ФИЛИП РОДИЋ: Пепе и Дуле

Један коментар колумнисте Њујорк тајмса био је довољан да се “укине” (како се то у новоговору cancel culture каже) цртани јунак Пепе ле Фуј (или Ле Твор у зависности од превода) после 76 година. Довољно је било да се Чарлс Блоу успут дотакне Пепеа, оптужујући га за пропагирање “културе силовања” (ако “укидање” може бити икаква култура, онда је вероватно то и силовање), па да се компанија “Ворнер брос”, у чијим се цртаћима овај лик до марта 2021. појављивао, пресалдуми и објави да повлачи све до сада снимљене филмове, те да у будућности више неће бити лика француског “заводника” и бонвивана. Неподобан по колумнисти Њујорк тајмса афроамеричког порекла је и Брзи Гонзалес, јер шири “корозивне стереотипе о пијаним и летаргичним Мексиканцима”.

Случај с Пепеом боље него било шта друго доказује да се у “култури” модерног либерал-фашизма разлика између сексуалног узнемиравања и удварања прави на нивоу из вица који каже да је сексуално узнемиравање случај када се ради о “лошем фрајеру”, а удварање када је “фрајер добар”. Пепе ле Фуј је мачкици коју прогања неприхватљив само због свог смрада, пошто је твор, и управо се око тога гради комични заплет, јер Пепе верује да она припада истој врсти као и он. Доиста, оволика банализација силовања је подједнако гнусна према жртвама тог злочина колико је то и претварање злочина у Сребреници у “геноцид” спрам жртава покоља у НДХ или Холокауста. Ствар с Пепеом је утолико гора што се он као “зло” укида у времену када су деца изложена неупоредиво горим садржајима од оног који цртаћи с њим нуде, и када им се намећу врлине опасније и штетније од Пепеовог патолошког удварања.

При томе, треба имати на уму да је Пепе само анимирани лик, дакле он никада није био жив, није имао стварну породицу нити стварне пријатеље, док је његова судбина задесила многе људе од крви и меса чији су ставови били у супротности с наративом што га дозвољавају модерни политички комесари либерализма. Бројни стварни људи су изопштени из друштвеног живота јер је процењено да је оно што они заступају “говор мржње”, “сексизам”, “расизам” или нека друга негативна појава из богате палете правила либералног једноумља, чиме је угрожена њихова егзистенција, али и егзистенција њима блиских особа. Један од тих “бивших људи” ускоро би могао да постане и Душан Савић, жива фудбалска легенда, јер се дрзнуо да на једној националној телевизији каже ствари које се “великој браћи” не допадају.

Критикујући, рекао бих сасвим оправдано, модерну “културу” ријалити програма и таблоида, Дуле Савић је замерио то што је данас да би се било “звезда” потребно да се буде на овај, или онај начин изопачен, а не прави мајстор у свом занату. “Ако си педер, лезбејка, курва, проститутка, мајмун, будала, добијеш два сата на телевизији и још ти плате. Ови из Европске уније вам намећу те будалаштине”, рекао је Савић говорећи о садржају “ријалити програма” управо на телевизији која важи за једног од главних промотера те забаве. Због тога су му неки страни медији који делују на простору Србије, а више су него таблоидног садржаја, замерили да хомосексуалце пореди с мајмунима. То је тачно колико је и Пепе силоватељ. Чињеница је да је Савић могао боље да изабере речи у својој критици модерног друштва, али не користе ли сличан речник и бисери “слободног и професионалног новинарства”, само су те речи упућене другој друштвеној групи, па су онда, јелте, прихватљиве?

Критика на рачун Савићеве изјаве је, да се разумемо, сасвим прихватљива ствар у демократском друштву. Као што он има право да нешто критикује, тако и други имају право да критикују њега, чак и ако том приликом користе себи тако својствена извртања истине и вађење из контекста. Недопустив је, међутим, макар у оквирима вредности за које они тврде да се залажу, позив на цензуру и “укидање”. Тако је један портал чувен по својим изливима спрам СПЦ, српства, традиције и осталих “негативних појава” у нашем друштву, отворено завапио за цензуром. “Само, за разлику од фудбала, где је због такве срчаности био слављен, у нападу на људска права и љубав, неко је ипак требало да га заустави”, рекао је новинар тог портала са згражавањем, истичући да није било “иједне цензуре током емитовања”. Текст се завршава речима: “Извини, Дуле, али овај пут, направио си жесток фаул – за црвени картон.” Кључни појмови су “цензура”, “фаул” и “црвени картон”.

Дакле, као у најбоља времена тоталитарних режима, укључујући и онај у Југославији којем се домаћи либерали толико диве, јер су могли да живе на ауто-путу братства и јединства од Београда до Загреба (безначајном количином километара удаљени од Јасеновца, који никада нису помислили да посете), треба вратити цензуру и помно пратити шта неко изговара да би се (захваљујући “напретку у технологији”) спречио да свој “деликт мишљења” прошири по деконтаминираној јавности. Другачије мишљење се проглашава “фаулом” за који следи “црвени картон”. А у чему се ван фудбалског терена може огледати тај “црвени картон”? У искључивању из животне утакмице, односно друштва. Мала је граница између тога и слања на Голи оток.