Јадран, Морињ, базен… Ко заправо одлучује о уласку Црне Горе у ЕУ – Брисел или Загреб?

Док се у Подгорици мјесецима говори како је Црна Гора „најбољи ученик“ Европске уније и држава која је најближа чланству, из Загреба је стигао хладан туш који је до краја оголио стварност приступног процеса. Послије година дипломатских фраза и општих формулација, Хрватска је сада без дипломатских рукавица поручила – ако желите у Европску унију, прво испуните наше политичке захтјеве.

Тако је европска прича о владавини права, реформама, борби против корупције и испуњавању стандарда у једном саопштењу уступила мјесто списку билатералних услова које Загреб сматра неопходним за затварање преговарачких поглавља.

Порука је јасна: Без рјешавања питања која Хрватска сматра спорним, европски пут Црне Горе остаће блокиран.

Од европских критеријума до политичке трговине

Није спорно да између двије државе постоје отворена питања. Она постоје деценијама и заслужују озбиљан дијалог. Али је спорно када се та питања претварају у механизам политичког условљавања једне државе на њеном путу ка Европској унији.

Управо то се данас дешава.

Загреб не говори више само о граници на мору, броду „Јадран“ или питању несталих. На листи су и спомен-плоча у Моринју, назив градског базена у Котору, имовински спорови, па чак и питања која дубоко задиру у унутрашњи политички и друштвени живот Црне Горе.

Другим ријечима, не говоримо више само о међудржавним споровима, већ о покушају да једна чланица ЕУ кроз приступни процес утиче на унутрашње политичке одлуке друге државе.

Политика двоструких аршина

Овдје се намеће питање које се у Бриселу ријетко поставља наглас.

Да ли би Европска унија прихватила да нека држава кандидат условљава чланицу Уније промјеном назива јавне установе или очувањем одређеног споменика?

Наравно да не би.

Али када је ријеч о кандидатима, правила очигледно постају далеко флексибилнија. Оно што је једнима недопустиво, другима постаје обавеза.

Управо зато све више аналитичара указује да се политика проширења претвара у простор у којем поједине државе чланице рјешавају властите националне агенде користећи право вета као средство политичког притиска.

Да ли је ово само почетак?

Хрватско саопштење могло би означити почетак нове фазе односа са Црном Гором.

Јер, ако се данас као услов поставља назив базена, шта ће бити сутра?

Да ли ће се отварати нове теме из области историје, културе, образовања, идентитета или чак политичког памћења?

Искуства других држава показују да листа захтјева ријетко остаје коначна када једна страна стекне снажан механизам условљавања.

Подгорица на испиту политичке зрелости

За црногорске власти сада више није довољно да говоре како су „испунили мјерила“.

Пред њима је много тежи задатак – како сачувати европски курс, а истовремено не дозволити да приступни процес постане низ политичких уступака који немају директне везе са европским правним тековинама.

То је испит не само дипломатије, већ и државничке зрелости.

Јер, европске интеграције не би смјеле значити одрицање од достојанства државе нити прихватање преседана по којем свака чланица Уније може накнадно проширивати листу захтјева.

Европа или политика моћи?

Највећа дилема коју је отворило саопштење Загреба није шта све Хрватска тражи.

Много је важније шта оваква политика говори о самој Европској унији.

Ако је приступање заиста засновано на јасним критеријумима, онда они морају бити исти за све. Ако, међутим, о чланству пресуђују политичке жеље појединих сусједа, онда европски пут престаје бити питање реформи и постаје питање односа снага.

Зато порука која је стигла из Загреба није само дипломатска нота упућена Подгорици. Она је подсјетник да се на Балкану политика и даље води по старом правилу – онај ко има право вета, има и могућност да своје националне интересе представи као европске стандарде.

И управо у томе лежи највећи изазов за Црну Гору: Како наставити европски пут, а да он не прерасте у процес у којем се свако ново поглавље плаћа новим политичким уступком.