Живојин Ракочевић: Савезници, на нашем гробљу

Дан примирја у Првом светском рату обележен је у Приштини. Два амбасадора, француски и немачки, заједно су се поклонили жртвама. Његова екселенција Дидије Шабер је на почетку говора подсетио на ужасне бројке и страдања стотина хиљада младих Немаца и Француза.

„Наше мисли иду најпре овим жртвама, сломљени у своју младост жртвовајући своје животе за своју земљу. Данас смо овде да их поштујемо”, пише, на лошем српском, у говору званично подељеном окупљенима. „Овај част нам омогућава да овде и сада носимо поруке храбрости и солидарности”, додаје Шабер, уз поруку како се Европа променила јер су Немачка и Француска нашле пут братства и мира, одбациле мржњу, страх од различитости, као и да је то пример за цео регион.

„Ово је пример који две недавно одвојене државе, Србија и Косово, морају предузети и морају уложити напоре да постигну пуно помирење као две суседне државе, потпуно суверене, спремне за заједнички рад у изградњи заједничке будућности”, закључио је Шабер.

Тридесет метара ниже од места на коме држи говор налази се огромна црна рупа. Она је прогутала десетине гробова, а када нападају кише претвара се у језерце окружено поломљеним и изваљеним споменицима. НАТО бомба их је разнела, после су дошли „ослободиоци” и још порушили стотине гробова. Његова екселенција је прошла поред њих и ништа није видела. Катарза новог мира који он доноси не припада Србима, а не припада ни Французима, јер да је другачије он би, с првим људима Косова, Харадинајем и Тачијем, Дан примирја обележио у Ђаковици, где је свечано обележен Дан примирја.

Затражио би да се хитно морају обновити осам споменика француским војницима који су 1918. године ослобађали тај крај од окупатора. Били су сахрањени заједно са Србима на старом гробљу, однеле су их тешке грађевинске машине после уласка Кфора 1999. године. Не зна се куд.

Бернар Кушнер то није приметио, као што његов дипломата данас не види девастирано српско гробље, није видео ни плочу испред себе на којој се, на француском језику, захвална Србија одужује својој блиској савезници, није се потрудио да пронађе ни преводиоца. Међу споменицима чувених професора његова је служба делила неписмено саопштење на албанизованом српском језику. Да се завукао, мало дубље, у шикару и трње, видео би још спомен-обележја својих сународника лекара, инжењера.

После његовог говора пред заставама, француском амбасадору обратио се топлим речима његов немачки колега, Кристијан Хелд: „Драги Дидије”, почео је говор и представио историјску перспективу жртава, узалудност рата, одговорност Немачке, помирење с Французима и превазиђене предрасуде у међусобним односима: „Данас је рат између наше две земље постао незамислив. Да опасност од оружаних конфликата на нашем континенту после 1945. није потпуно нестала показје и рат овде у 1999. години. За нас Немце то је била прва оружана мисија немачке војске (Бундесвера) на страни наших савезника.”

У тој мисији, у зони немачке одговорности Кфора, последњи Срби који нису протерани завршили су у бази немачког Кфора у Призрену 17. марта 2004, ниједан храм и објекат Српске православне цркве није остао читав, укључујући и Богордицу Љевишку с Унескове листе угрожене светске баштине. Екселенција Србе није ни поменула, око његове резиденције у Приштини их нема.

У потпуној изолацији до своје смрти, 2013. године, у Приштини је живео познати антифашиста Бора Дрмончић, логораш и револуционар. На питање, како вам је овде, годинама је после 1999. одговарао: „Боље ми је било у Маутхаузену!”

Цела породица му је остала у Приштини, трпела ужасне притиске и нападе, нису желели да оду из свог града, желели су да макар буду сахрањени у свом граду, на свом гробљу.

Амасадор Хелд то не зна и не види, на Дан примирја није видео срушене и окрпљене гробове и огромни кратер друге НАТО бомбе која је пала поред капеле и разнела гроб чувеног просветног добротвора Живка Хаџи-Трајковића. Многи гробови се никада неће наћи, а пре годину дана на Спомен-костурници Србима и Французима подигнут је споменик једном немачком војнику из Великог рата. Нико не зна ко га је донео и поставио.

Екселенцијо, за Дан примирја требало је, или је био ред – да клекнете испред гроба Бора Дрмончића, да ћутите за Маутхаузен, да ћутите за то што сте слободом коју сте донели Косову и његов живот и антифашизам претворили у Маутхаузен, да се поклоните гробу његове ћерке Милијане и сина Миомира који су сахрањени на пет метара од места где сте говорили. Милијана почива ту јер је нисмо могли сахранити поред оца. У међувремену је на његовој хумци израсла шикара, тада му се није могло прићи. Због тога је Милијана могла чути ваш говор који сте завршили реченицом: „Косово је повратило мир и слободу”.

Могу ли мир и слобода бити намењени другима? Србе нико није поменуо, а савезници су били на њиховом гробљу.