Доктор Фалке је врх пирамиде: “Лечио” Милошевића, а сада је прешао на Младића

Да је Слободану Милошевићу пружена адекватна медицинска помоћ, у моменту када му се погоршало здравствено стање, он би и данас био жив, тврди адвокат Бранислав Тапушковић

Генерала Ратка Младића, који је веома лошег здравственог стања, лечиће др Паулус Фалке који је главни лекар у Хагу. Зову га доктор Менгеле, јер је несавесним лечењем угрозио живот бројних притвореника, међу којима и Слободана Милошевића, наводе саговорници РТ Балкан.

Дарко Младић, син некадашњег команданта Војске Републике Српске, изјавио је да се здравствено стање његовог оца изузетно погоршало.

“Сада му је буквално снага срца дошла на неку доњу границу. Спремамо поново тим кардиолога и пулмолога. Тражићемо од Трибунала да оду тамо да га прегледају, да попричају и консултују се са тамошњим лекарима”, рекао је Дарко Младић за ТВ Пинк.

Према његовим речима, генерал Младић је успeо крајем прошле године да се извуче из здравствене кризе и мало опорави и то након посете српских лекара и промене терапије. У једном периоду био је стабилан, али је од зимус почело да му слаби срце, што највише забрињава.

Дарко Младић није желео да коментарише промену лекара у Хагу, нити је потврдио да Ратка Младића лечи др Паулус Фалке који је бринуо и о здравственом стању Слободана Милошевића, наводећи да не жели да спомиње имена. Из Хага је упозорен да би му могла бити ускраћена комуникација са оцем.

Кршење основних људских права

Према оцени адвоката Бранислава Тапушковића ускраћивање болничког лечења било ком пацијенту са тегобама какве има Ратко Младић кршење је људских права, јер такав пацијент адекватну негу не може да добије у условима амбулантног лечења.

“Увек сам полазио од најосновије ствари: ко год да је у питању, било где у било ком суду, сваком човеку који има одређене здравствене потешкоће мора да се пружи адекватна лекарска помоћ и болничко лечење. Не долази у обзир лечење у неадекватним условима. Не треба ту да буде никаквих специјалних прописа, нити посебних права – то је најосновије људско право”, наводи Тапушковић за РТ Балкан, наводећи као пример бившег председника Слободана Милошевића:

“Тако је било и са Слободаном Милошевићем. Да је у моменту, када је имао здравствене проблеме био пребачен у било коју најближу болницу, данас би био жив. То није никаква филозофија. Не мислим ту само на неког лекара него превасходно на услове за лечење. Не може у оквиру затвора постојати могућност за адекватно болничко лечење код човека који има такве здравствене проблеме, нема то много везе с тим ко је лекар.”

“Кршење људских права притвореника, па и у медицинском смислу, везана су за институцију у којој се налазе од њеног настанка“, наводи адвокат Тапушковић, “и то није нешто што ће се променити, а ни нешто за шта ће било ко одговарати.”

Некадашњи српски премијер Никола Шаиновић, један од српских представника преговорима у Рамбујеу у фебруару 1999. године, али и хашки осуђеник, описује оно чему је сведочио у затвору у Шевенингену, делећи мишљење са Тапушковићем.

Проблеми који постоје са здравством и лечењем хашких оптуженика и осуђеника су, према Шаиновићевим речима, проблеми унутар система и дешавају се њиховом одговорношћу, јер у Холандији постоје објективни услови за лечење на највишем нивоу.

“Ми смо тамо били затвореници Уједињених нација и имали смо осигурање које омогућава лечење у врхунској болници у Хагу. Питање је, наравно, да ли ће вас лекарска служба из затвора тамо и послати. Пример, наравно негативан, је чињеница да је Слободан Милошевић годинама патио од очигледних последица зачепљења крвних судова, а није хоспитализован ни дан, чак ни у затворској болници, а поготово не у болници у којој би могао да буде излечен“, указује Шаиновић.

Интерес Хашког трибунала, каже наш саговорник, био је да исцрпљују Милошевића, како би он одустао од сопствене одбране пред судом и тражио адвоката и тако се, како кажу Американци “склонио са екрана”.

“Наишли су на погрешног човека и то се није десило. Нажалост, цена је била страховита, Милошевић је у тој борби изгубио живот”, истиче Шаиновић.

Слично је, каже, и са неким другим притвореницима, који нису имали фаталну болест, али су били “стално запуштени пацијенти”.

Нису лечени адекватно и у рационалном времену

Ту је, како наводи Шаиновић, један од примера и генерал Владимир Лазаревић који је дошао са одређеним обољењима, која су напредовала у стање упале и запуштености.

“То је код генерала Ратка Младића још сложеније, он је имао неколико срчаних и можданих удара. Његова ситуација је врло сложена, то се нигде не може решавати амбулантно. Не постоји амбуланта која може да третира тако сложени медицинско стање и толико тешко оболелог пацијента. Они га и даље држе у ћелији, што значи да га ‘решавају’ амбулантно”, истиче Шаиновић.

Други, такође велики проблем је нетранспарентност здравственог стања, јер браниоци и породица не буду обавештени на време о здравственим проблемима притвореника.

“Посебну бригу код чланова породице изазива нетранспарентност и нередовно обавештавање о здрављу притвореника. Последњи пример је Радослав Брђанин, који је држан у Хагу под изговором да има корону, ово-оно. Онда су га пустили да дође у Бањалуку, без свести, у терминалној фази карцинома дебелог црева, о чему породица ништа није знала”, указује Шаиновић додајући:

“То је слика и прилика односа Хага према здравственом стању притвореника, иако објективно постоје услови на техничком нивоу, ако неко жели да брине о људима. Друго, постоје прописи да се морају извештавати чланови породице. То траје годинама и не очекујем да ће се то променити када је у питању Ратко Младић и ова фаза његове болести.”

Како је чувени Паулус Фалке добио надимак др Менгеле

Бивши српски председник Слободан Милошевић жалио се да га не лече адекватно, а на челу лекарског тима био је др опште медицине Паулус Фалке, за којег основано сумња да је, поред оптужби да “Милошевић сам опструише своје лечење”, према речима његовог правног саветника професора Правног факултета Бранка Ракића, Милошевићу преписао и неадекватну терапију, одбијајући да га упути на болничко лечење.

Када је у питању неадекватно лечење генерала Младића и професор Ракић повлачи паралелу са лечењем других хашких притвореника и оптуженика.

“Ускраћивање адекватне неге им је, изгледа, modus operandi. Паулус Фалке је тај затворски лекар којег су међу адвокатима, па и међу затвореницима звали ‘доктор Менгеле'”, наводи Ракић за РТ Балкан.

Милошевић је, како наводи, дошао са хипертензијом (повишеним крвним притиском) и то је била кључна болест од које се лечио.

Своју терапију, Милошевић је имао све до доласка у Хаг, када су му одузети преписани лекови и додељена му је друга терапија за његове тегобе.

“Када је Слободан Милошевић стигао у Хаг дали су му њихову терапију. Било је периода када њему скочи притисак, а онда лекари из суда не могу да му помогну одмах и кажу да он не може на суђење. Наравно, преокупација Судског већа је била да се то што пре заврши, па су покушавали да му наметну за адвоката Стивена Кеја, циљ је био само да они заврше оно што су зацртали што пре. У таквим ситуацијама почели су да га оптужују да он опструише сопствено лечење“, присећа се Ракић.

У налазима које су радили из анализа крви констатовали су да су два лека: метопролол и амлодипин, присутни у мањој количини него што би требало, према редовној терапији.

“И кажу: ‘Не пије лекове’. Е, сад, то је немогуће”, наводи наш саговорник и додаје:

“Једном ме је звао управник затвора Тимоти МекФеден, он је Ирац, па смо у неком ирском пабу седели и убеђивао ме да Милошевић не пије лекове. Тако нешто је немогуће. Прво, знам да пије. Немогуће је чак да избегне јер ту су присутни затворски чувари који доносе терапију и чашу воде. То иде тако што Милошевић попије терапију и чашу воде пред њима, они још мало попричају и оду.”

МекФеден имао је теорију, наводи Ракић, да Милошевић поврати лекове након што чувар који му је донео терапију оде.

“Зар је могуће да, пошто под тим налазима, та два, амлодипин и метопролол фале, а овај пије седам лекова, баш та два да поврати?! Како је могуће да ниједан други не фали и да од седам лекова баш да поврати два, а да пет остану у организму”, указао је том приликом Милошевићев правни саветник.

Премда су то глупости, наводи Ракић, они се на такве баналне ствари позову и пошаљу их суду као извештај, што судије једва чекају.

“Чим је неки извештај лекара, да тако кажем објективан, а било је и таквих, јер просто ангажују неког лекара, на спољне мислим, не мислим на Фалкеа, одмах иза тога они траже ‘независног експерта’, који ће да протумачи тај извештај. Наравно, ‘независни експерт’ одмах анализира онако како њима одговара”, каже Ракић.

Код ситуације са овим лековима, посебно у време када је Милошевићу почело да бива јако лоше у јесен 2005. године, присећа се Ракић, што је на крају резултирало и смрћу, почела је кампања оптужби да он “саботира” терапију и да негирају да му није пружено адекватно лечење.

Кардиолог Ван Дајкман је констатовао да је Милошевићу то стање и константно скакање притиска последица претераног темпа суђења који би требало смањити.

“Он каже: ‘Ја сам на то већ указивао’. Е, то суду не одговара, па су од Ван Дајкмана тражили да то разјасни, очигледно вршећи притисак на њега, да би он на крају рекао: ‘Па, добро, не мора да се смањи темпо’. Од притиска је Милошевићу почело да се појављује зујање у глави, да има проблеме са слухом, онда су га водили у Лајден код неког специјалисте који је дао објективан извештај. Због неадекватно лечене хипертензије, како је рекао, појављивале су се сметње и промене на крвним судовима главе, као и да је то озбиљан проблем који треба третирати”, каже Ракић и додаје да је одмах иза тога ангажован “независни стручњак” из Хага који је негирао извештај колеге из Лајдена.

Будући да су га стално оптуживали да сам себи саботира лечење, Милошевић је рекао Фалкеу да жели да му изваде крв након што пред њима попије лекове и сачека да лекови делују.

“Те налазе дали су спољној лекарској служби и лекар Данијел Тау је дао извештај. Крв је извађена 12. јануара 2006. године и Тау је рекао да је и тада, под строго контролисаним условима узимања терапије у крви смањена количина та два лека“, наводи Ракић истичући да је лекар дао пет могућих разлога због којих је пацијент могао имати смањену концентрацију лека у организму.

Једина реална могућност, према извештају заиста независног стручњака, била је да се Милошевићу даје мања доза лека од оне која му је потребна.

Наравно, лекари у Хагу на челу са Фалкеом на све начине покушали су да оспоре налазе и извештај Данијела Тауа.

Додатне анализе које је захтевао Фалке на истом узорку су у организму бившег председника Милошевића “утврдиле присуство” лека рифампицина, који се користи за лечење лепре и туберкулозе, што није узимао, тврди Ракић, којег је Милошевић практично сматрао за члана породице и који зна готово до најситнијих детаља све о Милошевићевом животу, посебно из притворских дана, када је редовно долазио код њега.

Присуство тог лека никада раније није утврђено ни у једној анализи крви код Слободана Милошевића.

Бивши председник је у писаној изјави, као и у писму које је три дана пре смрти упутио руском Министарству спољних послова, негирао да је узимао рифампицин који су покушали да му подметну у новим анализама, тврдећи да му га је неко дао без његовог знања, чак је приметио да затворски чувари који им доносе оброке строго пазе да његов оброк не дају неком другом притворенику – иако је храна била иста за све.

Чувар га је ујутру нашао у ћелији мртвог, а у званичном извештају пише да је преминуо од срчаног удара.