Милутин Станчић: „Преписани“ злочини Пребиловци – Долгаец

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: Спона

Те кобне 1915. када су нестала читава села у прилепском крају, када су локални Бугараши поклали нејач, жене и децу, чак и нерођену

Шестог августа 1941. године, локалне усташе су у јами Голубинки, у селу Шурманцима код Међугорја, убиле скоро све жене, девојке и децу из села Пребиловаца у јужној Херцеговини, њих око 600 душа.

Према подацима хрватског оружништва (жандармерије), усташе су „у августу 1941. убиле 820 Срба из Пребиловаца из 54 породице нико није преживео, а преживело је њих укупно 170, од којих су 15 жене, девојке и деца млађа од 15 година“…

Под командом Ивана Јовановића званог Црни, усташки масакр у Пребиловцима, како званично стоји, извршиле су хорде црнокошуљаша између 6. и 11. августа 1941. Наводи се податак да је масакрирано „више од 826 од укупно 994 Срба у том селу.

Жртве су биле углавном жене, деца и старци. Већина њих је жива бачена у јаму Голубинку. Остали су убијани на лицу места. Педесет и четири српска домаћинства Пребиловаца су тим покољем била заувек угашена.

После крвавог августовског пира 1941. Године који се може сврстати у најмонструозније злочине у људској историји, усташе су певале:

„Павелићу, шта ћемо од Срба?
Веж у ланце, бацај у Шуманце?’,

и

„Српске су се погасиле свијеће,
Упалит се више никад неће“.

Део усташких злочина „откривен“ је тек новембра 1990. године када је почело откопавање 13 јама у којима су се налазиле кости око 4.000 српских лешева. Сахрањени су 4. августа 1991. године у порти храма Сабора српских светитеља у Пребиловцима.

Већ јуна наредне 1992. године припадници хрватских паравојних формација минирале су крипту са костима српских жртава и до темеља срушиле храм…

Технику убиства и начин клања и монструозног иживљавања усташке хорде су училе од ВМРО-вских кољача који су исте методе раније примењивале на територији Македоније у селима Стровја, Манастирец, Слепче, Долгаец у поречком и прилепском крају. Углавном у данима црвеног слова – празника.

Анте Павелић је био адвокат вмровским крвопијама, и њихове монструозне кољачке методе је очито, од њих сазнао и усавршио. У Долгаецу су, на пример, према сведочењима преживелих, још нерођена деца вађена из утроби мајки и вешана на дрвеће…

Ово село у централном делу данашње Македоније тоне у тишину. Неку непробојну, глуву, која траје. И траје. Надомак манастира Зрзе.

Равница пелагонијска. Саткала је сву мистичност и трагику тамошњег живља.

Као да се и сада, разазнају трагови злочина, масакра који се у њему збио. Те кобне 1915. када су нестала читава села у прилепском крају, када су локални Бугараши поклали нејач, жене и децу, чак и нерођену.

Њих 315 на броју. Недужних сељака, само зато што су имали крсну славу, што су по роду себе поистовећивали са славном прошлошћу и знали песме о краљевићу Марку, Милошу Обилићу, Кнезу Лазару. Јер друго нису знали, те су зато макнути са лице земље. Међу њима и много деце од непуних годину дана… У трпезарији Цркве „Св. Илије“ и данас стоје списак, документ са именима сељака. А домаћин клисар Душан и ћутњом збори, само га треба послушати… Након покоља побацани су у јаме…

Клисар – Душан. Гласно ћутимо; роде.

Натпис који је доминирао спомеником, те додатно разуларио Бугаре приликом рушења био је:

,,Кога би биле волци – би избегале; кога би биле Турци – би се сожалиле, но тоа биле проклетите Бугари.“

Бугарска окупаторска многа злодела је починила у периоду Првог светског рата над цивилним становништвом: Знатно више него у Другом светском рату. Хиљаде недужних цивила жена, деце и стараца у Македонији на најгрозоморнији начин су масакрирани према плану Тодора Александрова и Александра Протогерова. За те заслуге су добили и Железне крстове лично од кајзера Вилхелма.

После рата Краљевина СХС је за те заслуге тужила Бугарску за почињене ратне злочине у Хагу…

Но, многа документа и сведочанства тих злочина, после Другог светског рата скрајнути су због „заједничког добра и нове реалности“.

Мало се зна да место Пребиловци постоји и у Македонији. Помиње се у народној песми „Ја излези Ђурђо“.

У забораву су нестале жртве, нема молитвеног сећања, за мученике нема Кондака и Тропара. Нема икона. Подсетника, и датума, споменика. Што је и постојало, макнуто је, поново од Бугара 1941.

Само туга и тишина у пољу Пелагонијском. По неки поглед и сведочења ретких старина о страдалницима… У Зрзе, или Небрегову.

Опрема: Стање ствари

(Културно–информативни центар Срба у Македонији „Спона“, 8. 8. 2020)

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.