Дарко Ристов Ђого: Грачаница

ИСКРА на Фејсбуку

о. Дарко Ђого

Пише: о. Дарко Ристов Ђого

Грачаницу некако више сањам него Дечане. Не знам ни сам зашто – и у њој и у Дечанима био сам само на једно прије подне и једно поподне. Нисам имао личну карту са којом се могла прећи та линија раскосовљења, па су ме на Косово и Метохију пустили тако што ме није било тамо гдје сам био. А како се то моје постојање на Сјеверу још и могли некако подносити, док се на Југу то теже праштало – морали смо да се вратимо да погодимо тачно вријеме смјене која ме опет неће видјети.

Дечани су имперсивни. У њима би човјек заиста могао да живи читавог живота а да их се не нагледа. У њима се осјећају молитве Светога Краља Мученика и оца и сина. У њима бруји глас оца Јеротеја. Грачаница је за мене, ипак, сновитија. Она је од камена, али за њу се некако увијек буди она Десанкина мисао: када би се могла некако на небеса вазнети! Има нешто у њеној љупкости што те непрекидно сјећа да је овдје камено само оно што се вазноси и да она и сама постоји на раскршћу камена и сна, вијекова и Завјета. Ваљда су је зато непрекидно преносили и зидали херцеговачке и друге Грачанице. И никада – уз небивалу љепоту сваке друге – ову нису до краја пренијели.
Не знам зашто сањам баш Грачаницу.
Чудно је, међутим, како се у андрићевској метафизици коју живимо увијек преплићу сан и живот. Оно што сањамо и оно што јесмо. Можда су ови, опет, почели да нам читају снове. Па се потрудили да нам и снове премреже разграничењем. Разграчаничењем. Отворим вијести: нешто се дешава у мојој Грачаници.
Опростите: али од када је вијест да је неко дошао у Грачаницу и још да је довео некога у Грачаницу? Не знам ко је тај човјек а за супругу Новака Ђоковића знам такође понешто из штампе коју прочитам. И све се то чини као још један кисели перформанс наше духовне збуњености: по госту који је дошао, по дами која га је довела, али најприје и највише: по томе што је вијест да су они дошли на мјесто које сањам, али их никада нисам срео у Грачаници. Нити ћу, рекао бих.

У свијету у коме живим, важна је само Грачаница. Ликови светитеља сијају. Чује се појање – и чак у њему, дахови живота бескрајних и бескрајно утканих у Христа, живе покољења монаха и монахиња. Њихови ликови и иемна постају једно са Богочовјеком. Сабрнаи и они о Успењу Прсвете Богородице. И њихова мисао и молитва у криновима Надежде Петровић. Све остало: трица и кучина, упијача енергије и освајача са бајонетом. Сваког живог створа који је помислио да се може уграчаничити а да се није уХристовио.
Сањам Грачаницу. Она је моја стварност.

in4s.net

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.