Годишњица референдума који је БиХ увео у рат: Тзв. дан независности Српска никад неће славити

29. фебруара 1992. године почело је дводневно изјашњавање о отцјепљењу БиХ од Југославије. Нелегитимни референдум одржан је без учешћа Срба, који су се претходно на плебисциту изјаснили за останак у заједничкој држави. Бошњаци и Хрвати, међутим, одлучили су супротно. Референдумска одлука означила је почетак грађанског рата. И 32 године касније, из Српске стиже јасна порука – 1. март никада се неће славити као тзв. дан независности БиХ.

Након отцјепељења Словеније, а затим и Хрватске на ред је дошла и БиХ, те преступне 1992. године. Тог посљедњег фебруарског дана и сљедећег, првог мартовског, како су одлучили политички представници Бошњака и Хрвата, проведен је референдум који су Срби бојкотовали.

Бошњаци и Хрвати изјаснили су се за суверену и независну БиХ, државу равноправних грађана. Тачније, неравноправних, јер се глас Срба апсолутно није чуо. Била је то држава у којој резултати проведеног референдума никада нису верификовани од скупштине, зато што није гласало двије трећине становника.

– Српски народ у БиХ се још крајем 1991. године на плебисциту масовно изјаснио за останак, макар и у крњој Југославији. Срби у БиХ су тако, у име такозване грађанске, а данас се види заправо босанске унитарне опције, на силу одвојени од своје националне матице – изјавио је посланик првог сазива Народне скупштине Републике Српске Драган Калинић.

Иако су Срби бојкотовали референдум, бошњачки и хрватски представници су 1. март прогласили тзв. Даном независности БиХ. И то на основу референдума који је проведен нелегално што је, каже предсједник Парламента Српске ненад Стевандић, прва неспорна историјска чињеница. Друга је, убиство српског свата на Башчаршији. Тога дана је почео рат у БиХ.

– Не само што на референдум није изашло двије трећине грађана, него није изашао ни један одсто Срба. Очигледно да су тиме прекршена права једног народа. Славе дан када је убијен српски сват. То је славље које неком другом треба да гура прст у око и то нема историјско утемељење. Славећи 9. јануар, када нико није убијен и 28. фебруар када је донесен први устав, Српска показује како се славе мирнодопски празници – рекао је Стевандић.

Федерација БиХ је једина на свијету која слави смрт на свадбеном весељу, а честитке им стижу од западних дипломата, каже предсједник Српске Милорад Додик. Он истиче да обиљежавање датума када је у Сарајеву на кукавички начин проливена српска крв, јасно показује сав парадкос постојања такве БиХ.

Додик је категоричан – 1. март није и не може бити празник српског народа у Републици Српској и БиХ.

– То је датум који у себи носи двије тешке чињенице за српски народ – убијање српског свата у Сарајеву и чињеницу да се тада прибјегло прегласавању српског народа на такозваном референдуму. Први март за нас не може бити празник, али јесте путоказ гдје би завршили као народ да није било 9. јануара и наше одлуке да не дозвољавамо никоме да преко нас и умјесто нас доноси одлуке о простору на којем живимо хиљаду годину и који је нераскидивно везан за Србе – каже Додик.

Једна од таквих одлука било је и усвајање првог Устава Републике Српске, темеља правне моћи, сигурности, легалитета и легитимитета Српске, дан прије неуставног референдума. Свечано проглашење устава остављено је за неку од наредних сједница тадашње скупштине српског народа у БиХ. То се десило 27. марта.

Историчар Предраг Лозо каже да су опет Срби имали изнуђен потез.

– Чини ми се да они који су и организовали и спровели тај референдум знали шта слиједи након тога, односно знали су и због одбијања Кутиљеровог плана, али и због организованих ратних поклича и везања хрватско-муслиманских застава 1991. и 1992. године. То је све одвело овај простор у рат, који се можда и могао избјећи да се поштовао конститутивни глас српског народа на подручју БиХ – наглашава Лозо.

Како тада тако и данас, чини се да су тежње Бошњака остале исте – да се глас Срба у БиХ и даље не чује, а да БиХ буде унитарна БиХ, и то на начин да већинско становништво одлучује и да се дешава константа дискриминација мањине, сматра политиколог Филип Матић.

– Оно фамозно прегласавање које се дешавало 90-их година није никада замрло у идејама бошњачке политике. Прије свега, нажалост, њихове цјелокупне јавности. Они никакав проблем не виде у томе да се неко потлачи, да неко буде обесправљен, зарад неких њихових виших политичких интереса. И када говоримо о томе на овај начин, може се рећи да је то чисти фашизам – нагласио је Матић.

И док год, закључују наши саговорници, пробосанске унитаристичке снаге буду величале 1. март, БиХ ће се сваки пут, све више и више, показивати као лоше мјесто за српски народ.