Зоран Чворовић: Улазница за Титаник

Бројни међународни догађаји с почетка јуна, чији је актер била Србија, показали су право лице њене актуелне спољнополитичке позиције, карактер њене спољне политике и природу њене политичке елите.

Први такав догађај био је самит Европска унија-Западни Балкан, који је ове године одржан, петог јуна, у Тивту. Иако је прво поручивао да на овај скуп неће отићи, те да ће се поновити 2025. година када Србија није имала представника на самиту Европска унија-Западни Балкан, Вучић је врло брзо ретерирао под белоданим страним и нешто дискретнијим домаћим утицајем.

Његово објашњење да је такву одлуку донео после разговора са председницом Европске комисије Урсулом фон дер Лајен не само да је додатно ослабило унутрашњу политичку позицију власти, већ је још шире отворило врата за арбитрирање Брисела у актуелном политичком и друштвеном конфликту у Србији.

Због тога што је напредњачка власт годинама континуирано злоупотребљавала спољну политику земље, као главни адут за обезбеђење што дужег опстанка на власти, степен спољнополитичке зависности земље од Европске уније се повећавао у мери у којој су напредњаци губили политичку подршку у земљи.

У том врзином колу посебно место имају Вучићеви опоненти, који у борби за власт пре свега рачунају на придобијање Брисела на своју страну. Да би добили такву, по њиховом схватању пресудну политичку подршку, опоненти садашње власти показују се заправо као пуки инструмент притиска у рукама бриселске политичке номенклатуре.

Тиватски самит

О томе јасно сведочи коментар генералне секретарке Европског покрета у Србији, Драгане Ђурице, у коме се критикује било какво тактизирање или инаћење са челницима ЕУ, у виду евентуалног одласка на самит Европска унија-Западни Балкан. По њеним речима, „за земљу кандидата, која чланство у Европској унији наводи као стратешки циљ, неодлазак на самит попут овог који се одржава у Тивту почетком јуна, не би смео да буде опција“ (овде).

Коментар резултата самита у Тивту који је дао потпредседник Ђиласовог ССП-а Борко Стефановић, недвосмислено потврђује да између власти и њених главних политичких опонената траје мртва трка за придобијање наклоности Брисела и притом ниједна страна не скрива да је за придобијање такве наклоности спремна да преда последње остатке спољнополитичке независности Србије.

Зато је Стефановић након завршеног самита у Тивту јавно злурадо питао председницу Народне скупштине Ану Брнабић: „Да ли је тачно да је Вучић на састанку добио јасну и прилично грубу поруку да мора да изабере између Европе и Кине и Русије и да нема више његовог шибицарења, али и да мора да испуни све ОДИХР препоруке, борбу против корупције и владавину права? Да ли је тачно да је Вучићу дат рок од шест месеци да све испуни што је обећао око изборних услова, медија и владавине права, плус да уведе санкције Русији и уведе визе за руске држављане због бројних злоупотреба“ (овде).

Пошто су прихватили улогу бриселске алатке за унутрашњи притисак, политички опоненти напредњака су ћутке прешли преко ултиматума који је Србији из Тивта послао актуелни немачки канцелар, иначе унук нацистичког градоначелника (овде). Наиме, Фридрих Мерц је новинарима у Тивту рекао да званичном Београду „није могуће водити политику колебања између Русије, Кине и Европе“. „Пут Србије у ЕУ је отворен, али она мора да одлучи на чијој ће страни бити“, поручио је из Боке которске немачки канцелар (овде).

Званичници ЕУ уосталом и не скривају да се у процесу придруживања са земљама тзв. Западног Балкана општи језиком ултиматума, јер по речима шефа Делегације ЕУ у Србији Андреаса фон Бекерата „цео поступак приступања је изграђен тако да ми објашњавамо шта очекујемо од земаља кандидата, а земље кандидати то усвајају“. Притом се од челника земље кандидата очекује „не само да дају изјаве, већ да прелазе с речи на дела“ (овде).

Што се Србије тиче, од ње се, по Бекерату, пре свега очекује да „отклони све сумње у вези са својом геостратешком оријентацијом“. Шта то конкретно значи, објаснила је амбасадорка Шведске у Србији Шарлот Самелин: „Ако је амбиција да се придружи Европској унији, наравно да очекујемо од Србије да заузме јасан став који је у складу са заједничком спољном и безбедносном политиком. Она подразумева увођење санкција Русији“ (овде).

Супротно очекивањима Вучићевих политичких опонената, тиватски самит је показао да су за Мерца, али и Макрона, приоритетни захтеви који се тичу усклађивања спољне и безбедоносне политике Србије са Европском унијом, а да тек потом долазе они који се тичу владавине права, тј. преговарачких поглавља 22 и 23 (овде). То наравно иде у прилог напредњачким властима, јер у трговини са Бриселом могу још увек да нешто од преосталих атрибута државне суверености продају испод цене, а да истовремено не ослабе своју позицију унутар земље.

Уосталом, постојећа политичка сцена у Србији пројектована је тако да одрицање од вођења самосталне спољне и безбедоносне политике, под оправдањем потпуне хармонизације са заједничком спољном и безбедоносном политиком ЕУ, не изазове било какав озбиљан критички одјек. Али зато тако пројектована политичка сцена и њени НВО-сателити итекако пазе да Вучић не искористи постојећу кризу евроатлантског заједништва (овде), па да у циљу парирања Бриселу и његовој клијентелистичкој структури у Србији отвори врата за већи утицај Вашингтона.

Стезање обруча

Следствено томе, Вучићево признање новинарима у Тивту „да је неколико земаља инсистирало на питању санкција против Русије због рата у Украјини, које Србија још није увела“ (овде), не би требало тумачити као критику ултимативног приступа челника ЕУ, већ пре као поруку трговца који није потпуно банкротирао и који има још шта да понуди на пијаци међународне и с њом повезане домаће политичке пијаце. То што он може да прода испод цене, а што у овом тренутку занима Брисел, још увек није у рукама његових политичких опонената.

Занимљиво је да само два дана по завршетку тиватског самита Европска унија-Западни Балкан главни уредник портала Балканист, Олег Бондаренко, пожурио да преко страница београдске Политике пошаље поруку да никаквих промена у односима Србије и Русије под притиском ЕУ неће бити док су напредњаци на власти.

Политичка сцена у Србији пројектована је тако да одрицање од вођења самосталне спољне политике не изазове било какав озбиљан критички одјек

По речима Бондаренка, „Србија није увела санкције док је Вучић председник и неће их увести“. Он је такође уверен да Србија са напредњацима на власти руским држављанима „неће увести ни визе, а сачуваће и авионске летове“ (овде). Имајући у виду да је проблем потенцијалног увођења виза руским држављанима од стране Србије већ пре тога био тема конференције за медије, ни мање ни више него портпарола Кремља Димитрија Пескова (овде), Бондаренков интервју Политици заиста делује као кризни PR.

Посебно када се Бондаренкова вербална заклињања да Вучић никада неће увести санкције Русији и визе руским грађанима доведу у везу са чињеницама које показују да од 2022. године постоји тренд убрзаног и континуираног усаглашавања спољне политике Србије са заједничком спољном и безбедоносном политиком Европске уније. Тако је 2022. године степен усаглашености у овој области био 48 одсто, следеће 2023. године 54 одсто, 2024. године 59 одсто, а 2025. чак 67 одсто (овде, овде).

Прошлогодишњи нагли скок процента усаглашености показује да кооперативност напредњачких власти у овој области нема толико везе са измењеним геополитичким околностима проузрокованим ратом у Украјини, колико са политичком ситуацијом у земљи. Што је напредњачки режим слабији, то се, по свему судећи, повећава степен његове кооперативности према захтевима Брисела.

У светлу тога посебан значај добијају опозиционе странке и тзв. невладин сектор, као карике истог ланца који се стеже око Србије с циљем њене потпуне десуверенизације. С обзиром на такав тренд, може се очекивати да се проценат усаглашености спољне и безбедоносне политике Србије са политиком ЕУ подигне за још који степен како се буду ближили избори, а политичка будућност напредњака буде све неизвеснија.

Када је у питању процена спољнополитичког курса Србије, од увида Олега Бондаренка из Балканиста чини се да је знатно ближа истини осврт угледног руског војног и геополитичког портала „Рибар“ на два значајна мајска и јунска догађаја из области међународне војне сарадње наше државе. Реч је, пре свега, о првој у историји Србије заједничкој војној вежби наше армије и снага НАТО, која је одржана од 12. до 23. маја на полигону „Боровац“ код Бујановца или тачно двадесет седам година од агресије западне војне алијансе на Србију, (овде). Потом је 10. јуна дошло и до сусрета Александра Вучића са главнокомандујућим заједничких снага НАТО у Европи (SACEUR) генералом Алексусом Гринкевичем.

Прве војне вежбе са НАТО пактом и разговор са „кључном фигуром алијансе који одговара за планирање војних операција НАТО на европском правцу“, за аналитичаре „Рибара“ само је „још једна потврда да, независно од службене политике војне неутралности, практична сарадња између српских оружаних снага и структура Алијансе наставља да се шири“.

Притом, по мишљењу аналитичара „Рибара“, задатак НАТО у овом тренутку није да „увуку Србију у Алијансу, већ да путем заједничких вежби, механизама координације и војно-техничке сарадње земљу постепено увуку у западну архитектуру безбедности, и управо то сада гледамо“ (овде). Тако се и у области међународне војне сарадње уочава исти она тенденција која је својствена процесу евроинтеграција – Србија, и без формалног чланства у западним организацијама, постаје део западне сфере утицаја и објекат западне политике.

Захтеви пред Србијом

Притом се од Србије у искључиво геополитички мотивисаном процесу придруживања ЕУ не захтева само да потпуно усагласи своју спољну и безбедоносну политику са заједничком спољном и безбедоносном политиком Европске уније, већ и да направи цео низ других национално и државно погибељних уступака. На ту чињеницу, која је непозната само онима који не желе да за њу знају, после самита у Тивту подсетио нас је почетком јуна Извештај о Србији за 2025. годину, који је усвојио Одбор за спољне послове Европског (ЕУ) парламента, а чију је основу у својству известиоца сачинио Тонино Пицула (овде, овде, овде).

У  овогодишњем Извештају део посвећен обавезама Србије у вези Косова чини се да је конкретнији него што је то био ранијих година. Од власти у Београду се тражи да сарађује са тзв. Косовом „како би се починиоци терористичког напада у Бањској 2023. године хитно привели правди“, да испуни све споразуме закључене са представницима тзв. Републике Косово, у првом реду Споразум из Брисела од 2023. године и његов охридски Анекс и да престане да онемогућава тзв. Косово да постане члан регионалних и међународних организација.

У Извештају се поново подсећа да „нормализација односа са Косовом и спровођење обавеза из Дијалога Београда и Приштине остају саставни део европске перспективе Србије“. Из закључка Извештаја се види да Брисел под нормализацијом подразумева „постизање свеобухватног споразума о нормализацији односа са Косовом“, што није ништа друго него признање тзв. Републике Косово.

Од Србије се тражи да у оквиру процеса евроинтеграција помогне не само у заокруживању независности и суверенитета тзв. Косова и призна ову творевину као независну државу, већ и да активно ради на усвајању и пропагирању албанског и евроатлантског тумачења недавне косовскометохијске прошлости и уопште догађаја из периода рата за југословенско наслеђе.

Наиме, Европски (ЕУ) парламент позива Србију „заузме активнији приступ у сузбијању негирања ратних злочина и историјског ревизионизма, посебно у вези са ратовима у Хрватској, Босни и Херцеговини и на Косову“. Истовремено се отворено истиче да је концепт „српског света“ некомпатибилан са евроинтеграцијама.

Из угла оваквих захтева бриселских институција према Србији, сасвим је неодржива тврдња координаторке Националног конвента о Европској унији Бојане Селаковић да је Србији потребнија ЕУ, него што је Европској унији потребна Србија (овде). Посматрано из угла српских националних интереса, за Србију и целину српства нема веће штете од чланства у Европској унији.

Од Србије се тражи да активно ради на усвајању и пропагирању албанског и евроатлантског тумачења недавне косовскометохијске прошлости

С друге стране, садашњи интерес Европске уније за Србију и земље тзв. Западног Балкана диктиран је искључиво геополитичким потребама европске наднационалне леволибералне политичке елите окупљене око пројекта ЕУ, а у контексту актуелне конфронтације Европске уније и Русије. Речју Срђана Мајсторовића из Центра за европске политике, „оружана агресија Русије на Украјину је довела до поновног откривања стратешког значаја проширења Уније на Западни Балкан“ (овде).

Притом би и најзагриженијим поборницима евроинтеграција Србије, којима је њихов лични комфор пречи од било каквог националног интереса, требало да буде јасно да чланство у Европској унији након почетка велике и по свој прилици дуготрајне хладноратовске (а могуће и оружане) конфронтације са Русијом (овде), не доноси више чланицама Уније економско благостање, социјалну сигурност, правну државу и мир, већ све што је супротно идеалима западног либерализма, конзумеризма и материјализма.

Милитаризација Европе

Тако је крајем маја Политико (овде) пренео да је ММФ упозорио Брисел и чланице Уније да би „путања јавног дуга Европске уније могла постати експлозивна“. „Уколико се не стави под контролу, јавни дуг ће кренути неодрживим путем. У условима непромењене политике, дуг просечне европске државе достигао би 130 процената БДП-а до 2040. године — што је приближно двоструко више него данас“, поручио је Унији ММФ.

Према наводима Политика, „Фонд је упозорио да ће се владе ЕУ у наредних 15 година суочити са растућим притисцима на јавну потрошњу у областима одбране, енергетике и пензија“. Да је у јавним финансијама земаља чланица ЕУ тешко стање и још горе перспективе, потврдио је и комесар ЕУ за економију Валдис Домбровски, истичући како се чланице ЕУ, с једне стране, „суочавају са новим и трајним потребама за потрошњом“, док је, с друге стране, „расположиви фискални простор већ ограничен, ниво дуга висок, а старење становништва додатно отежава ситуацију“.

Домбровски је истовремено указао „да је заједничко задуживање већ реалност, јер су на тај начин финансирани пројекти за јачање одбрамбених способности ЕУ и кредит за подршку Украјини“.

Ових дана је императив убрзане милитаризације Европске уније приморао бриселску политичку елиту да делимично одустане од одбране једног од кључних идеолошко-политичких брендова либералног Запада – антикорупцијских мера за обезбеђивање транспарентности јавних набавки. Наиме, 10. јуна су Савет ЕУ и Европски парламент усагласили пакет мера у циљу дерегулације набавки у сектору одбране за Европски одбрамбени фонд. Тако се, између осталог, предвиђа двоструко подизање лимита, на нових 900.000 евра, за уговоре у сфери одбране који не подлежу уобичајеним правилима јавних набавки (овде).

Ако је једну Немачку финансирање рата против Русије на тлу Украјине, као и издвајање рекордних 108 милијарди евра, што је више од четири одсто БДП, за потребе одбране и формирања „најаче конвенционалне војске у Европи“ до 2039. године, довело до тога да јој је велики број градских буџета на ивици банкрота, те да се значајно снизио стандард становништва (овде), онда је јасно каквој будућности унутар високо милитаризованог и централизованог савеза могу да се надају Србија и њени грађани.

Сва је прилика да ће остарела Европска унија, без ресурса и без економске и сваке друге подршке САД (услед важности за Вашингтон ривалства са Кином), налик оној после Другог светског рата, у новој хладноратовској конфронтацији са Русијом (овде) извући дебљи крај и без великог оружаног сукоба.

Елементарна логика налаже да Србија остане ван таквог Титаника. Да би одустала од пута који директно води у потпалубље Титаника, Србија мора најпре да добије јаку парламентарну странку или коалицију којој би програмски циљ број један био прекид евроинтеграција и која би притом била репрезент оне двотрећинске већине која се противи уласку Србије у Европску унију по цену одрицања од Косова и Метохије и увођења санкција Руској Федерацији.

Склањање у страну теме прекида евроинтеграција и суспензије Споразума о стабилизацији и придруживању Србије са ЕУ, под оправдањем смене напредњачке власти, сигуран је начин да се сачува садашњи симулакрум на политичкој сцени Србије и осигура улазница за Титаник.

Зоран Чворовић је професор Правног факултета у Крагујевцу. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: Председништво Србије/Димитрије Голл