ДАРКО ЂОГО: Ја нисам као ти, да памтим само зло

ИСКРА на Фејсбуку

о. Дарко Ђого (фото: in4s.net)

Један од сигурних показатеља незавршености савремених контра-идентитета или негативних идентитета (идентитета заснованих на негацији некога, и то најчешће: сопствене прошлости коју представљају сународници који нису прошли процес конверзије) јесте непрекидно реферисање на свој стари идентитет у агресивном кључу: некада на пасивно-агресивни, „мек“ и „широк“, „грађански“ и „европски“ начин, некада на отворено агресивни, бруталан, простачки начин. Ипак, разлика је само in modo а не in substantia: било да мају потребу да пљуну, било да сломе огледало у коме су некада видјели своје лице, а данас непријатеља и бивши Срби број један и бивши Срби број 2 увијек остају трајно везано за свој одраз у огледалу од кога им поглед иду ка Србима који су то, ипак, остали.

Искуство читања NDH Vijesti врло је слично читалачком исуству већине украјинских медија данас, нарочито, рецимо „Украјинске правде“: привид разномислија само је козметички манир којим се заправо оцртава један ограничени политички и идентитетски простор – писањем за национал-грађанистичке медије се тако заправо конституишу и освештавају коориднате саморазмљуивог политичког простора, а тај простор је опет оцртан једном инхерентном дихотомијом: оно добро, племенито и обједињујуће резервисано је за „нашу кућу“ (Црну Гори, Украјину), док је оно „разједињујуће“, оно што „уноси подјеле“ увијек смјештено „изван“ (у Србију и Русију). То је трик стар колико и сам гријех („нисам ја, Господе, већ жена коју и даде…“ „нисам ја, Господе, већ змија…“): обећано познање добра и зла се увијек дуалистички распоређује тако да се са „нама“ поиствојећује „добро“ а са „спољашњим“ и „другим“ – зло. Отуда је за ND(H) Vijesti управо као и за Украјинску правду дозвољено свако мишљење докле год је засновано на метафизичким улогама које су унапријед одређене: додјељивање метафизичких улога, пак, разрјешава човјека потребе да се загледа у себе – јер он „зна“ да је „пријетња“ „споља“ а „сигурност“ „изнутра“.

Зато је немогуће да ND(H) Vijesti и Украјинска правда не пишу о Србији тј Русији. Њима недостаје аутореферентност: када од једне завичајно-кафанске микро-културе начините нову „националну“ културу, одлично знате да ће ваши културни и политички домети увијек остати кафанско-завичајни. Отуда трагична – истовремено привлачећа и негативна – упућеност црногорских и украјинских медија на Србију и Русију. Не боду очи само Његош и Гогољ на зиду већ некад освјешћена, некад неосвјешћена „скуч(е)ност“ завичаја који никако да произведе смисао да би био нешто више од тога.

Читам, ето, тако, јутрошњи урадак Жељка Ивановића о српском патријарху.

У својој тјескобној опсједнутости српским народом, Србијом и њеним Патријархом, Ивановић је оцртао драматично провинцијалну слику Црне Горе данас, онако како је види он и сви из његовог легиона (Марко 5,19), овај пут отворено завапивши над отвореношћу духа српског патријарха. У његовом отужном виђењу сваки чин добре воље и отворености, сваки корак ка помирењу без лагања и лицемјерја контрапунктиран је иронијским призвуком коју је само малограђанштина – као дух и смисао Vijesti и њиховог виђења Crne Gore – могла да произведе. Још један је то доказ својеврсне неухватљивости српске ширине – чак и оне понекад сасвим наивне, оне која је омогућавала настанак свих Југославија – код свих бивших Срба. У својој „бризи“ за Србију, за реалитизацију и моралну декаденцију – које су бар заједничке читавом „региону“, или, да употијебим Ивановићу и осталима омиљенији израз: који су присутни у читавом српском свѣту – Ивановић не види да је почетак вађења са моралног дна најмногољудније српске државе управо започео – започео једном природном и ненаметљивом шетњом српског патријарха, започео једним обичним даном Његове Светости којој су сви Београђани и сви Срби и сви невољни – браћа по хљебу и соли поједенима за једном трпезом. Не види Ивановић – а можда баш и одлично види – да је београдска литија била најбољи показатељ да ни наше литије у Црној Гори нису изнијели његови новинари, црногорски „грађанисти“ и остали који су се за нама шлепали да би се након 30.8. преко Vijesti инкорпорирали у тзв „Владу“ Crne Gore, како би од пореза уживали привилегије а обезбјеђивали континуитет деполитизације читавог једног народа. Јер: ето, чак и „мрском“ Београду постоје литије које су одувијек биле и једино имале смисла као свесрпски догађај а не као замијена Прве породице Другом.

Не види и не зна – све оно што види и зна Жељко Ивановић. А можда заиста и не види, можда је његов дух, и поред београдских студија, остао трајно огрнаичен љубављу према Господару, једним болно-чежнутљивим односом према Владару кога он мора наћи и у Србији, кога мора конструисати у својој свемоћи, у божанствености и несмјењивости, на подобије свога Господара, иако је Србија за ових три деценије промијенила неколикко прредсједника и „свемоћника“. И промијениће их, ако Бог да, још много, јер она није двије кафане, дојч и наметнуто мишљење – у Србији и српском свѣту и само тамо човјек може имати своје мишљење и бити и против и за, и опомињати када се не слаже и бити задовољан оним добро урађеним. Ваљда је зато несхватљива и ширина и ум српског Патријарха као човјека који радо угошћава и када му дођете да – у стилу недоречених људи – „интервенишете“ за оно што већ сви знају и жеље, али човјека који познаје ред међу људима. Ширина човјека који има и јасну и недвосмислену ријеч о Косову и Метохији – томе идентитетском хронотопу који је у вјечито ишчашеној перспективи многих од контаминираних Vijestima у исто вријеме идентитетска вертикала српског (и црногорско-српског) народа али и симбол вазалне „такоморности“ као замијене за истински етос. Несхватљиво је то тамо гдје не постоји полифонија политичког већ само интересно-идентитетско прегруписавање унутар crnogorskog блока и аксиоматска деполитизованост Срба.

Зато Ивановићево писање само показује да је, након „топлог зеца“ за Митрополита Јоаникија (који му је приређен због оног данас антологијског интервјуа Vijestima у којима је сигнализовао да неће бити њихов инструмент у изградњи „грађанске“ Цркве у ЦГ) сада канонада окренута ка патријарху Порфирију. Није то нешто око чега ће се сам српски Патријарх, између служења литургије (литургија, не заборавимо: народно дјело, служба народа) и служења народу након литургије нарочито забринути: његова је брига, као сваког истинског монаха, она за читав свијет, за све: добре и лоше, велике и ситне душе, па међу њима и за Ивановиће.

Јер каже она пјесма из наслова овог текста:

„Памтим само сретне дане
сви су други магла, сан
само онај који ваља
у лице је уписан“

ИН4С

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.