ЖИВОТ У ХРИСТУ: Из записних књижица царице Александре Фјодоровне. Изводи из светих отаца

На данашњи дан Црква слави Свете Мученике Романове, пострадале за Христа од стране бољшевика у ноћи између 16. и 17. јула 1918. године. 

Царица Александра Фјодоровна готово читавог живота водила је дневнике и записне књижице. Она је много читала и са озбиљним књигама заиста радила, исписујући из њих читаве странице, често најпре на черновник, па онда на чисто.

Девojачке белешке Алисе Хесенске вођене су на немачком и енглеском, на матерњим језицима принцезе, и делимично на француском; у њима има много цртежа и стихова. Године 1894. појављује се запис на руском – направљен руком великог КНЕЗА Николаја Александровича, наследника руског престола. То је песма Љермонтова „У тренутку живота тешком…”.

Први изводи из руских књига, који припадају Александри Фјодоровној, могу се претпоставити да датирају из 1904. године. Као православна хришћанка, царица је пажљиво проучавала дела светих отаца и исписивала оно што јој је било нарочито блиско; драге мисли јој се понављају у књижицама више пута. 

У одломцима из „Древног патерика”, укљученим у прву „руску” књижицу, много се говори о злословљу, клевети и осуђивању – због којих је царица морала да страда целог живота. Звучи и тема која ће касније постати главна – послушност вољи Божијој, безропотно ношење крста, опраштање непријатељима, спасоносно трпљење невоља.

Записи су преживели када је после Фебруарске револуције царица уништила већи део свог архива, оставивши само оно најдрагоценије. Александра Фјодоровна понела их је са собом и у прогонство, у Тоболск.

После мученичке смрти царске породице, записне књижице донете су у Москву и данас се чувају у Државном архиву Руске Федерације.

Онај који зида, треба на сваки камен да стави малтер, јер ако положи камен на камен без малтера, камење ће испасти и кућа ће се срушити. Малтер је смирење, јер се узима из земље и свима је под ногама. А свака врлина, ако се чини без смирења, није врлина. О томе је речено и у „Отачнику“: „Као што се брод не може саградити без ексера, тако се ни спасити не може без смиреноумља“. Можеш, такође, када ти брат твој згреши, да му опростиш и помилујеш га, да би и ти добио опроштај од Бога, јер је речено: „опраштајте и опростиће вам се“ (Лк. 6:37), – и тако ћеш указати милост души брата свога, опраштајући му у ономе у чему ти је згрешио, јер нам је Бог дао власт, ако хоћемо, да једни другима опраштамо грехе који се међу нама десе. И на тај начин, ако и немаш чиме да покажеш милост телу, помилујеш душу његову. А каква је милост већа од оне да се помилује душа? И као што је душа драгоценија од тела, тако је и милост указана души већа од оне указане телу.

Јер свако добија штету или корист од свог (душевног) устројства, и нико други му не може наудити; али ако и добијамо штету, та штета, као што рекох, произилази из устројства наше душе: јер можемо из сваког дела, као што вам увек говорим, ако хоћемо, добити и корист и штету.

Сети се да и ти биваш побеђиван страшћу гнева, и, судећи по сопственој немоћи, имај састрадање према брату своме, благодари што си нашао прилику да опростиш другоме, да би и теби био опроштен од Бога у већим и бројнијим (гресима). Зар мислиш да брат твој добија штету од твог трпљења? Али апостол заповеда да побеђујеш „добрим зло“, а не злим добро (Рим. 12:21).

Приморавај себе и одсецај своју вољу у свему – и благодаћу Христовом, кроз навику, ући ћеш у вештину одсецања (своје воље) и затим ћеш то чинити без принуде и жалости, и показаће се да се све догађа како ти желиш; али желиш да буде онако како буде – и на тај начин бићеш у миру са свима.

Труди се у свему да укореваш самог себе и разумно испуњавај (заповест) да себе сматраш за ништа. И веруј да све што нам се догађа, па и најмање, бива по промислу Божијем – и тада ћеш без смућења подносити све што те снађе.

Веруј да срамоте и прекори јесу лекови који исцељују гордост твоје душе, и моли се за оне који те прекоревају као за истинске лекаре (твоје душе), буди уверен да онај ко мрзи срамоту – мрзи смирење, и ко избегава онога ко га ожалошћује – тај избегава кротост.

Благодари за све и стичи доброту и свету љубав.

Пре свега чувајмо савест своју у свему, у односу према Богу, ближњем и стварима, и пре него што нешто кажемо или учинимо, испитајмо – да ли је то у складу са вољом Божијом.

Ко изврши дело угодно Богу, тог ће сигурно снаћи искушење, јер сваком добром делу или претходи или следи искушење, а оно што се чини ради Бога не може бити чврсто ако не буде испитано искушењем.

Авва Касијан је причао о једном оцу Јовану, старешини киновије, да је био велики у овом животу. Када се приближио смрти и одлазио ка Господу спокојно и радосно, братија га је окружила и молила да им уместо наслеђа остави неко кратко и спасоносно поучење по коме би могли достићи савршенство у Христу. Авва, уздахнувши, рече: „Никада нисам творио своју вољу, нити сам кога учио ономе што сам сам претходно нисам испунио“.

Авва Нистерој Велики је једном шетао по пустињи са једним братом. Видевши змију, побегоше. Брат му рече: „И ти, оче, се бојиш?“ Старец му одговори: „Не, сине, ја се не бојим; али сам морао да побегнем – иначе не бих побегао од духа таштине“.

Авва Пимен рече: „Мени је бољи човек који греши и спознаје свој грех и каје се, него човек који не греши и не смирује се. Онај себе сматра грешником и смирује се у својим помислима – а овај себе представља као праведника, као да је заиста праведан, и узноси се“.

Авва Иперехије рече: „Заиста је мудар онај који не учи речју, већ поучава делом“.

Блажен је онај ко увек види своје грехе.

Ово добро знај, да ниједан људски грех не може победити Божију човекољубивост, ако га неко покајањем избрише, злом супротстави добро.

Старци су говорили да нема ничега горег од осуђивања.

Старац рече: „Не почињи ништа чинити пре него што испиташ срце своје – да ли је то ради Бога што намераваш да учиниш“.

Свети Исак Сирин каже: „Лествица Царства Небеског је унутар тебе, скривена у души твојој. Потруди се да уђеш у унутрашњу своју келију – и видећеш келију небесну, јер су и једна и друга исто, и улазећи у једну, видиш обе“.

Један брат упита старца: „Зашто ја стално осуђујем браћу?“ – „Зато што још ниси упознао самога себе. Ко зна себе, тај не гледа на друге.“

Рече ава Дула, ученик аве Висариона: „Када смо ишли обалом мора, ја ожеднех и рекох авви Висариону: „Авва, жедан сам.“ А он, помоливши се, рече ми: „Пиј из мора“, и одмах вода постаде слатка, и ја се напих. Потом захватих воде у суд, можда опет ожедним. Видећи то, рече ми: „Зашто си захватио воду?“ Рекох му: „Опрости ми, авва, можда опет ожедним.“ А он рече: „Бог јесте – и свуда јесте Бог.“

Колико год да овде подносимо невоља, шта је то у поређењу с обећаним добрима у будућем животу, или с причешћем Утешитељем, свеблагим Духом, које се већ овде дарује достојнима… или с опроштајем мноштва наших дугова, то јест грехова? Зато треба да све ради Господа мужевно подносимо, као храбри војници, не одричући се ни да умремо за нашег Цара.