Како се по ходницима на Ист риверу лобира за – нови рат у Босни

CC BY-SA 3.0 / Wikipedia/Paalso /

Циљ лобирања за усвајање декларације о Сребреници у УН је да се сталном рециклажом грађанског рата БиХ трајно држи у нестабилности. Тиме се отвара простор за сталну интервенцију странаца на страни Бошњака и држи их у нади да ће једног дана имати БиХ само за њих.
Овај циљ бошњачка политичка елита следи још од пре грађанског рата у БиХ, сматрају професор Факултета политичких наука др Часлав Копривица и професор Филозофског факултета др Чедомир Антић.
Део тог циља је и декларација о геноциду у Сребреници, која би на дневном реду Генералне скупштине УН требало да се нађе 27. априла. Покровитељи резолуције су, подсећамо, Немачка и Руанда.
Најватренији лобиста за резолуцију је актуелни шеф мисије БиХ при УН, Златко Лагумџија, који, рекло би се, на своју руку, с обзиром да за то нема одобрење Председништва БиХ, лобира по ходницима зграде на Ист риверу за њено усвајање.

Бошњаци се никада нису помирили са Дејтоном
Међутим, према Чаславу Копривици, у Лагумџијиним активностима нема места солирању јер међу бошњачком политичком елитом постоји консензус да Сребреницу треба користити за будуће циљеве – БиХ без Срба и Хрвата.
Некада прећутно, а некада директно, Бошњаци су БиХ сматрали само својом.
На основу тога игноришу, не само оно што су биле регуле унутрашњег устројства онога што су биле регуле унутрашњег устројства социјалистичке БиХ, него и након тога игноришу чињеницу да би за стабилност БиХ било јако важно да постоји унутрашња институционална сагласност, односно поштовање норми формулисања и вођења спољне политике, поготово када је реч о стварима које су овако осетљиве, објашњава наш саговорник.
У томе бошњачки политичари имају подршку Запада, који, како каже, Србе у БиХ доживљава као реметилачки чинилац. Бошњаци се никада нису помирили са дејтонским устројством БиХ, никада нису одустали од амбиције да Босна буде само њихова и да се Срби маргинализују или етнички очисте.
Они покушавају да продужавањем реторике грађанског рата себи обезбеде предности у послератном уређењу БиХ. Не треба занемарити ни чињеницу да они таквом реториком дух грађанског рата одржавају и подгревају у душама својих грађана и то могу да искористе да, када процене да им историјски тренутак одговара, за поновни обрачун са, пре свега, српским народом БиХ, наглашава Корпивица.

Угаоне тачке такве бошњачке политике су, према речима Копривице, ставови да их дејтонско устројство БиХ ни на шта не обавезује, да су једине жртве грађанског рата, као и да Срби немају никаква колективна права.
Не устручавају се да крше Дејтонски споразум како би остварили своје националне циљеве, при чему у својој шовинистичкој заслепљености не схватају да, ако им је заиста стало до БиХ треба да поштују правну форму, јер оваквим начином, они све више удаљавају Србе из БиХ. Срби на својој кожи и из реалног политичког искуства осећају да БиХ није оквир у коме могу да заштите своја колективна права, већ је заправо једна врста провизоријума и државоликог затвора у који су натерани, где муслимани у коалицији са Западом могу да некажњено предузимају радње чији је циљ морално проказивање Срба, каже он.
Западу стабилност БиХ није циљ
Антић, пак, наглашава да се све што Запад ради, како у БиХ, тако и на Косову и Метохији, ради под кринком бриге за стабилност. Међутим, стабилност није циљ.
Та чаробна реч смишљена је тако да народи које желе да потчине, истребе, обесправе или прогоне, буду анестезирани, да им се то изврши са што мањом штетом по злочинце. Дакле, стабилност није циљ ни САД, ни Велике Британије. Њихов циљ је да то све прође довољно споро да они могу све да контролишу, довољно корисно по њих и да све то буде тако безбедносно одрађено да се јавна мњења западних земаља саблазну над народом који је дефектан, геноцидан, одвратан, каже Антић.

Тако да је резолуција о Сребреници део те и такве слагалице. То није ништа ново, јер све то исто гледамо последњих тридесет година: прво је уништена југословенска држава, одржан је противуставан референдум о самосталности БиХ, који притом није успео, а све остало што се дешавало, дешавало се на штету српског народа, подсећа он.
То је све користило Сједињеним државама. Сада им је стало да постигну неки политички успех. Очигледно је да то не могу да постигну у Украјини, констатује Антић.
Наш саговорник такође подсећа да је политичко Сарајево покушало да оптужи Србију за геноцид, па када тај потез није успео, бошњачки амбасадори су почели да раде мимо процедура које су одређене Дејтонским споразумом.
То су, по мом уверењу све нови и нови ексери у БиХ, категоричан је Антић.

Никола Јоксимовић
?>