Историјска одлука СПЦ: Улога цариградског патријарха могла би да буде потпуно разобличена

фото: © Tanjug / MILOS MILIVOJEVIC

Одлука српских архијереја да прихвати одлуку Синода тзв. Македонске православне цркве да се врати у окриље СПЦ, велики је и значајaн догађај не само за СПЦ, већ и за васељенско православље уопште. Њоме је сачувано јединство православних Словена.
Да је раскол превазиђен, на симболичком и суштинском плану говори чињеница да ће литургију помирења 19. маја у Храму светог Саве у Београду служити патријарх српски Порфирије и архиепископ македонски Стефан.

Ако кренемо од тезе светих отаца да је раскол најтежа рана на телу цркве онда је, каже правни историчар Зоран Чворовић, јасно да превазилажење македонског раскола – најболнијег после америчког који је превазиђен у време патријарха Павла – велики догађај у историји СПЦ.

Озбиљан ударац Цариграду

Овом одлуком Сабора СПЦ потпуно су, каже, анулиране све последице неканонског акта Синода Цариградске патријаршије који је донет 9. маја.

Фанар је, каже, полазећи од искривљеног тумачења три канона Четвртог васељенског сабора покушао да у македонском, као и у случају украјинских расколника, присвоји највишу судску власт у Православној Цркви и да се представи као апелациона судска инстанца изнад других помесних цркава.
Отуда је одлука СПЦ, оцењује Чворовић, озбиљан удар на папистичке претензије Цариградске патријаршије, која је дошла до изражаја приликом неканонског оснивања тзв. Православне цркве Украјине.

„СПЦ је оваквим актом довела Цариградску патријаршију у канонски тешку позицију, јер уколико патријарх Вартоломеј не буде прихватио овај акт СПЦ православној јавности биће белодано јасно да цариградски патријарх отворено крши каноне Цркве како би се домогао папске власти. Ни једним ваљаним аргументом се не може оспорити акт СА Сабора СПЦ“

Слога међу словенским црквама

Одлука Сабора СПЦ важна је, указује Чворовић, и са аспекта јединства православних Словена, јер је на овај начин пружен отпор панехелинистичким амбицијама Цариграда.

„Сматрајући да је властан да одређује да ли је једна црква канонска или не, Цариградска патријашија и Синод су одредили да се МПЦ убудуће назове Охридском архиепископијом, што је, указује Чворовић, тангирало интересе Бугарске православне цркве и претило да створи извор трајних размирица између православних Македонаца и Бугара, али и Срба, пошто је у време Светог Саве Охридска архиепископија била главни панхеленистички инструмент за спречавање формирања Српске аутокефалне цркве.“

Према одлуци Светог Архијерејског Сабора СПЦ име аутономне МПЦ ће се, објашњава Чворовић, одредити и кроз дијалог не само са хеленофоним црквама, већ са и другим помесним црквама, како би се саборно нашло одговарајуће решење.

Дијаспором до асимилације

Полазећи од папистичких амбиција, акт Цариградске патријаршије од 9. маја налагао је тзв. МПЦ да се одрекне својих епархија у дијаспори које су истовремено и најбогатије, што би отворило пут асимилације Македонаца, јер грчко свештенство не би служило на црквенословенском или македонском литургију, већ би служило ако не на грчком онда на језику домицилне државе.

Усаглашавање са Уставом СПЦ

Када је реч о имплементацији одлуке Сабора СПЦ неопходно је, указује Чворовић, да се постојећи Устав тзв. МПЦ који полази од неканонске одлуке МПЦ из 1967. о проглашењу аутокефалности, коју није признала ниједна помесна православна црква, усагласи са Уставом СПЦ и одлуком о аутономном статусу МПЦ из1959.ж

„МПЦ не може по свом Уставу да буде аутокефална, мора да буде дефинисна као аутономна црква што предвиђа читав низ стварних и симболичких права највиших органа СПЦ, њеног Сабора и патријарха“.

Првојерарх може носити само титулу митрополита


На питање шта разликује аутономну цркву од независне аутокефалне цркве Чворовић каже да првојерарха аутономне Цркве не постављају епископи аутономне Цркве, већ његов избор потврђује и хиротнише га првојерарх мајке-Цркве, у овом случају српски патријарх.
Такође, у СПЦ, за разлику од РПЦ, титулу архиепископа може да носи само српски патријарх, док би провојерарх аутономне МПЦ могао да носи титулу митрополита.

„Аутономна црква подлеже судској власти мајке-Цркве, а највиша судска жалбена инстанца у СПЦ је Свети архијерејски Сабор .

Питање богослужбеног језика

Није без значаја и питање богослужбеног језика посебно са аспекта последњег пописа становништва који показује забрињавајући пад броја Срба у Македонији.

„Ово питање је важно јер је богослужбени језик један од елемената за асимилацију. Приликом одређивања статуса и обима аутономије МПЦ требало би обезбедити богослужења на српском језику, као и Србе свештенике, у срединама као што је скопска Црна Гора или поједина места око Куманова, Валандова, у околини Ђевђелије, али и у појединим градовима, као што је Скопље и Куманово“.

Обим аутономије

Предстоји, указује Чворовић, да се конкретно дефинише обим аутономије МПЦ у оквиру аутокефалне Српске цркве.

„Остаје решавање питања да ли учешће у раду Светог архијерејског сабора СПЦ може узети само митрополит аутономне МПЦ или сви епископи. Такође, зна се да ће озбиљно оболели епископ Јован бити пензионисан, а што се тиче осталих епископа аутономне Охридске архиепископије СПЦ видећемо како ће се решити њихов статус.“

rs.sputniknews.com, Наташа Јовановић