ЧЕДОМИР АНДТИЋ: За нас Србе Подгоричка скупштина је најсјајнији час и тријумф демократије

ИСКРА на Фејсбуку

Др Чедомир Антић, историчар

На данашњи дан, прије тачно 102 године, проглашена је прва заједничка држава Јужних Словена – Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца.

Њој је претходила, између осталог, и „Велика народна скупштина српског народа у Црној Гори“ или популарна „Подгоричка скупштина“ – историјски догађај који се, и након више од стотину година, актуелизује у бројним историјским, али и дневно-политичким полемикама.

Да ли је Краљевина СХС остварење вјековног сна српског народа или је ријеч о својеврсном „историјском промашају“ и због чега одлазећи црногорски режим искључује могућност прихватања другачијег става о „Подгоричкој скупштини“, до мјере да приступа једном таквом дипломатском прекршају какав је проглашење амбасадора Републике Србије у Црној Гори за непожељну особу?

О томе, али и о осталим питањима, разговарали смо са истакнутим српским интелектуалцем и доктором историјских наука Чедомиром Антићем.

ИН4С: Данас се обиљежава годишњица од проглашења Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Како Ви посматрате овај историјски догађај? Да ли је ријеч остварењу вјековног сна и тежњи српског народа или је ријеч, уколико посматрамо са ове историјске дистанце, о једној од највећих заблуда и политичких промашаја нашег народа?

АНТИЋ: Истина је ту, како то често бива у историји, вишедимензионална. Од свих јужнословенских народа управо је српском народу и његовим краљевинамна Србији и Црној Гори допало да заврше велико дело ослобођења и уједињења. Српски народ је започео процес стварања модерних држава на Балкану највећим устанком у историји Османског царства (1804-1813). У Првом светском рату српски народ је сразмерно највише пострадао од свих учесника, његова војска однела је прву победу у рату, борила се витешки, понела венац мучеништва и била је ударни део највећег савезниког продора током трајања рата. Српска војска није однела победу за Антанту, али је била морални победник рата. Одлуком народа Краљевине Црне Горе, Баната, Бачке, Барање, Срема, већине срезова БиХ и, коначно, Народног вијећа Државе Словенаца, Хрвата и Срба у Загребу – прво је проширена Србија а потом је створена највећа јужнословенска држава у историји.

Био је то модеран циљ – тако су Пруска и Пјемонт створили Немачку, односно Италију. Био је то хуман циљ – тако су други народи добили демократију, прилику за убрзани развој, модерну просвету и културу. У Босни је после 1918. укинут феудализам, Хрвати и Словенци добили су прилику за сопствену националну интеграцију, Љубљана је добила универзитет, на Косову и у Македонији  је само током први четврт века српске, односно југословеснке, државе за педесет пута увећан број ученика у школама, од два постојећа подигнуто је и проширено седамнаест водовода…

Данас је јасно да су цивилизацијске и верске границе посред југословенских земаља биле предубоке, да су велике силе учиниле да Југославија нема алтернативу док њима то одговара. Српски народ је од југословенске државе добио мање од осталих, добио је велике хипотеке и нове патње. Добио је и комунизам, који би да је Србија остала самостална морао бити наметнут колико и другим источноевропским државама. Добили смо геноцид у НДХ, добили 1991. као идеалну репризу 1914. у којој су све европске силе устале против Срба.

Ипак, када сада погледамо историју југословенске државе видимо да су многе грешке биле везане за европски комунизам, неке је било немогуће избећи, неке су наше елите и народ учинили идући линијом мањег отпора. Тековине Југославије такође постоје. Створили смо највећи град између Беча и Истанбула, формирали смо Србију проширену за Срем, Банат и Бачку, стваорили смо Републику Српску, бифуркацијом Срба и Црногораца стврили смо упориште које се просторе од Берана до Бара. Чак смо и отето Косово и Метохију претворили у питање светске политике и идеју уз коју је већина нашег народа. Добили смо, међутим, и „Другу Србију“ и неколико стотина милиона евра које државе Квинте годишње уложе у петоколонашки невладин сектор и људе који стварају основе за неки будући геноцид над српским народом.

ИН4С: Прогласу регента Александра претходила је „Велика народна скупштина српског народа у Црној Гори“, или тзв. „Подгоричка скупштина“ – догађај који, рекли бисмо, и даље фигурира као кључна тачка раздора унутар црногорског друштва. Да ли смо до ове ситуације дошли захваљујући накнадним интерпретацијама овог догађаја?

АНТИЋ: Ко је то могао знати? Да ли су владари Краљевине Двеју Сицилија или Баварске прошли боље од Патровића-Његоша? Нажалост, у свему томе било је журбе, примене западних модела и вере у јединство иначе неинтегрисаног српског народа, који од 15. века није живео у једној држави. Грешка је била и што је успостављање нове државе било део сукоба унутар црногорског друштва. Чињеница је да део грађана Црне Горе данас другачије види уједињење. Колико је то историјско сећање, а колико је то део конструције новог идентета види се по Милу Ђукановићу који је једно говорио 1989., а друго 2011. године.

Оно што је важно, Срби чине најмање трећину, а у демократији ће чинити можда и једну половину становништва Црне Горе. ЦГ је данас независна и таква треба да остане. То може да промени само велика већина (а на 55% изашлих) грађана и то у споразуму, а не у међусобном обесправљивању. До тада, колико права уживају Црногорци треба да уживају и остали. За нас Србе Подгоричка скупштина је најсјанији час и тријумф демократије. Камо среће да су они 1941., 1945. или 2006. били толике демократе. Не бранимо да се сећају својих датума, али ми имамо своје и нација смо једна и недељива. Такви ћемо остати док буду постојале нације. За мене Југославија није ни слава, ни трагедија, није ни комедија, она је за мене плаћени скупи рачун и злата вредна поука.

ИН4С: Одлазећи режим у Црној Гори је, малтене, криминализовао сваки став о „1918-ој“ који не кореспондира са, званичним прокламованим ставом да је ријеч о, како су небројено пута истакли, окупацији Црне Горе. Посљедња у низу репресивних одлука је проглашење амбасадора Републике Србије Њ.Е. Владимира Божовића непожељном особом. По многима, то је највећи политички скандал званичне Подгорице према Београду, још од признања самопроглашене државе Косово*?

АНТИЋ: Скупштине и судови не тумаче историју. Народ у Црној Гори зна шта је било 1918. године. Ми можемо да избројимо стотине жртава самовладе краља Николе, знамо где су стотине масовних гробница које су скривили они који су на најбољим синовима Црне Горе – све одреда Србима – градили антисрпску, комунистичку Црну Гору. Где су гробице оних за које је Подгоричка скупштина траума? Да ли је жртва био брат деде Мила Ђукановића – генерал Мило Ђукановић командант Боке двадесет година после 1918. ? Ко је убио Крста Зрнова Поповића? Црногорски партизани?

Ово је сада последњи трзај режима пред пад. Бог ће казнити нову владу ако криминалну камору ДПС-а и СД-а имовински не конфискује, не расклопи на судовима и не сахрани у затворима. То није интерес само Срба и Србије. Опстанак мафијашког режима и даље кршење наших права можда би довело до прогона Срба и њиховог етничког чишшћења, а можда би омогућило стварање српског ентитета и једном национаолно уједињење. Ко зна? Зато је спровођење правде интерес државности Црне Горе и међуанродне правде. 

ИН4С: У јавности је одјекнуо потез актуелног градоначелника Подгорице, Ивана Вуковића, који је одлучио да ових дана угаси расвјету испред управне зграде Главног града, у знак солидарности са, како су истакли, мрачном страном црногорске историје. Међутим, та зграда је подигнута 1931. године – управо за вријеме краља Александра. Колико је јавност, у ствари, неинформисана о свему што је урађено на простору данашње Црне Горе за вријеме Краљевине Југославије и како оцијењујете тај међуратни период са апекта развоја и модернизације овог поднебља? 

АНТИЋ: Шовинисти из ДПС-а имају жар ренегата и нововераца. Они се не обрачунавају са прошлошћу, јер је то немогуће – они покушавају да, понашајући се глупо, направе отклон од својих често мудрих предака. Шта ће постићи тиме што скидају таблу на улазу у Будву, штемују дедине надгробне плоче, вандализују представу Косовке-девојке у Клиничком центру и замењују га таблом турске агенције за националну пропаганду, мењају натпис испод споменика Божидару Вуковићу српском штампару из Млетака који је живео вековима пре црногорске државе? Што се више труде, то смо ми јачи. Из окречених зидова избијају фреске и од обичних слика постају светиње, баш као и у Времену чуда великог Борислава Пекића. Они јесу посебан народ и нова нација. Нико то не спори. Црна Гора је, међутим, наша колико и њихова.

На крају, др Антић је закључио да нема много смисла инсистирати на било каквом покушају евентуалног поновног научног проживљавања питања попут „Подгоричке скупштине“, јер, како је истакао, наука има своју методологију.

„Те методологије се неко или придржава или не. Овде је реч о политици. Нико не спори да је Подгоричка скупштина имала у себи револуционарне елементе. Да није била важна и легитимна не би је оспоравали у Скупштини Црне Горе 2018. године –  више од деценије после проглашења нове независности и 75 година после АВНОЈ-а. Није спорна ни државност Црне Горе. Ипак, оспоравати српски идентитет ондашњих становника Црне Горе једнако је нетачно као и тврдити да Црна Гора никада није била држава. То међу Србима нико не мисли“, закључио је историчар Чедомир Антић у интервјуу за наш портал.

in4s.net

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.