ЧЕТИРИ СЛИКЕ ИЗ КРАЈИНЕ: Тамо где се (не)живи

ИСКРА на Фејсбуку

И данас… када у Перучи опадне ниво воде, са дна на Цетини изграђеног вештачког језера, изрони стари манастир Драговић. Тада се темељи храма основаног 1395. године и остаци тежачких камених домова, потопљени педесетих година прошлог века забеле на далматинском сунцу и попут костију сину између Динаре и Свилаје. У Цетинској крајини. Како Драговић, тако и далматински Срби. Тако Далмација, Лика, Банија, Кордун.. тако Славонија…Тако Крајина.

Прва слика: Драговић

На крају заборављеног пута који ће своме циљу довести само оне који знају куда иду, пред манастиром који тихо гледа плаветни бездан на чијем дну и сам спава, дочекује нас јеромонах Јован. Здрави се и смеје. Задовољан што поново има са ким да прича. Ћутке излазимо из аутобуса. Неки се крсте, неки погнуте главе улазе у порту, неки клече, љубе земљу. Стружу ноктима и прљавим рукама смештају по који грумен у пластичне кутије од помада. Далматинска земља лечи дубље од миришљавих масти. Кроз кожу и месо… до најудаљеније тачке душе.

У светињу засађену на средини каменог пута између Врлике и Сиња, драговићка братија вратила се девет година након “Олује”. Опустошен и опљачкан, лишен имовине, и сам уписан као власништво “Хрватских шума”, све до 2002. године манастир је служио као штала. Бољу награду “бранитељи слободе” и “доносиоци цивилизације” нису му могли доделити.

– Сада је још добро… Захвљујући нашим људима у расејању успели смо да поставимо нове подове, да фрескопишемо манастирску цркву и капеле. Полако се устројава и драговићка економија, али све то иде тешко. Уз доста муке, мало новца и превише неизвесности, прича јеромонах Јован. – Све ће се то, колико Бог да, средити- каже потужно. Само нема људи. Врлика, чувена по “Чуварима Христовог гроба” више не личи на себе. Исто важи и за околна српска села. Ако негде и имате кога, то су обично старији људи, а и то само да се каже. Отишић, некада једно од већих врличких села имало је уочи рата више од 1000 становника. Данас их је 20. Живе тихо, тешко, сами. Из ината, затворени у своје камене зидове, у своју муку. Нема песме, игре, нема деце, живота. Српску ношњу у Цетини данас можете видети само код Хрвата. На “Алци” у Сињу и у Врлици, у којој су, од како Срба нема, Хрвати преузели обичај чувања Христовог Гроба којег су наши стари у ове крајеве донели са обилазака Свете Земље.

Што је требало, то се и отело. Украло. Што није, то је протерано. Што је остало, то се мучи… Мучи, ћути и трпи. То је данас Далмација.

– Још нешто је Далмација, каже уз осмех наш домаћин. – Далмација, она наша, какву знамо, какву сањамо и какве се сећамо, то вам је стари Драговић који са времена на време изрони из Перуче. То је прича о сталном страдању и обнављању. Буре нас потапају, олује нас носе, али на сунцу сијамо. Своји на своме.

Тако смо и пошли даље. Као своји на своме. У сусрет своме. Путем Книна, ка Крки, Крупи и Оћестову.

Слика друга: Буковица

Да би саградили Венецију, Млечани су пре више од три века посекли крајишку букву. За њом су плакали људи. Писали јој песме, сачували име. Пре готово три деценије, да би саградили Хрватску, “ослободиоци” су посекли крајишке људе. За њима данас само камен плаче. Њима нема ко да пише песме… да сачува име. Трг Светог Марка, Дуждеву палату, Мост Ријалто, Санта Марија Дела Салуте, данас посећују многи. Села начичкана између Зрмање и Каринског мора данас мало ко посећује. Венеција вековима мами уздахе туриста. Буковица деценијма издише. Венецији се диве милиони који у њу дођу. У Буковицу слабо свраћају и они који су је “ослободили”…

Како Буковица, тако Лика, тако Банија, Кордун, тако Славонија…

Тако Крајина.

Пред 700 година старом Крком, задужбином Јелене Шубић, сестре Цара Душана дочекују нас два богослова. Настављачи четири века дуге традиције школовања свештеника у православној Далмацији. Настао на месту на којем се хришћанство проповедало још од апостолских времена, манастир Крка био је и остао светиња од прворазредног значаја у читавој Крајини. Због тога се током “турских дана” у њега као последњи бедем слободе и склањало… због тога је у “турским” и потоњим “латинским” данима и делио горчину живота свог народа.

– Да нема Богословије, и да нема нас неколико десетака богослова, и Крка би поделила судбину других овдашњих манастира. Овако – прича један од двојице голобрадих младића – након првог сакаћења током “Олује” и после ње, када се братија почела враћати, ствари су кренуле са мртве тачке. А у тој тачки, са које и од које се пошло, све је било мртво… Било је шиканирања, довикивања, претњи… Али знате, они који су спремни да се подвизавају, слабо маре за телесна ограничења. Што већа опасност, то је подвиг већи. И тако – оте се из уздаха младог Личанина – схвативши да нас претње неће отерати од Крке, нису више ни имали куд, но да нас пусте да будемо у јединству са Богом.

А јединство се у Буковици увек скупо плаћало. Оно је било залог слободе и једина светла тачка у данима робовања. Док посматрам таблу којом се одаје захвалност Краљу Александру на посети манастиру 1929. године, размишљам о једном старијем јединству и другачијој слободи. За то време, у око три стотине километара удаљеној Ријеци, крај споменика Ослобођења, млади матуранти певају усташке песме. Хрватска има своју слободу, Буковица своју. Ту јединства – нема.

Нада, прва искра која преко јединства води до слободе, засијала је у Буковици само пет година после “Олује”, када се игуман Гаврило вратио у манастир Крупу. Борећи се са учитељима ријечких матураната отац Гаврило настојатељ најстаријег српског крајишког манастира, задужбине Светог Краља Милутина, био је пример да се може. У мраку, без струје и воде, нападан мржњом и окружен “чуварима” од чије је злобе стрепео и у добре намере сумњао, платио је цену јединства и слободе које се само у Крајини могу пронаћи.

– Говорио сам, говорим и говорићу, да ће наши крајеви васкрснути. До нас је. Цена која се плаћа је висока, али када је у Крајини било другачије? Зато је и направљена, зато ми и јесмо овде. Све за шта смо спремни да платимо, дариваће нас. Села јесу испражњена, али повратника има. Више нисмо сами. Куће се колико је могуће сређују, људи поново заједничаре, у јединству налазе слободу, поручио је на растанку пламени игуман Крупе.

У Буковици, кажу, данас нема много речи. Има муке, трпљења и љубави. Буковчани знају где су и своју наду полажу само у Бога. А Бог, знају, показаће прави пут. Онда када се, како нам је рекао старешина Манастира Оћестова јеромонах Киријак победи малодушност и у потпуности преда – слободи.

– Слободан је свако ко победи себе. То нема везе са тим да ли живите у ропству или не, да ли сте сами, или имате некога. Зато су, чини ми се, ови наши крајеви слободни чак и данас. Јер, оно наших људи што је у Далмацији, Лици, Кордуну, Банији и Славонији… у Крајини… то је ту зато што је слободно, зато што је решило да победи своју малодушност, да надјача олује, јадранске буре и славонске бљеске. Слободни су – прича нам јеромонах Киријак – на крају били и они тужни хрватски тенкисти које је, решене да сруше светињу, “Олуја” ко зна како донела до пред нашу цркву. Подигли су поклопац на куполи и гледали… гледали… гледали… спремили гранату и уместо да испале ка звонику, окренули се и отишли. Бог пронађе пут. Слобода има хиљаду лица.

И ко зна… можда је један од чланова посаде хрватског тенка долазио у Оћестово. Можда се, кришом, молио пред иконом Свете Недеље, баш као што то и данас чине многи римокатолици који, скривајући се и од себе самих, из Книна и Шибеника долазе у манастир.

– Молимо јој се сваки дан и радо примамо људе других вера, католике али и муслимане. Не питамо их зашто су ту, не бранимо им ништа, већ их пуштамо да искају свој грех, пронађу себи лек, сусретну се са оним што траже. У нашој крајишкој тишини и својеврсној пустињи која је након “Олује” остала, својим присуством и животом, манастири стварају нови свет. Монашки, тихи, испоснички, покајнички. Сабирамо се и обнављамо око наших манастира јер, како неки кажу, “они су једино што је остало”. А шта човеку треба више од Бога?

Слика трећа: Лика

Сеча крајишких шума одавно је заборављена. Њој у част спевана је и једна од најлепших српских песама којом се опрост не тражи, већ нуди. Смисао греха песник је открио у лепоти. Сећање на сечу крајишких људи још увек крвари из дубине памети. Она се не заборавља. Не откривши у њој ништа лепо, песник јој није саковао стих… ако изузмемо пијане доскочице “ослободилаца” које се и данас радо урлају из неколико стотина хиљада грла од Чавоглава па до Вуковара… Смисао олујног греха не може се пронаћи у лепоти. Они који су га начинили, нису били способни да на њему изграде ишта лепо. Отуда и није чудно то што на простору од Грачаца до Личког Петровог Села заједно са оно мало преосталог становништва заједно живе шума, вукови и медведи…

Како Лика, тако Далмација, тако Банија, Кордун, тако Славонија…

Тако Крајина.

Лика је, каже нам испред цркве Силаска Светог Духа у Доњем Лапцу, протонамесник Предраг Сушић један од најстрадалнијих делова Крајине. На њој су се укрштале разне војске, а током повлачења Далмације у “Олуји”, била је под сталним притиском надолазеће хрватске армаде. Данас, то је пуст крај, који је, рачунајући и западни део, уписао тек нешто више од 500 првака. Међу њима је преко 80 малишана српске националности, што, каже оно мало преосталих личких Срба, када се све узме у обзир, и није толико лоша бројка.

Личко-сењска жупанија тренутно је насиромашнија у читавој Хрватској. Девастација и пустош су толики, да ни чињеница да у њој смештена Плитвичка језера годишње посети и до два милиона туриста не може да промени овај неславни биланс. Од викенд-туриста се не живи. За то су потребни људи, а њих у Лици има на капаљку…

– У Доњем Лапцу који броји нешто више од 900 житеља, Срби чине две трећине становништва, па смо једно од неколицине места у Лици у којој имамо локалну власт. Имамо и деце, она нас бодре, за њих се боримо и за њих живимо. Од скоро имамо и продавницу и то нам олакшава живот, јер не морамо да бринемо о дневном снабдевању. За нешто више, идемо даље, до Госпића, а то не могу сви и не често. Колико можемо одржавамо везе са мештанима околних села, којих је мало и који живе знатно теже… Помажемо се, држимо се. Као свештеник ја редовно обилазим насеља око Лапца, пописујем коме шта треба набавити, купујем, шаљем, носим… сам и уз помоћ других, каже отац Предраг.

Ноћу, када се Лика смири, у насеља силазе вукови и медведи. Тада се становништво повлачи у своје домове и чека нови дан. Дању, када им, случајно или намерно дођу гости, шерети какви јесу, износе понуде. Ракију и чувену личку басу. И онога чега је мало, више је када се дели.

– Не долазе овде само вукови. Обиђу нас и наши из Србије, Босне… из трећих земаља, донесу лепе вести, пробуде сећања и старе приче. Од сећања и прича данас се, каже парох лапачки, у Лици најбоље живи. Имамо и нешто повратника. Радује ме што су то млади људи. Имамо у Кореници нашег Николу. Он је као дете одишао из Лике. Данас је зубар у Београду. Вратио се. Обновио кућу, на имању гради бунгалове. Иде му за сада добро, бори се, а са њим и ми. Такво нам је задужење од Бога дато, па га са срећом и прихватамо.

Слика четврта: Јасеновац

Док пролази улицом “Хрватских бранитеља”, крај руинираних кућа са којих се, праћено хладним погледима и оштрим шкргутом зуба, злослуто цери добро познато слово неких старијих бранитеља, мати Серафима игуманија Манастира Јасеновца, тихо испуњава своје од Бога дато задужење. Сваки дан истим путем, од цркве до највећег српског подземног града. Стазом коју су потписали они што тугујући за својим, не поштују туђе жртве. Измешано са хрватским, српско становништво у Славонији притиснуто је кривицом за сопствено страдање. Са њом Славонија живи већ више од две деценије.

Како Славонија, тако Далмација, тако Лика, Банија, тако Кордун…

Тако Крајина.

– Стару цркву, саграђену 1775. године, под притиском су, на почетку Другог светског рата срушили први јасеновачки логораши. Обновљена је осамдесетих година прошлог века, да би у последњем рату опет страдала и то два пута:1991. а потом и током “Бљеска” 1995. Сада се поново уздиже, али као манастир. Тако је и са крајишким Србима. Стално на почетку, увек у обнови, увек у жетви. Из сетве у жетву и тако у круг, прича тихо мати Серафима.

А круг се затворио под Каменим цветом. Чини се да сви српски жетвени кругови престају у Јасеновцу. Ма колико трајали, ма где били исписивани. У Крајини, или на Косову и Метохији. Са краја на крај класног поља. Нема разлике. Исто се живи, исто се мучи. Једна мржња, једна вера, једна нада да ће сутра можда бити боље, разапети су од Книна до Ораховца.

На том распећу умире и васкрсава читав један народ.

sremskenovine.co.rs, Стево Лапчевић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.