Хаџихафизбеговић најавио снимање филма о „хероју“ Насеру Орићу

ИСКРА на Фејсбуку

(Хаџихафизбеговић за Н1) Фото: Screenshot

После филма “Куда идеш, Аида”, муслимани снимају и филм о Насеру Орићу, најавио је глумац Емир Хаџихафизбеговић, иако јавност и даље није заборавила трагичну судбину малог Слободана Стојановића, дечака који је имао само 11 година када је свирепо убијен од стране припаднице Орићеве тзв. Армије БиХ.

– Тај се филм припрема да се једном скине стигма са хероја који је отишао у Хаг, ослобођен оптужби, морамо направити филм о Насеру Орићу – поручио је Хаџихафизбеговић.

Наставак текста је веома узнемирујући, а говори о бруталном убиству које су починили припадници Орићевих јединица, а за који је осуђена жена мострум – Елфета Весели.

Слободан Стојановић (Теслић, 18. октобар 1980 – Доња Каменица код Зворника, 1992) је српски дечак који је свирепо убијен јула-августа 1992. у околини Зворника, од албанке Елфете Весели, припаднице Орићеве тзв. Армије БиХ.

Напета ситуација око села Доња Каменица ескалирала је 29. маја 1992. Породица Илије Стојановића се нашла на страни коју су контролисали Муслимани. Наредног дана, 30. маја 1992. у породичну кућу дошао је Мухамед Чикарић из Каменице, засеок Алићи, који је Илији Стојановићу забранио да бежи. Истог дана започели су преговори између српске и муслиманске стране на барикадама у месту Крушке. Мухамед Чикарић је послао Илију Стојановића да однесе поруку српској страни, да их пита да ли су за преговоре и напоменуо је да им недостаје пет њихових бораца. Илија је однео поруку и затим се вратио кући. Са својом породицом био је у кућном притвору све до 4. јуна 1992. када су на месту Крушке Стојановићи и три погинула српска борца размењени за шест живих припадника тзв. Армије БиХ. Стојановићима је у селу остала сва покретна и непокретна имовина. Породица Стојановић се смјестила код свог кума Зорана Милошевића у засеоку Џенарике.

Слободан је туговао за својим псом који му је остао кући. Често је тражио да оде назад у село да одвеже пса и да га доведе кући. Родитељи су га одвраћали од те идеје, али се дванаестогодишњи Слободан тешко мирио са тим. Неодустајући од своје намере Слободан је 27. јула 1992. отишао од своје куће, прошао кроз барикаде и отишао у правцу родне куће да би довео свог пса. Његовог оца Илију који је у то време био у Зворнику о Слободановом нестанку обавестила је локална команда српске војске.

Слободанов отац је већ наредног дана „гласом са брда на брдо” преговарао са муслиманском страном и тражио информације о Слободану. Са друге стране долазила су уверавања да је Слободан жив и да је на сигурном у Тузли и да његови не брину. И током наредних дана Илија је тражио информације о свом сину и добијао је исти одговор. У наставку потраге Илија је од више Муслимана добио информацију да му је дете убијено и да је за тај злочин крива Елфета Весели звана “Косовка”.

Постоје индиције да је Слободан био жив, по заробљавању, још неколико дана и да су га војници водили са собом. Да је Слободан био у заробљеништву и да је злостављан потврдио је и Омер Ђулбеговић, саборац Елфете Весели који је навео да су дечака прво држали затвореног у подруму. Према његовом сведочењу, дечака су двојица војника тзв. Армије БиХ, након 20-25 дана, одвели да им покаже где је, наводно, Слободанов комшија закопао пушку “М-48”. Након што је Слободан покушао да побегне војници су га ухватили и истукли. На суђењу Веселијевој, Демировић се присетио да је једном прилике видео Слободана у ћошку, скинутог голог и да су сви галамили на њега јер је покушао побећи кад су га купали. Додајући да је покушао помоћи и успео смирити галаму.

– Наредно јутро Демировић је кренуо на терен и свратио је да види Слободана: Видим седи с ручицама… Гледа и тресе се. Гледа ме крупним очицама, смирио га је са причом да ће вероватно бити размењен.

Након што се вратио са терена сазнао је да је Слободан убијен. Војска Републике Српске ослободила је Доњу Каменицу 16. фебруара 1993. и од тада су се вршила тражења несталих лица. Слободаново тело је пронађено 13. јуна 1993. у масовној гробници на брду Ждријебци код Јошанице. Масовну гробницу су пронашли и откопали припадници Војне полиције из Милића, а идентификација је обављена у Ватрогасном дому у Зворнику. Тело су идентификовали његова мајка Десанка и, тада 15-годишња сестра Слађана која је позвана са наставе да идентификује братове посмртне остатке. Обдуцент др Зоран Станковић, патолог, констатовао је у свом извештају да је дечак умотан у плави раднички мантил. Констатовао је бројне и смртоносне повреде на лобањи и телу нанесене током живота и после смрти. Дечаку је за живота било одсечено десно уво, такође су му оштрим предметом нанете посекотине у пределу стомака. Све ово је указивало да је дечак подвгнут тешкој тортури и да је умро у тешким мукама. У слепоучницу му је, из непосредне близине, испаљен метак. Слободанова сестра је касније сведочила о овом догађају:

– Брат је био на столу, а поред њега се налазио плави мантил. Лобања је била одвојена од тела и на њој се налазила рупа. Тело је било у фази распадања, али видно расечено и унакажено.

Суд БиХ осудио је припадницу некадашње тзв. Армије БиХ Елфету Весели на десет година затвора, 8. маја 2019. године, због убиства малолетног дечака. Другостепеном пресудом изреченом децембра 2019. Апелационо веће суда БиХ је поштрило казну на тринаест година.

Заштићени сведок Тужилаштва БиХ “С-1” довео је у директну везу Насера Орића са овим свирепим злочином.

Очевидац је потврдио да је Елфета Весели ножем пресекла врат дечаку, али да није видео када је испалила један или два хица из пиштоља који му је прислонила на главу.

– На месту злочина осим Орића били су и Сакиб Халиловић Кибе и Зулфо Турсуновић. Тог дана током сукоба са српском војском сам рањен, после чега су ме однели у амбуланту у Каменици где је било зборно место свих јединица. У једном моменту чуо сам дечји глас: “Бежите, бежите, ево балија, побиће нас све”.

– Дечак је био удаљен 10-15 метара од Орића и Кибета. Пришла му је Елфета Весели и ухватила га за главу. Неко је, каже, рекао да ће она направити “белај”, на шта је Орић одговорио да “она нема ј… за то”. Са удаљености од неких осам метара, видео сам како Елфета држи дете за главу, узима нож и говори: “Ако сам ја балинкура, он је четник”, након чега му повлачи нож испод браде.

Испод врата је текла крв, а ја сам окренуо главу и чуо кркљање, као да је хтео нешто рећи. Она га је одгурнула. Када је пао, давао је знаке живота. Неко је тада рекао да је “тек тада, готов” – испричао је “С-1”.

Сведок је видио да је Елфета, кад су је напали за то што је урадила, узела “дугу деветку” и прислонила дечаку на главу, али да није видео када је пуцала. Али је, каже, скинула и бацила крваву кошуљу и отишла да опере руке.

– Нико се није надао да ће то урадити. Нико је за то није казнио, ни Орић, ни Кибе.

Сведок је изјавио да је дечак имао између 10 и 15 година. Појавио се на бициклу из правца Глођанског брда. Био је мршав, смеђе косе. Имао је на коленима поцепане панталоне и белу мајицу.

Слободаново страдање је оставило тешке последице по породицу која се никада није опоравила. Мајка Десанка је преминула 2006. а отац Илија 2013. Сахрањени су уз гроб свога сина. О смрти своје супруге Илија је рекао: Није Деса могла више да издржи. Препукло је мајчино, а и моје срце. Не знам како сам још у животу. Моја Деса је отишла у великим мукама, болу и патњи за нашим Слободаном, који је убијен на најсвирепији начин. Ни лечење у Београду, ни све пажње лекара нису јој могле помоћи додајући да: Ја се радујем одласку са овог света. Ваљда ћу тамо негде бити са мојим Слободаном и његовом пресвиснулом мајком.

Standard.rs, Novosti.rs

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.