Зоран Чворовић: Зеленски у Србији – притисак или процес?
Володимир Зеленски и Александар Вучић (Фото: Снимак екрана/Јутјуб/Insajder Video)
Бројни показатељи су одавно указивали да за већину грађана Србије Владимир Зеленски није добродошао гост и да ће његова посета изазвати незадовољство и протесте јавности, какви нису забележени ни приликом посета званичника из оних земаља и народа са којима су Србија или српски народ у недавној прошлости ратовали.
Тако се, примера ради, у извештају Security Radar 2025, редовном годишњем истраживању јавног мњења које у 14 земаља чланица ОЕБС-а спроводи позната немачка либерална фондација „Фридрих Еберт“, наводе следећи подаци о односу наших грађана према рату у Украјини. Сходно уверењу већине наших грађана да је рат у Украјини запараво посредни рат између Запада и Русије, за почетак тог рата њих 36 одсто криви Украјину, 30 одсто Европску унију, а 60 одсто САД. У извештају се закључује да су исти показатељи виши само у Русији. Русију у украјинском рату као агресора перципира тек 26 одсто наших грађана, што је најнижи проценат у свим испитиваним земљама, осим Русије у којој такав став дели 22 одсто људи. Даље, само три одсто наших грађана сматра да би Украјину требало подржавати у рату све док не победи, док се у другим земљама у којима је вршено ово истраживање тај проценат у просеку креће око 30 одсто. Само 14 одсто грађана Србије подржава претежно хуманитарну помоћ Украјини.
Резултати истраживања јавног мњења америчке „Националне задужбине за демократију“ (NED) с почетка 2025. године показују да скоро 40 одсто грађана Србије види Русију као главног спољнополитичког партнера Србије, што је убедљиво прво место, а иза ње долазе Европска унија, Кина и САД. Према истом истраживању, број грађана Србије који би на референдуму сигурно гласали за улазак Србије у БРИКС (36 одсто) већи је за 9,5 одсто од броја грађана који би сигурно гласали за улазак земље у Европску унију (26,5 одсто).
С обзиром на то ко је наручилац поменутих истраживања јавног мњења, у стварности показатељи доминације проруског става међу грађанима Србије могу бити само виши.
Иако су Александру Вучићу, као политичару који помно прати ставове јавног мњења, ови показатељи свакако добро познати, он се ипак одлучио да се отворено супротстави доминатном ставу грађана Србије – дочеком на највишем могућем нивоу Владимира Зеленског, по свему судећи међу Србима најомраженијег страног политичара.
Кризни PR
Зашто је председник Србије предузео такав потез у изборној години? И чиме је покушао да оправда тај свој непопуларан, тј. ненародски (populus – народ) потез и на који начин је покушао да минимизује могућу политичку штету?
Објашњење зашто је Вучић уочи избора повукао изразито непопуларан спољнополитички потез није најпре стигло са Андрићевог венца, већ од некадашњег првог „безбедњака“ Србије Александра Вулина, који у јавности слови за „руског човека“ и чију је смену са места потпредседника Владе не тако давно отворено захтевао Брисел. Дан уочи посете председника Украјине Београду, Вулин је за руску агенцију РИА Новости изјавио да „посета Владимира Зеленског није у складу са жељама грађана Србије, нити са потребама руководства Србије“, већ да је „његов долазак резултат притиска ЕУ и освета зато што Србија једина у Кијеву није потписала антируску декларацију, како је то тражила ЕУ“. Иако више не врши ниједну државну функцију, Вулин је у изјави за РИА Новости поручио руском руководству и руској јавности да Србија, без обзира на посету Зеленског, неће бити „део никакве антируске коалиције“ и „неће уводити санкције против Руске Федерације“, нити ће, „као Црна Гора, увести визе за грађане РФ“.
Да Србија од 2022. године трпи притиске да потпуно усагласи своју спољну и безбедоносну политику са заједничком политиком Европске уније, чији члан жели да постане, у то не би требало ни најмање сумњати. О томе сведоче чињенице, јер је Србија услед тог притиска од 2022. до 2025. године подигла степен усаглашености своје спољне и безбедоносне политике са заједничком политиком Европске уније са 48 одсто на 67 одсто.
Колико у овој изјави некадашњег шефа БИА за руске медије има и елемената кризног PR-a намењеног руској власти и руској јавности показаће будућа Вулинова позиција. На могуће елементе кризног PR-a указује негативни помен Црне Горе у овој изјави, што је постало опште место „напредњачке“ предизборне србијанско-антиинтегралистичке политике. Циник би закључио не само да се у овом случају ради о кризном PR-у, већ и да га је бивши први „безбедњак“ добро одрадио, јер је само неколико дана после његове изјаве Сергеј Лавров посету Зеленског Београду објаснио као резултат притиска Брисела. Из видокруга циника, међутим, редовно измиче шире сагледавање ствари, а оно у овом случају подразумева да дипломатија велике силе каква је Русија нема никада само један канал информисања. Такође, цинику који је непоправљиво „заглављен“ у острашћене српске политичке борбе измиче из видокруга чињеница да Лавров, који се налази на челу изборне листе „Јединствене Русије“, уочи септембарских избора за Државну думу тешко да може критичније да се осврне на потезе свог министарства у интервјуу руској државној телевизији, а да то у јавности не буде схваћено као признање дипломатског промашаја. Нема сумње да ће постизборно време донети с руске стране смелије спољнополитичке потезе и отворенију реторику.
Оно што је већ сада очигледно, Вучић, за разлику од Вулина, није хтео или није смео да помиње било какав притисак Брисела у вези са посетом Зеленског. Уместо наратива о спољном притиску Запада, Вучић је српској јавности пласирао причу о посети Зеленског као манифестацији „самосталне и независне политике“ коју Србија с њим на челу води, а која увек има у виду, као и код посете првог човека кијевског режима, оно што је „добро за интересе Србије“.
На крају свега, објашњења разлога због којих је Србија угостила Зеленског које су дали Вулин и Вучић потпуно су противречна. Ако је позив Зеленском упућен под притиском Брисела, иако је супротан интересима Србије и већинској вољи њених грађана, као што је дан пре посете шефа кијевског режима тврдио Вулин, а за њим и Лавров, онда се заправо Вучићево заклињање у вођење „самосталне и независне политике“ у овом случају показује као пуки предизборни кризни PR. Нарочито стога што Вучић у изјавама током и после посете Зеленског Београду није послао ни најмањи сигнал да се заправо ради о изнуђеном дипломатском маневру, а не о дипломатској посети која је део давно испланиране агенде и коју су медији почели да најављују још у мају, уз тадашње видно одсуство било каквог коментара из Владе Србије или кабинета шефа државе.
Шта Мартенс зна
Ваљда због такве, по свему судећи, планске вишемесечне завере ћутања српских званичника, посета Зеленског је српској јавности и могла деловати као изненадни и изнуђени политички чин. Оно што је за српску јавност било изненађење, за одиозног немачког новинара Михаела Мартенса очигледно није, пошто је крајем маја једино он имао сигурну информацију да је тада припремљена посета Зеленског Београду одложена за неки месец касније. Циник би опет закључио да Мартенсова добра упућеност у спољнополитичку агенду првог човека са Андрићевог венца има везе са услугом коју му је овај немачки новинар учинио демантујући Маргетићеве лажи о Вучићевом учешћу у тобожњем српском „Сарајево сафарију“. Можда Вучић управо због те услуге и није прекинуо Мартенса, када је овај нацистички унук усред Београда питао Зеленског – Шта ми, Европљани, можемо конкретно да урадимо да помогнемо вама да убијете више Руса, мада је председник Србије познат по томе да прекида новинаре и за много бенигнија питања.
У геополитици заправо и нема ничег изненадног и неочекиваног, па ни у позиву Вучића Зеленском да посети Србију. За разлику од живота обичних људи, у којем се понекад дешавају нагле промене и човек данас другачије гледа на неке догађаје него што је на њих гледао јуче, у геополитици таквих промена и наглих заокрета нема или су сасвим ретки.
У геополитици заправо и нема ничег изненадног и неочекиваног, па ни у позиву Вучића Зеленском да посети Србију
Следствено томе, долазак Зеленског у Београд само је последица политике придруживања Србије Европској унији, као стратешког спољнополитичког опредељења Београда, коме је, по речима Лаврова, Александар Вучић „привржен“. Речју бившег амбасадора САД Кристофера Хила, долазак Зеленског је „само наставак процеса“. Наиме, Брисел од 2022. године користи политику проширења Уније на тзв. Западном Балкану не само за реализацију првобитног стратешког геополитичког циља „процеса стабилизације и придруживања“ овог региона – стабилизација политичке мапе тзв. Западног Балкана као тековине ратова из 90-их година које су НАТО и његови локални стателити водили против српског народа – него и новог/старог стратешког геополитичког циља Запада – потпуног истискивања Русије са Балкана у околностима нове историјске фазе војно-политичке конфронтације Запада и Русије.
У условима прокси рата против Русије, Европска унија други стратешки циљ реализује не само путем захтева Србији да потпуно усклади своју спољну и безбедоносну политику са заједничком политиком Уније, већ и кроз помоћ коју Београд на захтев Уније пружа страни која је у рату против Русије.
С једне стране, Србија се није придружила санкцијама које је Европска унија увела против Русије, али с друге стране Србија је, по речима министра Марка Ђурића, „у укупној помоћи Југоисточне Европе народу Украјине учествовала са 93 одсто“. Док са Русијом спољнотрговинска размена од 2022. године драстично пада из годину у годину (са 4,2 милијарде долара у 2022. на две милијарде 2025), са Украјином је у порасту, а ове године би могла да премаши и рекорд из предратне 2019. године. За кијевски режим је од виталног значаја електрична енергија коју добија из Србије, а чији је извоз нарочито повећан у првом кварталу 2026. године, захваљујући чему наша земља први пут има суфицит у трговинској размени са Украјином. Извозом струје у Украјину, Србија директно помаже режиму Зеленског да ублажи последице руских напада на електроенергетску структуру земље, чиме ова помоћ добија војно-цивилни карактер.
Када се овом дода да и муниција коју је Србија, према информацијама Руске спољнообавештајне службе, али и у послове српских власти добро упућеног Михаела Мартенса, продавала преко посредника кијевском режиму, онда постаје јасно зашто је бивши амерички амбасадор Кристофер Хил својевремено истицао да би „сви желели да Београд уведе санкције према Русији, али треба знати да Србија помаже Украјини, о чему се не говори“ и у том погледу „Србија ради другачије од других, али и боље него неки други“. И током посете Зеленског, Хил је на сличан начин прокоментарисао односе Београда и Кијева, указавши да је „Влада заузела став да би било тешко објаснити српском народу зашто би се земља придружила режиму санкција“, али да је оно „што је Србија учинила (Украјини, прим. аут), како у погледу помоћи, тако и у другим областима сарадње, веома значајно“.
Зеленски је уочи доласка у Београд упознао јавност да је покренута „Карпатска иницијатива“, која обухвата Украјину, Румунију, Аустрију, Србију, Мађарску, Пољску, Чешку и Словачку. Разлог за покретање ове иницијативе по Зеленском јесте тај што „нису све земље спремне да нас ојачају оружјем, али желе да буду уз нас на хуманитарном и безбедносном плану, као и у економској сфери“. По речима Мијата Костића из НВО „Нови трећи пут“, која окупља младе српске академце евроатлантске орјентације, код „Карпатске иницијативе“ „геополитички моменат је кључан, а то је на неки начин отклон од Русије“. Костић даље објашњава да је „за Србију ово начин да се додатно интегрише у европске токове, а да можда, бар засад, не мора експлицитно да се прикључи увођењу санкција Русији“.
Сва је прилика да ће се после посете Зеленског сарадња Београда и Кијева, уз пресудну координацију Брисела, додатно интензивирати и то у областима где сарадње до сада није било. Уосталом, није Кијев џабе у Србију за амбасадора послао свог некдашњег првог и у Британији школованог обавештајца, нити је Београд у Украјину за свог амбасадора послао особу чија је жена Украјинка, бивши дипломата мајдановског режима, а потом и службеник вашингтонске администрације.
Поглед из Кремља
На будућу интензивнију сарадњу Београда и Кијева указују не само обновљене активности на усаглашавању и закључењу текста билатералног Споразума о слободној трговини, него и за септембар од Вучића најваљено отварање фабрике дронова, као заједничке српско-израелске инвестиције. Отварању ове фабрике, по речима председника Републике, присуствоваће и високи званичници Украјине.
Иако је Вучић после разговора са Зеленским демантовао да је било говора о војној сарадњи док траје рат, незаобилазни и добро обавештени Мартенс, према писању престижног специјализованог портала из области ваздухопловства Tango Six, известио је да се „иза кулиса чак прича и о градњи заједничке фабрике дронова: украјинско знање, српски радници, а капитал из Уједињених Арапских Емирата“. Од српских предузећа, као учесници у заједничкој инвестицији, помињу се државни Југоимпорт СДПР, али и Митровићева Пинк Медиjа Група.
Вучићев позив Зеленском да Украјина пошаље своје представнике на отварање фабрике дронова тешко да може бити само протоколарне природе. Своје доста успешно ратно искуство у производњи дронова кијевски режим је однедавно почео да наплаћује, кроз извоз know-how у заједничким инвестицијама у оквиру инцијативе Европске уније за наоружавање Украјине под називом Drone Deal. Кијев у заједничку инвестицију улаже знање, а држава на чијој се територији подиже фабрика дронова обезбеђује опрему, радну снагу и финансије. На име уложеног знања, Украјина добија део произведених дронова да би их употребила у рату против Русије. Споразуме у оквиру иницијативе Drone Deal кијевски режим је до сада закључио не само са појединим чланицама ЕУ (балтичке земље, Бугарска), већ и са Саудијском Арабијом, Катаром и Уједињеним Арапским Емиратима. Следствено томе, Мартенсово помињање капитала из УАЕ у оквиру заједничког српско-израелске инвестиције, као и од Вучића најављено учешће украјинских званичника у свечаности отварања фабрике дронова у Панчеву или Шимановцима упућује на закључак да ова инвестиција има везе са иницијативом Drone Deal.
Да ли је могуће да Кремљ не уочава овакво значајно приближавање Београда Кијеву, које се одвија уз асистирање Брисела?
Оно што је познато обичном пажљивијем пратиоцу међународних кретања, тешко да може бити непознато администрацији једне велике државе каква је Русија
Оно што је познато обичном пажљивијем пратиоцу међународних кретања, тешко да може бити непознато администрацији једне велике државе каква је Русија. Такође, тешко да је Кремљу непознато да је посета Зеленског Србији била не само плод притиска Брисела, већ и да је тај плод власт у Београду једва дочекала да високим пријемом шефа кијевског режима пошаље одговарајућу поруку Москви, која противно жељи људи из напредњачког режима одуговлачи са продајом НИС-а. Занимљиво је да је на могућност овакве употребе посете Зеленског прво указала Вучићу лично ненаклоњена координаторка Националног конвента за ЕУ Бојана Селаковић, а онда је исто потврдио један од утицајних „напредњака“ Милан Божић, написавши у Компасу следеће: „Мени се допао детаљ са дочека на аеродрому. Министарка енергетике је веома јасно подсетила Москву да је ’НИС терор’ прешао све границе“.
Циник би на основу Божићевог тумачења сценарија за дочек Зеленског закључио да Вучић са Кремљом покушава да игра исту ону игру коју лидер сиријског режима Абу Мухамед ал Џолани већ игрa са Русима око статуса база Тартус и Хмејмим. Недавно потписивање руско-сиријског меморандума о промени статуса база Тартус и Хмејмим из територија под ексклузивном руском јурисдикцијом у заједничке сиријско-руске центре за обуку аналитичари угледног руског војног портала Рибар прокоментарисали су на следећи начин: „Нови партнери Абу Мухамеда ал Џоланија на челу са Западом и неким земљама Залива инсистирају на смањењу присуства Русије у Сирији, постављајући то као услов за пружање финансијске помоћи. Пошто сиријски режим тренутно мало шта угрожава, руске базе су му потребне само као привремени повод за преговарање, како би се за њихово задржавање добило нешто заузврат. Логика је у томе да, ако би се сада затражило њихово повлачење, Сирија не би могла да добије преко потребне испоруке нафте, ђубрива и друге робе“.
Да руске власти нису благонаклоно прихватиле поруке које су власти из Београда послале пријемом Зеленског, те генералним правцем спољне политике Србије која се све више дистанцира од Русије, види се из коментара који је на државном ТВ „Спутњику“ у редовној емисији „Ескалација“ дао Александар Дугин, чију блискост са највишим руским круговима не треба прецењивати, али још мање потцењивати.
Дугин је Вучића најпре сврстао међу „опортунисте, који се годинама држе власти, а на крају доказују Макијавелијеву циничну поенту: главна мера владара није морал, већ колико дуго остаје на власти“. Истовремено, Дугин примећује да „Вучић маневрише до ивице, издајући свакога ко може бити издан, а затим прави корак уназад“. „Ова лукава политика покушаја да се удовољи обема странама доноси резултате за њега, али тешко погађа идеалисте – оне Србе који искрено воле Русију, а не из удобности, и оне Русе који осећају дубоку историјску везаност за Србе“, закључује Дугин.
Према његовој оцени „пријемом терористе Зеленског и говорећи о стварању и развоју дронова како би нас убили – нешто што никада раније није учинио тако далеко – Вучић је одмах пришао црвеној линији“, али „још је није у потпуности прешао… ипак, он стоји у опасној близини те линије“. А у вези са руским „црвеним линијама“ Дугин истиче да Руси не реагују на „црвене линије“ великом брзином – „опраштамо онима који нас вређају и изазивају, у нади да ће се уразумити“, мада се то, по његовом признању, „ретко дешава“. Истовремено, Дугин износи оцену да Русија има „мало полуга којима би могла да казни Вучића“, додајући да је мала вероватноћа „да ће подржати прозападне покрете које финансира Сорош како би га уклонио; то би било још горе“. „Дакле, и ми смо приморани да маневришемо у овом међупростору“, закључује руски философ.
Да званична Москва помно прати политичку ситуацију на Балкану, те да Лавровљев коментар да је посета Зеленског изнуђени, а не добровољни чин Београда, не значи истовремено и да Кремљ има идеализовану представу о државном врху Србије, може посредно да се закључи из одговора руског министра иностраних послова на једно друго питање које је новинар руске државне телевизије поставио одмах после питања о посети Зеленског Србији.
Питање новинара је гласило: „Ево, за разлику од њега (од Александра Вучића, прим. аут), шеф Бугарске жели да иступи из ‘коалиције вољних’ и каже да све треба решавати дипломатским путем. Шта мислите, да ли ће Европска унија ипак успети да изврши притисак на њега и натера га да промени став?“
На ово питање Лавров је дао следећи одговор: „Добро познајем премијера Бугарске Р. Радева. На изборе је изашао под слоганом националних интереса, а не потчињавања бирократији ЕУ. Има доста примера људи са сличним намерама који су када су дошли на власт поступали на различите начине. Неки су успели да остану доследни својим принципијелним ставовима са којима су изашли на изборе. Неки су били подложни притиску“.
Руске „црвене линије“
Од Србије, преко Јерменије, Азербејџана, до Казахстана, Русија је принуђена да контактира, тактизира и сарађује са мање или више вероломним владајућим гарнитурама, које притом имају различите геополитичке изазове, али које су по правилу руковођене властитим интересима и чији, речју Дугина, „макијавелизам“, нарочито долази до изражаја у садашњим условима глобалног хаоса у међународним односима. А у таквим међународним приликама, по речима Фјодора Лукјанова, „што је држава већа, то мора да затвара више рупа које јој се отварају у спољној политици“. За Русију је затварање геополитичких „рупа“, које јој се у условима војно-политичке конфронтације са Западом скоро свакодневно отварају због деловања Запада и вероломности локалних политичких елита, почев од најближег окружења у Закавказју, Централној Азији и Црноморском басену, па све до Балкана, изузетно захтеван посао, пре свега због ангажованости ресурса ради реализације приоритетних циљева – успешног завршетка рата у Украјини и трансформације сопственог политичког и привредног система. При чему се, по оцени Лукјанова, не назире крај ниједном од ових приоритетних послова.
У таквој ситуацији Кремљ је и дефинисао своје „црвене линије“ у Србији: формално придруживање санкцијама Европске уније, увођење виза за грађане Руске Федерације, забрана авионских летова, увођење принудне управе у НИС и, најзад, директна војна помоћ кијевском режиму.
Дугин, чини се, с правом процењује да се после посете Зеленског и најаве отварања фабрике дронова Вучић налази „у опасној близини те линије“. Посматрано са ширег становишта евроинтеграција, које руски аналитичари неретко превиђају или их потцењују, Србија се налази врло близу да пређе и прве четири руске „црвене линије“ или неку од њих. Посебно ако се узме у обзир рањивост власти, али и највећег дела институционалне и неинституционлне опозиције на притиске из Брисела у години која је изборна и коју су учесници изборне утакмице, на радост бројних спољних противника српског народа, већ означили као „бити или не бити“.
Пошто су мале шансе да се у тако постављеној изборној утакмици отворе спољнополитичка питања, сва је прилика да ће се убрзани курс евроинтеграција и подложност нових или старих власти на притиске из Брисела повећавати, а тиме и ризик од радикалније конфронтације у односима Србије и Русије. Управо због тога што спољнополитичка, као и велика национална питања, услед њихове вишегодишње планске маргинализације од стране скоро свих политичких актера, неће бити тема предстојећих избора, Вучић се и одлучио да у (пред)изборној години повуче непопуларан спољнополитички потез у виду посете Зеленског, јер је проценио да му тај чин неће умањити изборни рејтинг, али му, с друге стране, може смањити видљиви и невидљиви спољни притисак.
Да ли би такав развој прилика који би Србију радикално удаљио од Русије, а још више приближио Бриселу и његовом ратном сателиту Кијеву био у интресу Србије и српског народа у целини, као што је поводом посете првог човека кијевског режима самоуверено тврдио председник Републике?
Конфронтација у односима са Русијом, као последица преласка руских „црвених линија“, лишила би Србију заступништва сталне чланице Савета безбедности УН, што би повећало шансе за измену Резолуције 1244 као јединог правног гаранта територијалног интегритета Србије на Косову и Метохији. Притом, Русија доследно и чврсто брани територијални интегритет Србије на КиМ, бранећи Резолуцију 1244, независно од тога што је такво држање супротно њеним националним интересима и територијалним претензијама у Украјини. Пошто се током посете Зеленског од стране председника Републике стално истицало украјинско непризнавање тзв. „Републике Косово“, испада да се заступништво Русије у Савету безбедности и Резолуција 1244 СБ трампе за вербалну подршку начелу заштите територијалног интегритета Србије од стране једног марионетског режима, који притом у потпуности зависи од држава које не поштују територијални интегритет Србије и главни су заштитници сепаратистичке албанске државолике творевине на Косову и Метохији.
Промењена позиција Србије према Москви неминовно би се одразила на међународну позицију Републике Српске, њен однос према Русији и заштиту права српског ентитета из Дејтонског споразума. Приближавањем кијевском режиму и антируској западној колалицији, Србија ризикује да остане без заштите јединог историјског природног савезника, у савезу са државама које су творци независног Косова, поборници унитарне Босне и Херцеговине и потпуне асимилације Срба у Црној Гори. Такво приближање не може бити у националном, али може бити у личном интересу припадника различитих политичких групација у Србији. Додуше, садашње непредвидиве и хаотичне међународне прилике врло су ризичне за прављење таквих рачуница.
У условима постојећег хаоса у међународним односима, константног слабљења геополитичке и економске позиције Европске уније, а нарочито у случају успешног, из угла геополитичких циљева Русије, завршетка рата у Украјини, могућ је, наравно, и сасвим другачији расплет прилика на Балкану, од оног који се реално може очекивати с обзиром на обавезе Србије из процеса евроинтеграција.
Уосталом, за Балкан важи исто оно што је недавно Ф. Лукјанов рекао за Евроазију: „Евроазија нигде неће отићи, само ће Русија у свом евроазијском окружењу после успешног завршетка рата у Украјини затећи измењено стање и наставити да у таквим околностима сарађује.“ У више од 1.200 година историје руске државе не би било први пут да се Русија после одсуства из нужде враћа на одређене географске просторе и да тамо почиње изнова да гради свој утицај. Ваљда је због тога и толико дуговечна.
Зоран Чворовић је професор Правног факултета у Крагујевцу. Ексклузивно за Нови Стандард.
