МИЛОМИР СТЕПИЋ: Москва мора деловати одлучније на Балкану

ИСКРА на Фејсбуку

фото: З. Шапоњић

Недавно је др Наталија Нарочњицка, предсједник Фонда историјске перспективе, изјавила да је карта ширења НАТО као јаје јајету слична карти пангерманиста из 1911. године, по којој се кајзеровска Немачка устремила на Исток, маштајући о Украјини, Кавказу, Прибалтику, контроли над Црним морем, а догађаји у Средоземно-црноморском басену обнављају Источно питање.

Свијет се убрзано мијења пред нашим очима; да бисмо се оријентисали и схватили гдје смо и куда да идемо потребан је изоштрен поглед на глобална кретања, стога смо позвали др Миломира Степића, човјека који се на највишем нивоу бави теоријском геополитиком, геополитиком Балкана и геополитиком српских земаља, да нам представи пријеко потребни геополитички угао.

Које су евроазијске особине Балкана и колика је могућност активирања (нео)евроазијске геополитичке концепције?
– Многи стереотипи, махом наметнути са Запада, и даље царују: у географском, културно-цивилизацијском и геополитичком смислу, Балкан се увек посматра као део Европе, па одмах као глобално важан регион. По правилу, прескаче се „средњи ниво“ – евроазијски – јер то асоцира на простор којим доминира Русија, а у новије врема и Кина. А за Запад, они су архинепријатељи којима се не сме допустити не само било какав утицај изван њихових граница, него би их требало распарчати. Подсећања ради, Јован Цвијић, један од родоначелника балканологије, пише о „евроазијским особинама“ Балкана. Не о евроатлантским! Зашто? Балкан је далеко од (Атлантског) океана, минималне утицаје прима из тог басена и са њим нема никакве везе са становишта начина живота, погледа на свет и колективних психолошких својстава становништва, формирања, устројстава и оријентације држава, привредног искоришћавања, саобраћаја, трговине…

Балкан јесте окружен тзв. затвореним, унутрашњим морима, али су маритимни (поморски) утицаји, изузимајући Грчку, рељефом ограничени на уску приобалну зону. Он има знатно израженије континенталистичке карактеристике – не само физичко-географске, већ и антропогеографске. Стога није логично да геополитички идентитет балканских држава буде таласократски, атлантистички, те да оне буду укључене у интеграције таквог типа на које су принуђене. И мислиоци са Запада то сматрају аномалијом. (Нео)евроазијство, које није једнозначна концепција, већ је активирано и реализује се. Сада из „друге“ прелази у „трећу брзину“ и предстоји му нагло интензивирање, будући да супарници све више „проклизавају“.

Можете ли у том контексту прокоментарисати посљедњу изјаву руског амбасадора у БиХ поводом кретања БиХ ка НАТО? Да ли је то знак уласка у „трећу брзину“?
– Наступи Путина, Лаврова, Шојгуа, портпаролке МСП-а Захарове су координисани и све храбрији. У том контексту може се тумачити и став амбасадора Калабухова о приближавању БиХ НАТО-у као непријатељском чину. Тако нешто није се могло ни замислити пре двадесет-тридесет година и тада су многи мислили да ново време никада неће доћи. Али, амерички стратези су били сигурни да хоће. Кисинџер је опомињао да је постхладноратовско деловање САД, нарочито према Русији, потпуно погрешно, а Бжежински да треба превентивно и благовремено деловати против „будуће, опорављене Русије“.

Данашње руско самопоуздање и преузимање иницијативе засновано је на неупитном расту не само традиционалне „тврде моћи“, већ и оне „меке“. Запад то непогрешиво препознаје и нервозно проглашава за „малигни утицај“. Његово елиминисање у Србији и Српској сматра саставним делом „незавршеног посла на Балкану“. Запад пренебрегава да је већ дубоко запао у геополитички контра-ритам и деклинистички ковитлац, а да руско „шалтање у трећу брзину“ није коначна радња. Савремени аутомобили имају шест, чак седам брзина.

Колико реално изгледа теза Игора Панарина да би Београд могао да буде један од четири центра Евроазијске уније с обзиром на препреку која је створена увођењем Бугарске и Румуније у НАТО и ЕУ?
– Као што су брзо и мимо прописаних услова, а из геополитичких разлога, источни српски суседи уведени у НАТО и ЕУ, још брже могу да изађу. Историјска искуства њихових „прелетачких“ опредељења то доказују. Само је потребно да им још снажнија Русија закуца на врата са црноморске стране. Можда ћемо ускоро и сами бити сведоци њиховог „посипања пепелом“ спрам садашње беспоговорне привржености Вашингтону и Бриселу, а слаткоречивог заклињања у (нео)евроазијство и сопствено телурократско самоодређење.

Српски чинилац, искрено речено, више из егзистенцијалних него из стратешки постављених разлога, показао се као успоривач, реметилачки фактор и „камен у чизми“ експанзије Запада. Управо га православље, словенство и heartland-положај на Балкану квалификује за једну од ослоних тачака евроазијске интерације под руским вођством. На ту идеју београдски кругови „на безалтернативном путу“ у НАТО и ЕУ раније су гледали догматски и са подсмехом, верујући у вечитост да су Срби Русима „купили“ десетак година неопходних за консолидацију, али се показало да геополитичка динамика води у другом смеру. Вестернистички униполарни поредак није зацементиран.

Да ли то значи да прогноза Игора Панарина почиње да добија реалне оквире?
– Срби су жилави, али су после вишедеценијског исцрпљивања у стању осетно нарушене националне кондиције. Стога је логична жеља да што пре виде експлицитну руску подршку, на пример, у виду Београда као једног од центара Евроазијске уније. Али, то још увек није реално. Србима је јасно да „Руси споро седлају, али брзо јашу“, мада и Руси би морали да знају да „стрпљен – спасен“ има границе.

Да ли је српска елита свјесна да је, одабравши два погрешна државна устројства, одабрала неприродан геополитички и цивилизацијски оквир?
– Један део елите схвата да је југословенство било и остало негација српства, а југословенска држава златни кавез у коме су Срби полако копнили. Шта Србима још треба да се догоди како би и други део елите то себи признао – колико још геноцидно физички страдалих, насилно верски и национално преобраћених, масовно прогнаних, претопљених у „инстант-нације“, вештачким границама издељених, културно расрбљених, политички обесправљених, економски уназађених? Једино о чему се може расправљати јесте у којој мери је то био својевољан избор и заблуда српске политичке и интелектуалне елите, а колико наруџбина западних сила-победница да се створи и дуго одржава једна орочена франкештајн-држава.

Не амнестирајући домаће подизвођаче, тај „неприродан геополитички и цивилизацијски оквир“, како Ви исправно запажате, био је првенствено резултат иностраних интереса – после Првог светског рата као балкански део антигерманског и антируског санитарног кордона, а током Хладног рада као кључна карика у проамеричком Rimland-у који је опкољавао совјетски блок. Зар неко заиста мисли да на Балкану може само сопственом вољом (чак и уз скупо плаћену ратну победу) да се склепа тако позиционирана и релативно пространа, а истовремено изразито хетерогена држава, а да то првенствено није геополитичка потреба „великих играча“? Крилатица „Балкан балканским народима“ можда лепо звучи, али је геополитичка утопија.

Шта су Срби и српске земље по свом историјском и цивилизацијском призвању – Исток или Запад? Која би то била геополитички компатибилна савезништва српских земаља?
– Зависи од тога шта се сматра Истоком, а шта Западом. Раније су у европоцентричним визурама источне цивилизације биле оне са истока и југа Азије, а западне оне потекле са Блиског истока, из Мале Азије и Европе, те колонизацијом раширене на амерички и аустралијски континент. Савремени теоретичари цивилизација, какав је, на пример, Хантингтон, истичу религију као основу цивилизацијске дивергенције, те православно хришћанство виде као супстанцу православне цивилизације и њеног простора, а римокатоличко-протестантску варијанту (јерес) као темељ оне западне.

Апокрифна теза да су Срби „Исток запада, а запад Истока“, која се приписује Св. Сави као истинском оцу нације како би се беспоговорно усвојила, у ствари је подметачина домаћих вестерниста која би требало да помогне да се конвертитство лакше прогута и свари. Срби и српске земље су само „запад Истока“. Значи, припадају Истоку, али се налазе на његовом западу, у крајишничкој позицији и мисији, примајући утицаје и ударе друге, стране, агресивне западне цивилизације.

Сходно том круцијалном параметру, требало би се дугорочно опредељивати за евентуална савезништва и интеграције. Другачији избор био би неприродан, нескладан, аутодеструктиван и производио би националну располућеност и растрзаност са несагледивим последицама. Таква геополитички шизофрена позиција и њене последице јасно су препознатљиви на примеру Бугарске, Црне Горе и С. Македоније, у великој мери Румуније и, делимично, Грчке. Турска покушава да се извуче из „лошег друштва“ и његовог „токсичног утицаја“. Србија и Српска за сада ескивирају. Ето, у Народној скупштини Србије још 26. децембра 2007. усвојена је резолуција чија тачка 6. може слободно да се тумачи овако: зашто кажеш „војна неутралност“, а мислиш „не у НАТО“.

Колико „војна неутралност“ може бити мач са двије оштрице с обзиром да су се и стари Грци најприје обрачунавали са „неутралним“, јер увијек могу издати? И, на том трагу, да ли сматрате да је изводљиво јаче везивање српских земаља за руску „опцију“ с обзиром на цјелокупне околности у којима се налази српски корпус?
– Наравно да је „војна неутралност“ дискутабилна и да некада, у деликатним околностима, не обавезује, а може и скупо да кошта ону страну која је извршила њено проглашење. Србија је „војно неутрална“ само декларативно, и то, како пише у скупштинској резолуцији, „због укупне улоге НАТО-а, од противправног бомбардовања Србије без одлуке СБ до Анекса 11 одбаченог Ахтисаријевог плана, у коме се одређује да је НАТО ‘коначан орган’ власти у ‘независном Косову’“.

С друге стране, Србија је учинила све кораке ка чланству, изузев чланства. Са НАТО-ом има вишеструко више војних вежби него са Русијом и чланицама ОДКБ-а. А НАТО и ЕУ све чине да Србији одузму део територије и што више је ослабе. Тих геополитичких „лудачких кошуља“ Србија мора што пре да се ослободи. И тактизирању мора доћи крај. „Руска опција“, како Ви кажете, природно је српско исходиште, а у овим околностима и егзистенцијално питање.

Уосталом, опредељење народа је сасвим јасно: према истраживању јавног мњења, које је у децембру 2020. на репрезентативном узорку од 1.200 испитаника спровео Институт за политичке студије из Београда, чланство Србије у НАТО-у у потпуности подржава само 4,3 одсто анкетираних, а умерено још 5,2 одсто. Штавише, упркос снажној и континуираној пропаганди, као и прокламованом опредељењу политичке номенклатуре, знатно већи проценат грађана изјаснио се за оријентацију земље ка евроазијским, него ка евроатлантским интеграцијама.

Колико је „геополитичка катастрофа“ распада СССР утицала на свјетски поредак и како је уопште тако нешто могло да се деси? Да ли се СССР распао услијед „дезертерства елите у епохи катастрофе“ (Александар Сергејевич Панарин) или је то пак „највећа у историји побједа Запада“ (Александар Александрович Зиновјев)?
– Нема дилеме да су имплозија Источног блока и распад СССР били епохалан, не само геополитички тектонски поремећај. Нестао је контра-тег на глобалним теразијама и моћ Запада под америчким вођством постала је разобручена и безобална. На први поглед, потпуно је тријумфовао, просторно се проширио, наметнуо своје вредности читавом свету и разгласио „крај историје“. Међутим, брзо је показао да је „млад умом“, тј. недорастао за глобално лидерство. Гордост и својеглавост је егземпларно показао суровим антисрпским ангажманом, губећи темпо и кредибилитет на локалном примеру, уместо да у кључној деценији верификује светску неприкосновеност. Осветољубиво је чинио Србима све оно што је тако жарко желео, а није смео или није могао – Русима. Несвесно, Срби су Русима „купили“ десетак година неопходних за консолидацију.

Ако са данашње осматрачнице извиђамо и направимо ширу и дубљу хроно-тополошку анализу, потражимо одговор на питање: шта би се десило да су СССР и његова интересна сфера наставили агонију? Колико још дуго би Москва могла да контролише и дисциплинује сателите? И по коју цену – економску, војну, политичку и сваку другу? А шта би се у наредних тридесетак година, од почетка гласности и перестројке до данас, десило са Русијом и Русима? Какво би њихово „стање нације“ било почетком треће деценије 21. века, уз хипотетички наставак разарања идентитета? У том контексту, може ли се совјетски слом тумачити не као регресија, већ као кутузовљевско повлачење? Дефанзива као предуслов офанзиве. Може ли се аналогија потражити у „разби-распаду“ Југославије и српској судбини?

Да, али дјелује као да се почетни пројекат, без обзира на главу у којој је замишљен, отео контроли и довео до страховитих губитака и да су се с правом истинске руске патриоте запитале да ли се у том метежу изгубио смисао огромне руске жртве у 20. вијеку…
– Не кажем да је то пројекат, нити да је замишљен у некој глави. Само размишљам на један неконвенционалан начин, а можда се он покаже као исправан. Руси су несумњиво платили превисоку цену због совјетске авантуре. Мада, међу самим Русима има и другачијих мишљења о том раздобљу. На пример, са становишта геополитичког идентитета, чак и неки стари евроазијци „белог“ профила, као што је П. Савицки, сматрају да се Русија вратила себи, тј. од европејштине и вештачке поморске оријентације коју је симболизовао Санкт Петербург као престоница на обали Финског залива, ка традиционалном континентализму чија је персонификација Москва као главни град у средишту низије.

Ипак, чињенице потврђују да и за Русе, као за Србе, важи теза о „изгубљеном 20. веку“. Велики грех комунизма и совјетске државе тражи руско испаштање и покајање, као што исто то захтева грех српског југословенства и титоизма. И једни и други већ дуго испаштају, али нисам сигуран да су се (још) искрено покајали.

Какав је српски биланс пада Берлинског зида?
– Берлински зид није пао, већ је срушен. И буквално и симболички. Са њим је разорен и читав један геополитички систем у коме је титоистичка, антисрпска Југославија имала важну улогу. Срби су били убеђени да ће она трајати бескрајно и нису припремали, ни себе, ни своју светску позицију, за оно што ће доћи после. То је суштинска грешка. Хрвати су, на пример, деценијама радили на рушењу Југославије, иако им је она била национални „инкубатор“. Српска политичка номенклатура није одмах на почетку, када је постало јасно да је нестанак заједничке државе неминован, извршила хитну, радикалну и свеобухватну детитоизацију и дејугославизацију. У војсци, образовању, науци, култури, медијима, администрацији, називима улица и фирми. Ти „репови“ остали су до данас и врше своју деструктивну функцију.

Национална борба за опстанак тако није добила јасан стратешки циљ оличен у стварању интегралне српске државе, упало се у замку дугог рата уместо брзе победе, често се лутало у решавању конкретних питања, олако се допуштало сажимање и фрагментација простора под ступидном паролом „територије неће бити важне јер се цео свет уједињује“. Ипак, у неодговарајућим међународним околностима српски биланс после нестанка Берлинског зида није потпуно поражавајући. Ако се буде радило као да је „чаша до пола пуна“, а не „до пола празна“ – постоје шансе за решавање српског питања у новим геополитичким околностима. Велики проблем је што се у српским главама још задржао уграђени „чип“ тзв. авнојских граница који велики и мали српски супарници вешто користе. Неојугословенство камуфлирано тобоже бенигном југоносталгијом цвета и пропагандно се подржава нарочито у већим српским градовима – Београду, Новом Саду, Бањалуци.

Какве су могућности за остваривање словенског пројекта у оквиру евроазијства с обзиром на цивилизацијске разлике?
– Словени, иако припадају истој, индоевропској групи народа, оштро су верски, па тако и цивилизацијски подељени и антагонизовани. Током Хладног рата налазили су се у истом геополитичком блоку, али су то западни Словени доживљавали као руску окупацију. Аналогно, део јужних Словена на западу Југославије сматрао се жртвом наводне српске хегемоније. И данас су међу њима размере русофобије и србофобије огромне. Наравно, и једна и друга су генерисане и подгреване са Запада у намери да их задрже у свом кругу, те у виду antemurale christianitatis превасходно користи против „источне претње“. Ово не значи да би словенски подпројекат, као део укупног евроазијског пројекта, требало унапред отписати. Напротив! Могуће је да словенство од утопијског прерасте у реалан интеграциони чинилац на новим основама, под условом да за то Русија буде имала интереса, снаге и суптилности.

Може ли, у будућој борби за територију и ресурсе, доћи до сукоба Русије и Кине?
– Данас Русију и Кину држи заједно отворена америчка претња на свим пољима. Али ту је и велики, епохални, за њихову и светску будућност примаран заједнички руско-кинески интерес – елиминисање доминације САД у Евроазији и свођење њихове интересне сфере на монроовске габарите. Све док то не постигну, партнерство, а ако затреба и права осовина Москва-Пекинг, логична је. С друге стране, Вашингтон све чини да их раздвоји, једну од њих веже за себе и онда се обрачуна са оном другом јер са „удруженим варварима“ не може.

У ствари, већ је дошло време да не може ни са једним. Питање је шта ће бити после. Без заједничког непријатеља, обнављање ривалства Кине и Русије је могуће, чак врло вероватно. Јер, како каже кинеска пословица: „Као што не могу да буду два Сунца на небу, не могу да буду ни два Цара на Земљи“. Упркос томе, сукоб није неизбежан. Све док буду уредно и по одговарајућој цени снабдевани гасом и нафтом, Кинезима се не исплати да ударе на Русе (ради се о нуклеарним силама!). Демографска диспропорција и евентуална кинеска миграциона трансгресија је већ нешто друго, мада је тешко очекивати да баш масовно похрле у негостољубиви Сибир. Уосталом, нису тек тако 2004. решени гранични спорови и ажурирана гранична линија (још 1728. њу је утврдио гроф Сава Владиславић), већ као залог добрих односа.

Управо је гроф Сава Владиславић, који је својим стратешким умом дуго проучавао кинеску цивилизацију, својевремено изјавио да Русија не би требало никада да ратује са Кином. Постоји ли могућност да се Њемачка од атлантизма окрене евроазијству, ако уз санитарни кордон имамо и платформу Кина +17 у сличној функцији размеђавања?
– Немачка је економски моћна у глобалним размерама и политички утицајна у европским размерама, али ипак окупирана земља. Њен културни идентитет је mitteleurop-ски, а геополитички код континенталистички, телурократски. Као поражена, без икаквих могућности да одлучује, по казни је после Другог светског рата подељена тако да је њен западни део принудно, вештачки укључен у поморски, атлантистички свет Запада, док је онај источни, такође силом, али геополитички логичније, припао телурократском Источном блоку. И после припајање источних лендера СР Немачкој, које се погрешно назива уједињењем, она није била у стању да се извуче из америчких канџи.

У Вашингтону, Лондону и Паризу традиционално постоји страх од осовине Берлин-Москва, од везе немачке организације, технологије и капитала, са руским пространством, природним ресурсима и духовном снагом, од геополитичког савезништва „џина у срцу Европе“ и „џина у срцу Евроазије“. Зато у појасу од Балтика до Балкана, у тој тзв. Међуевропи која трансгресионо-регресионо осцилује „по паралели“, западне силе умећу баријеру – некада зоналну, а некада линијску.

После Првог светског рата био је то санитарни кордон, а после Другог светског рата „гвоздена завеса“, коју су очигледно у Новом Хладном рату помериле у неким секторима и до самих граница Русије. Видимо да и Кина као сила у доласку, упркос тренутно добрим односима са Русијом, па и са Немачком, жели такође да направи клин Иницијативом Кина+17 дуж истог intermarium-а. Дакле, немачко окретање од атлантизма ка евроазијству биће могуће само у контексту руско-кинеског „великог геополитичког подухвата“ потискивања САД из Евроазије. Другачије – не.

Опет се судбина свијета одлучује у Евроазији. У чему видите главни задатак Русије?
– Приметно је да се у последње две деценије све више потенцира читава Евроазија као геополитичка позорница, а не посебно Европа и Азија. То је сасвим разумљиво јер је Евроазија јединствено копно, најпространије, најмногољудније, ресурсима најбогатије и економски најмоћније, али и најхетерогеније и најконфликтније. САД, упркос релативном слабљењу, толико су доминантне да ће њихова елиминација из Евроазије бити могућа само под условом да Русија и Кина – не дозвољавајући да Вашингтон инструментализује Индију и завади регионалне силе – договоре расподелу зона геополитичке одговорности.

То значи да се Кина не расплињује, већ се фокусира на Далеки исток, југоисточну Азију и западну половину Пацифика, да Русија не расипа снагу, него првенствено делује у Европи и на Блиском истоку, а да кондоминијумски управљају централном Азијом. Главни задатак Русије биће да упоредо јача на унутрашњем плану и привлачи европске земље у своју орбиту на спољашњем плану. Једну по једну, у групама или en bloc – зависиће од прилика. У ту сврху ће, уз (нео)класичне геополитичке инструменте, морати бескомпромисније у употребу да уводи и оне постмодерне, чак ултрапостмодерне, авангардне.

На шта мислите када кажете ултрапостмодерне и авангардне?
– Донедавно смо с неверицом слушали како су нафтоводи и гасоводи постали оруђа  геополитике. Или, како Руси побадањем заставице обележавају своју зону некада безвредног арктичког подморја, а северни пловни пут постаје за Кину важан „поларни Пут свиле“. У геополитичком кључу се разматра и будући значај 5Г мреже. Данас је и деци у основним школама широм света јасно да су вакцине постале више средство геополитичког надметања, него спасавања човечанства од заразе. Вода и храна то већ јесу, а сутра ће то бити још више. И ко зна шта ће све бити инструменти геополитике у будућности: ментални менаџмент, дириговање сталним ветровима и морским струјама, преусмеравање астероида…?

Шта су српске земље за Русију? Шта би требало да буду с обзиром на сличну историјску судбину, и с обзиром да смо трајно означени као руски фактор на Балкану?
– Ма колико се (неки) Срби непотребно упињали да оповргну да су „балкански Руси“ и „коњовоци руских козака до топлих мора“, западне земље неће одустати од те перцепције. То је геополитичка константа. Зато треба прекинути са трошењем националне енергије на демантовање тог њиховог става. Српске земље, а не само Србија, имају предиспозиције и у перспективи могу да постану важна, главна полуга балканског фрагмента поменуте руске зоне геополитичке одговорности у преобликовању Евроазије.

Стога је нужно да Москва још директније, још храбрије оријентише свој геополитички вектор према српском чиниоцу, да га додатно и вишедимензионално оснажи и отворено промовише у свог неприкосновеног регионалног „фаворита“ задуженог за контролу садашњих експонената атлантизма. А српски чинилац треба да се без комплекса самопрепоручи. Све то ће подразумевати темељну геополитичку реконфигурацију постјугословенског дела „дисфункционалног Балкана“, али не на начин како се то у виду пробних балона предлаже на Западу, већ онако како проистиче из прекомпоноване Евроазије.

Кажете да су прави побједници Другог свјетског рата Американци – зашто?
– Велике европске силе су из рата изашле или поражене, или до крајњих граница исцрпљене, или Пирови победници. Губитничка Немачка била је разорена, економски уништена, подељена на окупационе зоне и оправдано стигматизована, Француска због минорне улоге на нивоу покрета отпора маргинализована, а Велика Британија постала „тигар од папира“ који је убрзо почео да губи колонијалне поседе широм света. СССР је званично изгубио 26,6 милиона људи (12 милиона војника и 14,6 милиона цивила), а западни део de facto претворен у „спржену земљу“.

Супротно њима, САД нису ратовале на сопственој територији, војна индустрија је покренула читаву економију, без великих губитака и ратних напора формирали су простран „мостобран“ на западу Евроазије и на нешто тежи начин дуж острвског ланца на њеној пацифичкој фасади, хватајући је тако у глобална геостратегијска кљешта, а потом и у потпуно окружење. Стварањем система војних база, пролиферацијом вазала и тзв. пактоманијом остварили су контролу најважнијих пловних путева и кључних тачака.

Створили су финансијско-економски систем сходно својим интересима и наметнули га читавом свету. Успоставили су примат у већини међународних институција, које су, што није неважно, по правилу лоцирали на источној и западној обали „трансатлантске заједнице“ која је постала центар света. Биће веома, веома тешко евроазијским силама да одсеку пипке тој хоботници.

Русија у себи носи побједнички ратнички дух, она је и побједу у Другом свјетском рату изнијела преиначивши усвојени идеолошки модел. Можемо ли говорити о америчком поразу ако свијет чињенично пребива у духовној, културној и цивилизацијској потчињености вестернизованој слици свијета? Можемо ли говорити о истинској побједи ако остајемо под туђим културним моделом?
– Уклањање САД са трона и седање кинеско-руског двојца неће бити победа ако остану да важе тзв. западне вредности и исти модел глобалног управљања. Тако неће доћи до суштинске промене и другачијег, бољег света. Биће то само „сјаши Курта, да узјаше Мурта“.

Запад је током неколико векова своје доминације готово све обликовао према свом лику и интересу – чак и симболе као показатеље свог предводништва. Тако, сви знамо да је нулти меридијан, према коме се рачуна географска дужина, тј. источна и западна хемисфера, повучен кроз лондонски Гринич. Могло се тако Британцима: владали су светом и били „Империја где Сунце никада не залази“. Није се то променило ни током америчког „вакта“, будући да су САД „британски великодржавни пројекат“. Али, можда ће нове генерације на часовима географије учити да је почетни меридијан пекиншки? Ето коначног остварења другосрбијанског сна: Србија ће бити на западу.

 

Милана Бабић је професорка српског језика и председница Књижевног удружења „Сусрет“ из Требиња. Ексклузивно за Нови Стандард.

standard.rs

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.