномен по коме је у веома сиротој земљи Сајам књига и даље догађај о коме се прича јер заиста има утицај. Писци су, а не политичари, тих дана у фокусу.

C друге стране, истина је да се све више малих књижара затвара, и све више малих издавачких кућа гаси, али за књигу у штампаном облику нема зиме, увијек ће постојати, само је питање да ли ће постојати мале књижаре са душом и мале издавачке издавачке куће чији су наслови зрна соли на полицама.

Ваш нови роман „Галеб који се смеје“ истовремено је роман и за децу и за одрасле. Откуд излет у нови жанр?

Све мање мислим да се ради о новом жанру. „Галеба који се смеје – роман за децу и одрасле“ може да прочита дијете од десет година, али неће моћи да опази све алегоријске равни, као што ће то моћи да опази зрео читалац.

Роман говори о времену у које смо уроњени и о таласима који долазе.

По први пут у савременој српској књижевности, роман је интензивно илустрован са чак 59 фотографија Боке Которске, од чега су многе снимљене из дроновске перспективе. Притом, свака реченица може да се „види“, јер је роман у цјелини писан да изгледа као очаравајући филм са галебовима као јунацима, али и са људима.

Романом „Лутајући Бокељ“ стекли сте култни статус међу читаоцима. Куда данас лута српски народ?

Српски народ је данас жртва хибридног рата. Просјечан Србин тога није свјестан, па бауља, као са повезом преко очију, удара главом о овај зид и ону бандеру, јер не може да схвати до које мјере је систем подешен да му науди. У исто вријеме, сваког тренутка, годинама, ратује се против српског школства, здравства, судства, морала, породице, посебно против мушкарца, против прирођене сексуалности, ауторитета, и Српске православне цркве.

Неко ко је млађи дакако не може да објасни грандиозност завјере, али може да оде. Сада има и подршку родитеља. Мисле, можда је боље радити за 2.000 у земљи која те колонизовала евра него у колонизованој земљи за 200 евра.

На тај начин Србин никад не може да поврати слободу. Ко лутајући по свијету тражи себи лебац, изгубиће све осим пара.

Разговор водио: Срећко Миловановић

Опрема: Стање стари

(Недељник Афера/Фејсбук страница Николе Маловића)

stanjestvari.com

1 коментар

  1. Nadica Rodić каже:

    Volim “ Jedro nade“ Nikole Malovića koji za nas drži prst u moru. Sasvim sam saglasna sa stavom da je na delu neverovatna, dugotrajna destrukcija zasnovana na lošim namerama. Jedino mislim da narod nije samo danas žrtva hibridnog rata, falsifikovanje i prepakivanje traje vrlo dugo.
    Naš najveći problem je što tako malo znamo. Najlepša svadba kojoj sam prisustvovala dogodila se na primorju, na poluostrvu Luštica. Gosti su donosili buteljke vina ukrašene listom lovora, masline…. Muškarci, odeveni u tamne pantalone i bele košulje pevali su čudesno. Venčanje u crkvi Svete Gospođe, ljudi koji unutar svog najdubljeg bića generacijama prenose Hrista, O toj tradiciji, o živoj crkvi i trudu da se sačuva i održi, vrlo se malo zna. U svari, retko ko u Beogradu, a verujem i u Srbiji zna za te ljude, Srbe primorce.
    Ovaj koren će opstati, kako god da se trenutno razvijaju stvari, uzdam se u Boga.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.