ЗОРАН ЧВОРОВИЋ И ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: Битка за Русију или знало се, знало
фото: З. Шапоњић
Пишу: Зоран Чворовић и Владимир Димитријевић, избор текстова писаних од 1995. до 2020.
УМЕСТО УВОДА
Потписници ових редова читаоцима стављају на увид своја „пророчанства“ о томе шта ће се дешавати са Русијом и Украјином, настала углавном пре свих ових догађаја и поређена хронолошким редом. Испод сваког текст дат је линк ка његовом месту на Интернету. Наравно, то нису никаква пророчанства, него анализе настале на основу читања историје и савремености. Ко листа озбиљне религиозне и историјске књиге, зна шта долази. Јер, историја се понавља, мада све колоплетније и вихорније.
Прво је дат одломак из текста „Уочи битке за Русију“ Владимира Димитријевића ( писаног 1995, за време Јељцинове власти ), као и „Светосавље и апокалипса“, који се појавио почетком 2009. године. Затим је понуђен чланак о Русији у малоруском лавиринту, који је Зоран Чворовић објавио 2014, као и запис анонимног аутора о крвавим рекама на Украјини, писан те исте године, пре ратних сукоба. Линк са места одакле је текст преузет води на фотографије украјинских текућица боје крви.
Ту је и чланак Владимира Димитријевића о америчком закону о поробљеним нацијама, објављен у „Печату“ 2014, који говори о НАТО плановима за Украјину још из доба Хладног рата, као и одломак о пророчанствима везаним за Русију и Трећи светски рат, који потиче из 2015. године.
На крају је дат нови увид Зорана Чворовића, из фебруара 2020. године.
Једноставно, знало се шта се спрема. Али, ипак је тешко и страшно. Остаје молитва за милост Божју нама, недостојим слугама Његовим, како је говорио патријарх Павле, понављајући да ће Бог помоћи – ако буде имао коме.
ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: УОЧИ БИТКЕ ЗА РУСИЈУ ( ПИСАНО 1995. ГОДИНЕ )
Рат твораца „новог светског поретка“ против Србије био је само увод у рат против Русије и руског народа. Он није почео јуче, него давно: још су папини крижари у доба Светог Александра Невеског хтели да потчине Русију „Светом Римском“, односно папином, царству. И они, и њихови потомци, све до Наполеона и Хитлера, претрпели су неуспех: Бог је штитио руску земљу и давао јој снаге да победи. Главни ударац Русији задали су страни плаћеници, бољшевици, који су, окупиравши је, отпочели невиђени геноцид над руским народом. Али, упркос свему, Русија се није предала: зато јој је припремљен сценарио какав је оствариван кад су у питању Срби – ратови, дуги и исцрпљујући, између малих етноса бивше Совјетије и Руса, најезда секти, хиперинфлација, ширење порнографије и неморала, пљачка друштвене и државне имовине, слуђивање јадног народа…Но, како је певао Тјутчев:“Умом ти Русију схватити нећеш,/ свеопшти аршин њу не прати:/ она се друкчијем циљу креће, у њу тек можеш веровати“. И потписник ових редова верује у Русију, верујући у њеног Христа, Бога словенских очајника ( израз оца Јустина Поповића ).“
Из књиге „Знаци времена и знаци наде“, Манстир Хиландар, 1997.
ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: СВЕТОСАВЉЕ И АПОКАЛПИСА ( ОДЛОМАК ), ПИСАНО ЗА СРПСКУ НОВУ 2009. ГОДИНУ
Србија мора бити трајно ОКУПИРАНА. Јер, у перспективи је НАТО рат против Русије, који су, овако или онако, најавили сви амерички лумени, од Збигњева Бжежинског до Кондолизе Рајс, који сматрају да Сибир не може бити само руски, јер он представља „добро човечанства” (читај: америчких мултинационалних компанија). НАТО неће дозволити ослонац Русије на било какво русофилски расположено становништво у дубини своје територије (а цео Балкан је под НАТО окупацијом.) Мистички гледано, још за време Друге светске војне, свети епископ Теофан Полтавски, својевремено духовник Царских Мученика Романова, знао је шта ће се десити, рекавши: „Какав је ово рат? Рат ће бити кад цео свет устане против Русије, јер ће само она сачувати Православље”. Јер, дубински узрок последњег светског рата биће настојање да се поразе народи верни Христу и Цркви Његовој, на чијем постојању почива васељена.
БИТИ ВРАН ГАВРАН
Знам да ћу бити оптужен за песимизам и дефетизам, који нам у овом тренутку нису нимало потребни. Улога злогука и враног гаврана никад није била омиљена (”Ради бисмо добре казат` гласе, / не можемо но каконо јесте”, веле гавранови љуби Кулин капетана; и зато их не воле.) Али, историја XX века у коме се нисмо покајали због гажења Завета и нисмо се вратили Христу и Светом Сави, јасно нам сведочи да су крвави преокрети оно што нас, по правилу, увек сналази. Јер, непокајани, постали смо историјски бесловесни (а историјске свести, како каже др Жарко Видовић, нема без свести о злу.) Ко је 1918. године, кад је створена Краљевина СХС са српском династијом на челу, слутио слом 1941. године, Јасеновац и крагујевачки покољ србских гимназијалаца? Ко је, на Светосавском конгресу у селу Ба, 1944. године, слутио да ће, октобра те исте године, у Београду, уместо краља Петра II, седети Јосип Броз, иако је српско друштво било у највећој мери монархистичко и антикомунистичко? Зар је неко могао да се нада да се Дражин гроб ни до данас неће знати, а да ће гроб србоубице Тита постати култно место нових потурица?
И после свих ратних успеха Срба у Крајини и Босни да ће Книн и Дрвар припасти Хрватима?
И после витешке борбе Срба на Кошарама и другде 1999. године, да ће НАТО и УЧК владати Косовом?
И да ће после херојског антикомунистичког отпора (9. март 1991 – 5. октобар 2000. године) на власт у Србији доћи гори упропаститељи од комуниста?
REPETITIO EST…
Да поновимо:
1. Спрема се Трећи светски рат, који ће, уз извесне нијансе, бити рат Запада против Русије.
2. Пре но што рат почне, Србија, као срце Балкана, мора бити сломљена и окупирана. Хитлер је свом специјалном изасланику, Херману Нојбахеру, рекао да су Срби једини балкански народ свестан своје мисије, и да такав народ не сме живети уз Дунав. И НАТО, Четврти рајх, спремајући се за рат против Русије, мисли то исто.
3. У доба Хитлерове окупације Србије, цвет светосавских родољуба, од патријарха Гаврила и Владике Николаја до Драгише Васића (који се борио на Равној Гори, али чија су жена и ћерка биле немачки таоци) био је изложен прогонима. То треба очекивати и у доба нове окупације Србије, и увод у те прогоне је већ разрађени механизам Хашког суда (који, са своје стране, понавља аустроугарски Бањалучки велеиздајнички процес, организован против српских родољуба из Босне и Херцеговине.)
4. Главни сарадници НАТО окупатора Србије биће домаћи „евроинтегративци”, који су већ одавно поевроунијаћени и спремни на све да би доказали своју оданост Вашингтону и Бриселу. Њихова садашња патриотска реторика (бриселски новоговор са шајкачицом) само је вербална магла за прикривање правих намера оних који ту реторику користе. Домаћи евроунијати су већ направили инфраструктуру електронског концлогора Србија: од огромних база података, у којима се скупљају електронски досијеи грађана Србије, преко нових идентификационих докумената са чипом, до убризгавања чипова у коње, краве и кућне љубимце (после којих креће кампања за чипизацију хуманоида, са слоганом „Само Ваш чип!”) Спектакуларне акције хапшења оних који мисле, пишу и говоре не поштујући новоговор political corectness у Њу Ејџ Србији уследиће пошто се политичка и економска криза продубе, и буде потребан жртвени јарац који не може да се одбрани, а кога ће бити лако оптужити за наше непридруживање „светлијој будућности”. Претходно ће тајне службе Њу Ејџ Србије инсценирати некакав оперетски чин, који ће бити проглашен за „злочин против уставног поретка”. (Осамдесетих година XX века у Чачку се судило невиним људима, оптуженим да су четници – терористи. У оптужници против младог рокера, извесног Совиља, стајало је да је своју гитару стављао у навлаку боје српске заставе (!) Није то доба тако далеко, као ни доба када је УДБА у истом том граду прислушкивала професора књижевности, Миодрага Јаћимовића, зато што је рекао да је Фадиљ Хоџа лош писац.) Овај оперетски чин биће проглашен за дело екстремних српских националиста, и у мрежи „антитерористичке” акције могу се наћи сви: од интелектуалаца са Универзитета до навијача фудбалских тимова. А онда ће кренути суђења, лажни сведоци, лажне траке лажних прислушкивања. Business as usual…
НЕ БОЈТЕ СЕ, ДОБРО БИТИ НЕЋЕ!
Руски религиозни философ, Семјон Франк, православни Јеврејин, писац „Светлости у тами” и „Религиозних основа друштва”, у својој књизи „Смисао живота” истиче да из друштвене борбе за свет имају право да се повуку само они који су отишли да се боре на тежем фронту – духовном. Монаси – подвижници, који лицем у лице ратују с кнезом овога света и његовим демонским војскама, могу да се не баве државним и друштвеним проблемима, зато што они молитвом продужавају опстанак васељене за коју се Подвигоположник Христос распео и васкрсао. Али, по Франку, они који живе у свету и користе његова добра, морају се борити за њега не да би га претворили у рај (то је хилијастичка утопија), него да би „ускратили задовољство” слугама сатаниним које желе да га претворе у пакао. И та борба ће трајати све док антихрист не дође на власт. А њега не може победити слаби човек, него Богочовек Христос, Својим Другим доласком и појавом Свога присуства.
Кнез Евгениј Трубецкој, у својој студији, која се, као и Франкова, зове „Смисао живота”, каже да је апокалиптично доба изазов да се стварају дела непролазне вредности, која неће изгорети у дан Суда. Пред духовним синовима и кћерима Светога Саве данас (и свагда!) стоји задатак да, кроз халакање коњице ноћи, сагледају светлост Логоса (као у Попиној песми „Манасија”).
Али, спремати се треба. За прогоне, за тамнице, за искушења.
За оно: ”Ништа им не веруј, ничему се не надај, ништа не реци”, како Солжењицин поручује онима који излазе пред комунистичке иследнике. И још вели да невини човек који улази у затворски систем тоталитарног режима себи мора да каже да је заувек мртав – еда би сачувао образ и душу.
Припремати се: постом, молитвом, Светим Причешћем, читањем житија Светих – нарочито Новомученика, који су пострадали у наше дане, пре свега од комуниста.
Јер, они који се боре да се светосавски идеали ваплоте у друштву, пре свих других циљева, желе да спасу своју душу и помогну ближњима, да, благодаћу Христовом, такође спасу душе.
Све остало је другостепено.
А спасење душе ће бити могуће чак и у време антихриста. Јер, по речима Светих Отаца, у доба његово пропашће само они који би пропали и да антихрист није дошао.
Уосталом, по Светом Златоусту, Господ пророчанства о блиској пропасти шаље зато да би се људи покајали, и да пропаст не би дошла – као што се десило с пророштвом Јониним о Ниневеји. Док год се више људи спасава него што их пропада, има наде за овај свет.
А Бог ће, као рече патњом умудрени патријарх србски Павле, помоћи ако буде имао коме.
Учинимо све што је у нашој слободној вољи да будемо достојни благодатне помоћи Божје, молитвама Светога Саве и све Небеске Србије! Амин, Боже дај!
ЗОРАН ЧВОРОВИЋ: ДА ЛИ ЋЕ НОВИ ПОЛИГОН ЗА ДЕСТАБИЛИЗАЦИЈУ РУСИЈЕ БИТИ ВЕЛИКА ПОЉСКА?, ФЕБРУАР 2022.
„Ако рата не буде, амбасада САД ће се вратити у Кијев, али ако рата буде – садашња Украјина неће постојати, и то не само као територија већ неће постојати ни Украјина изграђена на антируском идентитету“
Одлука САД да привремено премести своју амбасаду из Кијева у Лавов је вишезначна, и може се тумачити као резултат процене да би у случају сукоба Галиција била безбедна, али и да у евентуалној територијалној прекомпозицији она више не би припадала Украјини већ Пољској
Одлука амбасаде САД да пресели особље из Кијева у Лавов, о чему је јавност известила украјинска штампа, отворила је низ питања, од тога зашто је избор за привремено седиште амбасаде пао на родно место Степана Бандере, укронацистичког вође из Другог светског рата, до тога да ли је позадина озбиљнија и упућује на можда нове територијалне прекомпозиције у којима би Галиција могла да се врати под окриље Пољске.
Јер, ако америчке процене говоре да Лавов неће бити захваћен сукобима, значи ли то да би Кијев могао да се нађе у саставу територије коју Американци неће моћи да контролишу, те да ли би у том случају САД могле да заиграју на Пољску, и како, разговарамо са правним историчарем Зораном Чворовићем.
Пољска проширена за Галицију?
Сама чињеница да је Вашингтон, као тутор украјинских власти и господар ситуације, донео одлуку о пресељењу амбасаде, што се доноси ретко и у озбиљним ситуацијама, по мишљењу Чворовића, значи да су оружана дејства у Донбасу, испровоцирана од стране Кијева, извесна.
То што је за привремено седиште изабран Лавов, на симболичком плану, сматра, може да укаже да америчке процене говоре да је могуће да ће Украјина у садашњим границама у ближој будућности нестати са географске мапе света.
„Ако рата не буде, амбасада САД ће се вратити у Кијев, али ако рата буде – садашња Украјина неће постојати и то не само као територија већ неће постојати ни Украјина изграђена на антируском идентитету. Уколико део Украјине, под претпоставком могућих сукоба, буде укључен у руски свет, мала је вероватноћа да би Украјина на подручју Галиције могла да настави своју државно-правну егзистенцију, политички и идентитетски уобличену после Мајдана. У том случају, инструмент за дестабилизацију Русије, уместо Украјине, могла би бити Пољска, додатно проширена за Галицију и тако дубоко уклињена у руски свет. Пољска, уосталом, не скрива своје тежње да поврати територије које су биле у њеном саставу од 1921. до 1939. година“, сматра Чворовић.
Улога поверена Варшави у оквиру Интермаријума
Галиција је пре Првог светског рата и после деобе Пољске, указује Чворовић, била под контролом Аустрије па Аустроугарске, да би после Првог светског рата, Октобарске револуције, и уговора потписаног у Риги 1921. званично ушла у састав Пољске.
„Могуће да би у случају евентуалних оружаних сукоба на територији Украјине, тај део Галиције, махом насељен унијатима, етнички шаролик, могао припасти Пољској, посебно с обзиром на улогу коју је Пољској доделио Вашингтон у оквиру пројекта Интермаријум (простор централне Европе између Балтичког и Црног мора) који за америчке интересе дели јединствени простор Евроазије и трајно га дестабилизује“.
Конверзија руског становништва
Иако је Галиција историјски руска земља, због вишевековног процеса конверзије руског становништва, пре свега кроз унијатсво, она је, сматра Чворовић, са садашњим идентитетом тешко замислива као део руског света.
Он подсећа да је одвајање Галиције од руског света почело још у време Данила Романовића у првој половини 13. века када је основан град Лавов и када је он, за разлику од Светог Александра Невског, одлучио да пред најездом Монгола помоћ потражи од Рима.
На формирање антируског украјинског идентитета касније је у великој мери утицао Беч који је помагао конверзију руског локалног становништва у нови рутенски идентитет, који је у верском смислу био углавном унијатски.
Алтернативни план САД
У садашњим околностима, када Америка и НАТО признају да нису спремни да пошаљу своје војнике у Украјину, већ да ће Украјину бранити антируским санкцијама, јасно је да садашњи кијевски режим не може ту битку да добије, мишљења је Чворовић.
Из угла ове чињенице пресељење амбасаде у Лавов он тумачи као одлуку рационалне америчке администрације да после употребе украјинског режима направи алтернативни план за будућност.
„Треба имати у виду да садашња инструментализација Украјине има пре свега за циљ да натера Русију да између одбране савезништва са Кином и заштите западног дела руског света приоритет да овом другом. Ако у томе не успеју, као што по свему судећи неће, жртва ће бити украјински режим. Како САД не могу себи дозволити тај луксуз да остану без икаквог полигона са кога ће дестабилизовати руски свет, ту улогу би у случају краха садашње Украјине вероватно добила Велика Пољска проширена за Галицију“.
На та начин би се, закључује Чворовић, један амерички сателит дубоко уклинио у руски свет и преузео ону улогу коју сада врши Кијев.
Извор: Правда
