Кецмановић: Оно што долази, биће боље за Српску, али ће све сем разлаза бити даља агонија немогуће државе

(Трибина је одржана 27. маја у Прес-центру УНС, у организацији портала „Све о Српској“ и „Факти“, уз подршку Представништва РС у Србији)

БAЛАНСИРАЊЕ између Истока и Запада, и није само српска политика него и српска судбина зато што смо, како је пјевао Васко Попа, направили кућу на сред пута. Лако је рећи али готово немогуће остварити у свијету у коме велики веле „ако ниси с нама онда си против нас“.

Додикова Српска је близу том балансу, али није ни у Путиновој и Сијевој Евроазији, ни у Трамповој „западној хемисфери“. Налази се у европском дворишту, на путу у ЕУ и Срби су европски народ. Но, испада да нам је ЕУ, иако географски најближа, ту на граници, и за коју се опредијелила заједно са ФБиХ, истовремено најдаља.

Утјеривањем у унитарну БиХ, угрожава њен опстанак.

Са високог мјеста у Трамповој администрацији инициран је равноправан договор три стране у БиХ и изражена спремност САД да у томе помогну. Једва дочекана са српске и хрватске стране, ова иницијатива је пропраћена невољном шутњом са бошњачке.

Јасно је и зашто.

Бошњачка страна већ више од три деценије очекује да ће уз помоћ спољних сила наметнути своју доминацију под фирмом јединствене грађанске БиХ. На институционалном нивоу су уз помоћ САД и ЕУ, ОХР-а и ПИК-а, доста и успјели, док је Српска уз подршку Русије и Кине бранила изворни Дејтон. Но, на нивоу реалних политички односа, стање у БиХ је никад горе.

Истовремено, на неки начин, ти разговори, преговори, договори сво вријеме трају и не престају.

У првим данима вишестраначја и уочи првих избора, три националне странке су биле чак у неформалној коалицији против комунистичке власти, а онда је СДА направила заокрет ка муслиманској хегемонији и изазвала одлучан отпор СДС, а касније и ХДЗ.

Република Српска и Херцег Босна су производ таквих односа.  Муслимани/Бошњаци су опструисали Београдски, Охридски, Лисабонски и изворни Дејтонски споразум. На Додикову иницијативу да се опредијеле између изворног Дејтона, Новог договора и мирног разлаза – нису ни одговорили.

Са Трампом је дошло до заокрета у тој антисрпској политици коју су предводили амерички демократи у континуитету Клинтон-Обама-Бајден. Трамп је устао против неолибералног глобализма, подржао европске суверенисте, дистанцирао се од ЕУ, започео додговоре са Путином око Украјине, а Додик у њему препознао свог човјека и то на сав глас поздрављао. А против њега су се удружили америчка дубока држава и водеће европске силе, понајвише Њемачка која је стала иза свога Шмита и својих локалних колабораната из два свјетска рата.

Срећом по Србе, немају снаге да се супротставе трима суперсилама – Русији, Америци и Кини, које такође имају и своје геополитичке интересе на Балкану.

ЕУ није имала капацитета да благовремено интегрише балканске земље и сада се још увијек премишља да им понуди понижавајуће услове чланства без права одлучивања, чак и без права гласа. Њен први пораз била је сједница СБ УН на којој је под предсједавањем Василија Небензје већином, наспрам Британије, оцјењено да Шмит није рјешење него дио проблема, да протекторат власт у БиХ треба да препусти домаћим институцијама.

Али, ни друга страна се не да. Њемачки амбасадор и предсједник Аустрије у посјети Сарајеву веле да је в.п. неопходан Босни, Каја Калас, која наступа и као портпарол у Бриселу, додаје да ће новог изабрати ЕУ. А САД контрирају да ће имати свог кандидата.

Но није ли то мало важно, ако ће тај на мандат од мјесец–два дана само спаковати кофере и угасити свјетло у згради ОХР-а. У међувремену, Шмит је вршилац дужности у оставци или, каква смијурија, „в.д. лажни“, али све са бонским овластима, и знајући га – није искључено да себе прогласи за емеритуса и тако на крају стекне локални легитимитет, који није имао у СБУН.

Зато су му, како каже, Жељка Цвијановић, Американци припријетили да посљедње дане у Сарајеву мирује.

Озбиљно питање гласи: шта у постшмитовској ери у БиХ?

Дипломатија РФ, САД и Кине у УН жури да под предсједавањем Кинеза, дефинише процес транзиције власти у БиХ са гостију на домаћине, док ће противници настојати да отегну до евентуалних промјене у америчком конгресу и сенату, до преокрета на фронту у Украјини, до отварања мореуза за снабдијевање енергентима и сл.

Расплет се очекује на новембарској сједници СБ УН када ће се поново расправљати о БиХ. Још озбиљније питање гласи: за какво ће се рјешење залагати Српска?

Протекторат је на свако јавно спомињање разлаза реаговао пријетњом санкцијама. Бошњаци реагују пријетњом да ће оружно бранити цјеловиту БиХ. Зато се и Срби и Хрвати суздржавају да отворено кажу да би се радије осамосталили и прикључили матицама, него остали у БиХ, иако им је то стално на памети.

Зашто је ријеч „разлаз“, макар и уз префиксе „мирни“, „споразумни“, „ненасилни“ постао забрањена ријеч?

Могли су да се распадну Совјетски савез, Чехословачка, Југославија, по некима може чак и Косово, а једино Босна – нипошто. И само спомињање разлаза није коректно, није мудро, јер може неког да уврједи и наљути.

Додик је једини од босанских лидера о томе отворено говорио већ 2015. и чак у програм СНСД-а унио „борбу за самосталност“, а Срби у БиХ су се још на плебисциту у децембру 91. опредијели да остану са Србијом. Због одлучног суверенизма и његовања родољубља и домољубља, он трпи гњев неолибералних глобалиста, а ужива личну наклоност и Путина и Трампа.

Први га угошћава чешће него иједног иностраног државника, други му укинуо санкције брже него икоме у историји САД.

Орбан је био шампион суверенизма чак у оквиру ЕУ, али је изгубио изборе па је Додик иако лидер само ентитета постао посљедњи мохиканац.

Октобарски избори у БиХ треба да покажу ко има легитимитет да заступа сваки од три народа.

По свим процјенама побиједиће Бакирова СДА, Човићева ХДЗ и Додиков СНСД, али није неважно и колико убједљиво да би лидер са максималним повјерењем нације могао да заступа њене интересе у равноправном договору који је најавио Ландау.

Не мање важно, предсједник Вучић, који је Србију фокусирао на Брисел, налази се код Сија у Пекингу, а пред полазак је упутио прељубазан позив Трампу да посјети Београд.

Добра вијест јер сваки раскорак у свесрпској спољној политици, не иде у прилог националном јединству.

Међутим, не треба имати превелика очекивања. Русија јесте братска, али једна од три суперсиле и има и важније националне и глобалне приоритете, то поготово важи за САД, а ни зловољна ЕУ неће бити потпуно заобиђена па може бити и неочекиваних компромиса око више рјешења која су у игри.

Биће сигурно боље за Српску, али све сем разлаза биће продужетак агоније немогуће државе.