МНОГО НОВЦА ЗА ГУШЕЊЕ РУСКОГ УТИЦАЈА: НАТО жели да истисне Русију са Балкана

ИСКРА на Фејсбуку

фото: AFP 2020 / SAVO PRELEVIC

НАТО покушава да видљивије и одлучније потисне Русију са Западног Балкана и спреман је да у „гушење руског утицаја“ уложи новац и сва потребна средства. Због тога се обрушио и на Спутњик Србија, јер објављује „висококвалитне бесплатне чланке, попуњавајући информациони вакуум“.

Судећи по извештају НАТО Центра за стратешке комуникације (Стратком), Северноатланска алијанса Русију види као фактор ризика на Балкану који би могао да „пољуља“ позиције ЕУ и Северноатлантске алијансе, наводно користећи слабости земаља овог региона. Да се не би појавио „осећај да је Запад напустио овај регион“ ЕУ и НАТО планирају да појачају своје деловање на Балкану.

„Ту се не ради о томе да Спутњик магично очарава људе и мења умове, него о томе да је значајан део српског становништва бивше Југославије у светлу новије историје прилично непријатељски и негативно расположено према НАТО и политици западних земаља у региону. Усред овог непријатељства, ти људи су ближи критичкој тачки гледишта, коју, на пример, изражава Спутњик. Али НАТО-у је лакше да говори о ’запаљивој пропаганди Спутњика‘ него да призна себи непријатне детаље“, истакао је руски експерт Георгиј Енгелхарт.

Експерт сматра да би Русија морала да прошири своје информационо присуство у региону и да некако изађе из „интернет-гета“.

„Веома много људи на Балкану говори о потреби стварања регионалног телевизијског канала, тим пре јер у тим земљама постоји потреба за тим. По мом мишљењу, то је једини начин да се одржи руско присуство у региону. Ту се не ради о промоцији пропаганде, већ о одржавању информационог плурализма у региону. За тим постоји потражња“, закључио је експерт.

Напади на Спутњик тек следе

Према другој анализи, „проруска реторика и дезинформације успевају да утичу на публику на Западном Балкану због структуралне рањивости медијског простора Западног Балкана, проузроковане лошим законима о медијима, контролисаној слободи штампе и тешком положају медија“.

Поред тога, документ садржи делове студије Атлантског савета Црне Горе, која указује да се Спутњик Србија „сматра једним од главних канала руског утицаја у медијском простору Западног Балкана“, а овај медиј оптужују да „појачава поделу између прозападних и происточних снага на Западном Балкану, промовише став да је ЕУ хегемонистички настројена, а да је НАТО агресиван и провокативан“. У том контексту, Енгелхарт упозорава да се може очекивати појачани притисак на Спутњик.

„Вероватно би за Спутњик таква оцена Страткома требало да буде прилично ласкава, јер Спутњик има портал и радијске емисије, а не телевизију и штампане новине, што није упоредиво са утицајем који му НАТО приписује. То говори да и само постојање неке врсте медијске алтернативе већ иритира Запад, ствара незадовољство и тежњу ка томе да се ова алтернатива једноставно елиминише административним путем уместо да се покрене некаква полемика. Зато видимо да Стратком не позива на полемику, на контрааргументације, већ, грубо говорећи, на регулисање медијског тржишта – уместо полемике желе да уклоне опонента из информационог поља“.

Енгелхарт напомиње да је оваква ситуација ескалирала још раније, почетком украјинске кризе, када се показало да алтернативно становиште, упркос изузетно ограниченим ресурсима, озбиљно одобрава значајан део становништва постјугословенског простора, што иритира НАТО.

Борба против руског утицаја

Руски експерти истичу да НАТО Русију види „као једног од својих геополитичких непријатеља“, а изјаве Запада тумаче као покушај да се руски утицај замени њиховим властитим, да се ограниче могућности руских медија у циљу промоције сопствених извора информација.

Стручњаци подсећају да је балкански регион у прошлости углавном био оријентисан ка Русији – то су корени и тренутна културна, трговинска и економска сарадња, али да таква ситуација неодговара Северноатлантском савезу који настоји да „огради“  Балкан од алтернативних извора информација и да га изолује како не би стизале алтернативне информације, укључујући и оне о војним плановима и намерама НАТО-а. То се тумачи као покушај стварања стерилног информацијског простора.

Руски аналитичари скрећу пажњу на чињеницу да разне структуре Алијансе активно шире информације у балканским државама о предностима придруживања „цивилизованом западном свету“ и опасностима „руског утицаја“, наводећи као пример Црну Гору и указујућу на то да се све чешће говори о уласку Босне и Херцеговину у НАТО. Чак и у Србији, једној од жртава НАТО агресије, активно раде са јавним мњењем, укључујући и омладину.

Енгелхарт сматра да је ово интензивирање у сфери стратешких комуникација НАТО-а у ствари пропаганда НАТО-а у региону, а да је ово активирање изазвано покушајем вршења политичког и медијског притиска на регион. Такође, то се тумачи и као елемент борбе против присуства и утицаја Русије у региону.

„Политичког притиска ће очигледно бити на власти у региону, како би се ограничило ионако скромно присуство Русије у тим земљама и на њиховом медијском тржишту. Овде говоримо пре свега о ’српској зони‘, односно о Србији и Републици Српској, а делом и о Црној Гори, где тамошње власти саме врше такав притисак, а НАТО даје црногорским властима додатне аргументе за такву политику. Ово је елемент борбе против присуства и утицаја Русије у региону. То значи да ће се уложити додатни ресурси у ову област и уложити додатни напори, а локални извршиоци таквих западних политика добиће додатни новац, пружиће им неке додатне могућности и биће им наложен неки додатни посао у овом правцу. Односно, одржаће се неке конференције, састанци, дискусије, припрема докумената сличних извештају Страткома на локалном нивоу“, каже Енгелхарт.

Експерт напомиње да овде нема ничег новог и да се овај проблем погоршао у сенци епидемије вируса корона, када је ЕУ, барем у првој фази епидемије, била веома дестабилизована кризом и када није могла да се носи као структура.

Напори Русије и Кине да пруже помоћ Србији, Републици Српској и Италији изазвали су врло оштру реакцију на нивоу ЕУ и директну љубомору. Довољно је сетити се самита ЕУ у Загребу 6. маја, на којем је усвојена специјална декларација и од лидера свих земаља Западног Балкана тражено је да потврде да им је главну помоћ пружила ЕУ, а не треће земље. То се понављало у различитим облицима више пута. Споља то изгледа као апсолутно емоционална реакција. Али, морамо имати у виду да су такве ствари обично дугорочне – то може иритирати европске политичаре и да их подстакне да на сваки начин докажу своју надмоћ у овом делу Балкана“, сматра Енгелхарт.

rs.sputniknews.com, Оливера Икодиновић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.