Зоран Чворовић: Случај Лукоил и бугарски наук за Србију

Почетак рата у Украјини, показао је, с једне стране, право лице западне политике према Русији, док је, с друге стране, открио и право лице Европске уније и западног либералног правног поретка.

Први велики покушај Русије (оружано реаговање у Абхазији и Јужној Осетији, као и присаједињење Крима, суштински су били мали геополитички реванш РФ) да на најважнијој руској историјској земљи – Малорусији – у егзистенцијалној нужди геополитички узврати Колективном западу за геополитичку дефанзиву и болне поразе из 90-их година прошлог века, јасно је потврдио стару истину – да ресуверенизовану Русију Запад сматра туђом, а да страх од ње служи као кључни мобилизациони фактор постлатинског Запада.

О последњем Хаген Шулце с великом дозом искрености вели: „Европа је увек могла бити заједно против нечега и никад заједно за нешто. Она је постизала јединство пре свега кад се радило о одбрани заједничке стварне или измишљене опасности, а то јединство је престајало кад би престала опасност“ (овде).

То да Запад Русију третира као нешто што му је туђе није, наравно, могло да се уочи у првој и јединој деценији униполаризма, када је десуверенизована Русија за Колективни запад била само огроман, јефтин и неисцрпни извор природних богатства, као важне материјалне потпоре нове историјске фазе успостављања западне хегемоније под фирмом идеолошке, политичке, правне, економске и техничко-технолошке глобализације.

С тим у вези, ових дана водећи руски геополитичар Фјодор Лукјанов подсећа на следећу историјску чињеницу: „Било је периода и околности када су Русију сврставали у западни табор. Али, по правилу, то се дешавало онда када је европским великим силама била потребна помоћ велике државе у борби против неке од њих самих. Чим би се то питање решило, Русија би се поново враћала у категорију туђих“ (овде).

Европско лицемерје

Од када је Русија кренула у велики геополитички реванш, јасно показујући Западу да и она има своје легитимне националне интересе, као и суверено право да те интересе брани оружјем (ius belli ac pacis), показала се права геополитичка функција Европске уније, коју је у својим знаменитим говорима од 1946. године – циришком и фултонском – оцртао Винстон Черчил. А по Черчилу „Сједињене државе Европе“ без Велике Британије (овде, овде), али уз сизеренски патронат Лондона и Вашингтона, имале се пре свега да служе за геополитичко обуздавање СССР-а.

Сходно таквој геополитичкој функцији Европске уније, која је потпуно огољена после 2022. године, почело је на светлост дана да се помаља и истинско, а до тада вешто скривано, лице западног права. А у рату за успостављање цивилизацијске хегемоније, Колективни запад, нарочито Европска унија као његова политичка асоцијација, представљала је своје правно наслеђе, поготово либерално, као кључну уникатну предност и израз сопствене цивилизацијске супериорности, те сходно томе главно средство акултурације и последичног политичког и економског поробљавања народа из других, „нижих“ цивилизацијских кругова.

Следствено томе, када је Европска унија показала своје изворно русофобско лице и западно право је показало своју праву природу. Пред геополитичким интересом очувања по сваку цену стечених у прошлости неоколонијалних хегемонистичких позиција у Евроазији, потпуно су банкротирали, почев од 2022. године, велики либерални правни наративи о неотуђивим људским правима и владавини права, на основу којих су, између осталих, Џон Лок, Рудолф Јеринг, Фридрих Енгелс и Макс Вебер говорили о јединствености западњачког права као универзалног цивилизацијског стандарда (овде).

Масовна отимања руске приватне и државне имовине широм земаља Европске уније, оружани препади на руске бродове на отвореном мору (mare liberum), диверзије на гасној инфраструктури и још много тога сличног, јасно су показали да су вишедеценијска заклињања бриселских институција у неприкосновеност права својине (нпр. тзв. копенхагеншки критеријуми за чланство у ЕУ захтевају од држава кандидата – стабилне институције које гарантују демократију, владавину права, поштовање људских права и заштиту мањина) обично лицемерје у служби политичког поробљавања и културне акултурације, те десуверенизације држава кандидата.

Уместо заштите неотуђивих људских права, Европска унија је на примеру односа према праву својине руских физичких и правних лица показала да је простор селективне правде, у коме пиратство, у духу европске правне традиције, постаје озакоњено средство државне политике.

Европска, нарочито англосаксонска, али и шпанска и француска традиција легализације пиратства у борби за обезбеђење националних интереса, дуга је више векова. Тако је, поред осталих, Хенри VIII, 1544. године, донео акт којим је легализовао пиратство као средство борбе против Француза и Шкота, сличан акт су 1557. године издали тадашњи савезници Марија Тјудор и Филип II, а Наполеон је пирате користио у поморској блокади Енглеске.

Бугарски случај

Поједини случајеви отимања руске имовине у земљама Европске уније показују да данашњи русофобни европски лидери нису ипак у позицији својих претходника да могу увек лако и без проблема да отимају туђу имовину и тиме нарушавају норме које су сами успоставили и које су до јуче проглашавали за свете. С тим у вези, оно што се догађа са руском имовином у Бугарској, која се свакако не може сматрати узорном правном државом, симптоматично је по много чему.

Знатно пре увођења америчких санкција, 22. октобра 2025. године (овде), против бугарских нафтних компанија у власништву велике руске приватне нафтне компаније „Лукоил“, владајућа већина у бугарском Собрању, коју предводи пробриселска коалиција ГЕРБ-СДС, на челу са једним од симбола балканске транзиционе корумпиране и скоројевићке прозападне политичке номенклатуре – Бојком Борисовим, започела је доношење законских аката на основу чијих параграфа је требало да се оправда отимање туђе имовине и нарушавање једног од темеља либералног европског права – светог права својине.

Данашњи русофобни европски лидери нису ипак у позицији својих претходника да могу увек лако и без проблема да отимају туђу имовину

План је био да се по моделу који су немачке власти већ примениле 2022. године против имовине „Росњефта“ у овој земљи (овде), уведе принудна спољна управа у „Лукоилове“ компаније у Бугарској. А оне газдују, пре свега, стратешки важном рафинеријом нафте у луци Бургас, која је 60-их година прошлог века изграђена уз помоћ СССР-а, чији пројектовани производни капацитет износи девет милиона тона прерађене нафте годишње (два пута већи од рафинерије у Панчеву), која обезбеђује 80 одсто бугарских потреба за нафтним дериватима и која у БДП-у Бугарске учествује са девет одсто (овде, овде, овде).

Поред рафинерије нафте, Лукоил у свом власништву у Бугарској има више од 500 бензинских станица, као и другу важну инфраструктурну имовину.

Сходно плану преузетом од Немаца, владајућа већина је у јулу 2023. године донела Закон о изменама и допунама Закона о административном регулисању привредних делатности у области нафте и нафтних деривата, којим је омогућено да у витално важним гранама привреде у околностима које „прете националној безбедности“ или у циљу спречавања „кршења међународних рестриктивних мера“, Влада по претходно прибављеном мишљењу националног Савета за безбедност (!) именује посебног менаџера за управљање предузећем које се бави производњом и продајом нафте и нафтних деривата (чл. 27. и даље, овде).

Да се не ради о преузимању само управљачких, већ и свих власничких права акционара од стране државног менаџера, види се по томе што по слову закона државни менаџер од дана именовања ступа у сва права која имају акционари, па сходно томе може слободно да располаже (прода, заложи и сл.) њиховом имовином.

На основу ових измена и допуна Закона о административном регулисању привредних делатности у области нафте и нафтних деривата, бугарско Собрање је по хитном поступку донело, 21. јула 2023. године, акт о превременом раскиду тридестпетогодишњег концесионог уговора са „Лукоилом“ о закупу лучког терминала „Росенец“ у Бургасу, који је закључен 2011. године.

Сматрајући овакав исхитрен акт парламента противуставним, јер нарушава принципе владавине права, те као такав угрожава права запослених у луци, интересе потрошача (плаћа ће скупље гориво), а прети и да нанесе штету бугарској држави због евентуалног губитка спора пред арбитражом, председник државе Румен Радев је одмах покренуо поступак пред Уставним судом за оцену уставности (овде).

Међутим, Уставни суд је одбацио председникову инцијативу за оцену уставности наведеног акта о раскиду концесионог уговора са „Лукоилом“, лаконски закључујући да Собрање располаже законодавном влашћу и стога има потпуно право да по свом нахођењу регулише материју концесионих уговора (овде).

Реакција Уставног суда

Након што је Агенција за управљање туђом имовином америчког државног секретаријата за финансије (OFAC), 22. октобра 2025. године, уврстила, почев од 21. новембра 2025. године, бугарску филијалу „Лукоила“ у списак санкционисаних правних и физичких лица, а у циљу припреме правног терена за успостављање државне принудне управа над имовином руске нафтне компаније у Бугарској, Собрање је већ 24. октобра усвојило измене Закона о подстицању инвестиција.

Овим изменама (чл. 27. тач. 10. и 11)  предвиђен је посебан поступак безбедоносног скрининга код евентуалне продаје бугарских компанија у власништву „Лукоила“, које би вршио државни принудни менаџер. Наиме, пре продаје акција ових компанија неопходно је да бугарска обавештајна служба – Државна агенција за националну безбедност – изврши истрагу и да позитивно писмено мишљење о трансакцији (овде).

План је био да се по моделу који је Немачка применила 2022. против „Росњефта“ уведе принудна спољна управа у „Лукоилове“ компаније у Бугарској

На измене овог Закона председник Радев је уложио је, петог новембра 2025. године, вето, тврдећи да овај Закон „доводи Владу у функционалну и оперативну зависност од Државне агенције за националну безбедност“ (овде). Међутим, парламентарна већина у Собрању је, шестог новембра 2025. године, савладала вето шефа државе и измене Закона су ступиле на снагу 11. новембра (овде). Независно од чињенице што је доношење оваквог једног закона, који предвиђа посебан рестриктивни поступак само када је у питању имовина једног, у Закону наведеног правног лица, потпуно супротно једном од основних принципа владавине права – општости закона, као и њиховој постојаности.

Тако су измене Закона о административном регулисању привредних делатности у области нафте и нафтних деривата и Закона о подстицању инвестиција створиле законске претпоставке за отимање имовине „Лукоила“ у Бугарској и увођење принудне државне управе у компанији, почев од 17. новембра 2025. године. Притом је обавештајна служба добила одлучујућу реч када су у питању будуће пословне трансакције са имовином фактичке национализоване руске нафтне компаније (овде).

Међутим, већ 21. новембра посланици бугарског Собрања, укупно њих 51 из партија Препород, МЕЧ и Величие, покренули су поступак за оцену уставности измена Закона о административном регулисању привредних делатности у области нафте и нафтних деривата због нарушавања основних права која гарантује Устав Бугарске, пре свих права на неприкосновеност приватне својине (овде).

После осам месеци Уставни суд Бугарске је пре неки дан једногласно усвојио део овог предлога за оцену уставности, па је прогласио да су супротне Уставу поједине одредбе измењеног Закона о административном регулисању привредних делатности у области нафте и нафтних деривата којима се принудном владином менаџеру дају права која имају акционари, а акционарима је враћено и право да судским путем оспоравају одлуке принудног државног менаџера (овде, овде).

Иако парламентарна већина у Собрању већ покушава да путем нових законских одредби анулира последице најновије одлуке Уставног суда, ова одлука показује да ће се чланице Европске уније тек суочавати са озбиљним правним и економских последицама отимања имовине руских физичких и правних лица. Нарочито када се рат у Украјини буде завршио, а живот буде почео да тече по мирнодопским правилима. Продужавање рата одговара Европској унији, јер одлаже суочавање са таквим озбиљним последицама, као што са дневног реда скида питања која суштински деле европске нације и доводе у питање опстанак Уније.

Најновија одлука Уставног суда Бугарске показује колико су били кратковиди својевремени противправни предлози Зоране Михајловић, Милана Париводића и других западних лобиста да се у НИС уведе принудна управа по бугарском моделу (овде, овде, овде, овде, овде).

Зоран Чворовић је професор Правног факултета у Крагујевцу. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: Wikimedia Commons/Sdancuo/BokicaK/CC BY-SA 3.0 RS