Како су бугарски фашисти, па југословенски комунисти утемељили расколничку цркву у Македонији

CC BY-SA 2.0 / Wikipedia/Elen Schurova /

Стање које постоји у цркви у Северној Македонији увелико је последица бугарске окупације у Другом светском рату, али и настојања комунистичких власти некадашње Македоније да обезбеди независност македонске цркве. Био је то део великог комунистичког плана да се Српска православна црква разбије по републичким границама.

Овако културолог и стручњак за верска питања проф. др Јован Јањић описује генезу проблема насталу расколом из 1967, када је Македонска православна црква (МПЦ) неканонски прогласила независност од Српске православне цркве (СПЦ). Овај проблем кулминирао је последњих дана захваљујући Васељенској патријаршији, која је, упркос томе што је најављен напредак у преговорима, признала постојање МПЦ иако нису добили томос за аутокефалност.

Од 1945. до 1967. – притисак комуниста да се створи МПЦ

Са доласком бугарских окупатора, сви епископи СПЦ са територије данашње Северне Македоније, као и бројно свештенство СПЦ били су протерани, каже Јањић. Бугарска је тада успоставила своју црквену организацију, која је остала након ослобођења.

„Нове комунистичке власти, уместо да врате епископе и свештенство на њихова огњишта и катедре, они забрањују повратак. Тако да се на темељима организације успостављене под окупацијом, сада јављају сепаратистичке тежње за оснивањем посебне црквене организације“, објашњава наш саговорник.

Већ 1945. у Скопљу се формира иницијативни одбор са циљем да се оснује засебна црквена организација. Сви покушаји српске цркве да црквени живот врати у стање какво је било до почетка ИИ светског рата, били су неуспешни – комунистичке власти врше притисак на СПЦ да се у тадашњој Македонији заснује посебна црквена организација, додаје Јањић.

Црква се одупирала притисцима, али с обзиром да су они били велики, СПЦ је пристала на захтеве који су могли да буду прихваћени – између осталог да се епископи и свештеници бирају са територије Македоније. Међутим, ни тај захтев није могао да буде испуњен јер предложени кандидати нису испуњавали услове – били су ожењени свештеници и нису имали факултетске дипломе.

Када је, након смрти патријарха Викентија II 1958. изабран патријарх Герман, на њега су вршени још жешћи притисци да се сагласи са оним што нису његови претходници. Синод је 1959. дао аутономију.

„Међутим, њихови захтеви били су све већи, а такође и притисци комунистичких власти, да МПЦ постане засебна црквена организација. На тај захтев црквене власти наравно, нису могле да пристану јер би то значило разбијање јединства СПЦ. Такви захтеви појавили би се и са других страна, а организациони и канонски поредак СПЦ био би урушен“, истиче Јањић.

Пошто је јерархија у Скопљу, помогнута властима, истрајавала у захтевима, СПЦ 1967. прекида литургијско јединство са МПЦ, од када траје раскол.

Комунистички пројекат – од СПЦ створити ЈПЦ

Један од главних захтева комуниста била је аутокефалност за македонску цркву јер су, према Јањићевим речима, у томе видели начин за подвођење српске цркве под власт државе, да је, поред одузимања имовине и ограничавањем права и слобода, додатно ослабе разбијањем тако што би је, попут Југославије, федерализовали.

„Да избришу границе епархија, односно да црква буде подељена по републичким границама. Штавише, предлагали су да се СПЦ више не зове тако, него да се зове Југословенска православна црква“, наводи Јањић.

Што се Македоније тиче, намере комуниста најбоље се виде из речи Моше Пијаде, једног од главних идеолога југословенских комуниста. Према његовим речима, истиче Јањић, одлуке II заседања АВНОЈ-а биле су акт рађања Македоније као самосталне националне и државне јединице, као и увођење Македоније у породицу европских и јужнословенских народа. Да би све то било заокружено, била је потребна и црквена самосталност.

„То је био циљ комунистичких власти на којима су оне инсистирале, не док није дошло до раскола 1967, него нажалост и после тога, до краја комунизма. И после пада комунизма, они који су дошли на власт су не разумевајући какви односи владају у цркви, инсистирали су на томе да се попусти пред захтевима који су долазили из Скопља“, вели Јањић.

Данајски дар Цариграда

Када је реч о МПЦ нема историјског континуитета – њихово позивање на историјску Охридску архиепископију, коју је 535. основао византијски цар Јустинијан, према Јањићевим речима, нема основа.

„Она свој легитимитет и своје постојање може црпети само посредством СПЦ, јер делује на њеном канонском подручју и евентуалну аутономију и евентуалну аутокефалност, ако би до тога којим случајем дошло, може добити само преко СПЦ. Црква се рађа у оквиру цркве и аутономију и аутокефалност може евентуално да да мајка црква. Мајка црква на подручју данашње Северне Македоније јесте СПЦ. цариградска патријаршија ту нема апсолутно никаква права“, закључује Јањић.

Због тога је, како каже, уверен да је признање Цариградске патријаршије мртво слово на папиру, односно, данајски дар.

rs.sputniknews.com