ЈЕВРЕЈИ УПОЗОРИЛИ ХРВАТЕ: Лажете о Јасеновцу!

ИСКРА на Фејсбуку

Логор Јасеновац (Архив)

Нигдје нема ни да су бебе отимане мајкама из наручја, бацане увис и дочекиване на бајонете… А о томе су свејдочили преживјели. Такође, појединим експонатима перфидно се провлачи теза да је у питању био првенствено радни логор.

Стоја Башкат, рођена 1905. године, Српкиња из Брезичана код Приједора, одведена у логор Стара Градишка због националне и вјерске припадности. Убијена 1942. са 13-годишњом кћерком Смиљом.

Стоја Чекић и син Мирко, Срби из мјеста Грбавци под Козаром. Одведени у логор Стара Градишка због националне и вјерске припадности. Убијени 1942.

Учитељ Бранко Босанац и његова породица (супруга Даница, синови Немања и Недјељко, кћери Дивна и Љиљана), Срби из Моштанице код Босанске Дубице, одведени у логор Јасеновац због националне и верске припадности. Убијени 1942.

Слике са судбинама заточених, мучених и убијених ређају се на монитору, у замраченој соби Јавне установе Спомен-подручје Јасеновац.

Свега ту има, и ланаца којима су окивани, и мапа стратишта гдје су убијани, и њихових личних ствари – од лименог посуђа, преко одјеће, писама, пјесмарице нађене у Старој Градишки, фотографија…

Стакло чува покривач Софије Бакарић, убијене у јулу 1943, и прслук од вештачког крзна Зоре Фаист Радујков, која је из логора изашла разменом. Ту је и прстен Габриела Југа, на чијој је унутрашњој страни урезан натпис „И то ће проћи“. Габриел је успео да побегне из транспорта упућеног из Циглане на принудни рад у Трећи рајх.

Свега има, али као да нема ничега. Поставка, иако изузетно модерно урађена, више личи на изложбу у покушају, коју је неко почео да поставља, па отишао на паузу за ручак и више се није вратио.

Прошло је нешто више од годину дана од када је директор Светског јеврејског конгреса за Израел Лоренс Вајнбаум за њу рекао да је пуко „замагљивање историје“. Од тада до данас, поставка се није промијенила, али нису поклекли ни притисци јеврејске заједнице да се то деси.

Како је за Новости потврдио директор Музеја жртава геноцида из Београда Вељко Ђурић Мишина, у целу ствар умешала се и ИХРА (Међународна алијанса за сјећање на Холокауст).

– Добро је да је ИХРА ставила Јасеновац под надзор и да ће се она питати око ревизије поставке и постављања нове. Сигуран сам да ће ову ускоро замијенити нова – каже Ђурић.

Према његовој оцјени, а са тим се слаже већина домаћих историчара, актуелна поставка саставни је дио покушаја историјског ревизионизма у Хрватској.

Разводњена је, недостаје јој европски контекст и довољно података који би указали на монструозност почињених злочина. Хрвати су у врсти злочина превазишли менторе из Трећег рајха. Видио сам на десетине листова с аутопсија лешева који су пливали Савом, и ријетко који је имао рупе од метака. Сви су имали често и по више убода ножем. Легенде поред фотографија су недовољно јасне, а фотографије недовољно експлицитне – каже Ђурић.

Тако, рецимо, поред слике Граника, мјеста на лијевој обали Саве, гдје се вршио утовар и истовар робе с речних бродова, стоји само да су „ту убијани заточеници, а њихова тијела бацана у Саву“. Али, нигде није наведено да су логораши убијани маљевима!

Нигдје нема ни да су бебе отимане мајкама из наручја, бацане увис и дочекиване на бајонете… А о томе су свејдочили преживјели. Такође, појединим експонатима перфидно се провлачи теза да је у питању био првенствено радни логор.

Логораши стално били везани!

А колико људи је у њему страдало, до данас није тачно утврђено. Свакако их је било више од онога што се наводи на изложби: попис 81.998 жртава, међу којима 20.038 дјеце млађе од 14 година. У Музеју жртава геноцида поименце је побројано далеко више људи, али попис није готов, па Ђурић још не жели да излази са бројкама.

У вријеме када је Јован Мирковић био директор Јасеновца, годишње је, укључујући и бројне ђачке екскурзије, меморијал обилазило око 400.000 посјетилаца. Данас их нема више од 10.000. Мирковић је био директор у два наврата. Како воли да каже, први пут су га „смијенили другови“, други пут су га „ухитила господа“.

Први мандат му је трајао од 1978. до 1980. Иако му то нико није рекао, проблем је био што је од установе хтио да направи и истраживачки центар. На стратишту Брочица отворио је више од 40 гробница, а у селу Млака, где је једно време био прихватни логор за жене и децу, а иначе логорска економија – пет.

У једној гробници нашли смо дјевојачки ђердан. То ме је потресло више него све разбијене лобање – каже Мирковић.

Покушао је да сачува око 3.600 метара остатака логорских зидина (усташе су све минирале пре повлачења) и уз њих посади јабланове. Безуспешно.

Други пут је био директор од 1990. до 1991. године, када је ухапшен. За њим је расписана потјерница због наводне „четничко-терористичке дјелатности и навођења ракетног напада“. Од тада више није одлазио у Хрватску. Садашњу поставку није видио, али из свега што је чуо, највећа му је замјерка што се из ње не види да је у НДХ почињен геноцид, са намјером да се униште Срби, Јевреји и Роми.

РТРС, Новости

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.