Захар Прилепин: ДОБРОНАМЕРНА ДЕМАГОГИЈА: О ИЗГОВОРИМА ДА СЕ ДАНАС НЕ СНИМА ФИЛМ О СВО

„Потребно је прожети свест нашег друштва, свест народа значајем оног посла којем служите“, рекао је Владимир Путин о борцима СВО на састанку са самим војницима.

Овде се неизбежно рађа тема најмасовније уметности – филма: ако је неко способан да се у потпуности избори са задацима које је поставио председник, онда су то филмски ствараоци.

Међутим, није никаква тајна: од 250 филмова који годишње излазе у Русији, теми СВО је посвећено буквално неколико.

Тек што покренеш то питање – одмах се сруче веома стереотипни контрааргументи зашто наводно таквих филмова не може бити много. „Најбољи филмови о Великом отаџбинском рату појавили су се после рата“, кажу нам. И у целини, то није истина.

Још пре почетка Другог светског рата почели су да излазе филмови који су промишљали предстојећи окршај. А од 1941. године (са прилично ограниченим буџетима, које је држава могла да приушти) излазиле су десетине кинематографских зборника краткометражних филмова и истовремено апсолутни дугометражна ремек-дела: „Два бойца“, „Зоя“, „Нашествие“, „Она защищает Родину“, „Небо Москвы“…

За решавање сложених креативних задатака потребно је стварање канона, потребна је стална, неуморна пракса.

Да би се појавио Пушкин, руска књижевност се развијала 100 година, и да није било Ломоносова, Третјаковског, Сумарокова, Крилова, Державина, не би било ни Пушкина.

Да би у Холивуду настале велике филмске драме, Американци су 100 година вежбали, често снимајући филмове сумњивог квалитета. Али сада путем филма убеђују цео свет да су они добили Други светски рат.

Да би се појавили филмови „Батальоны просят огня“ и „Они сражались за Родину“, совјетска кинематографија је више од пола века учила како да ради са овом сложеном и страшном тематиком. Да је совјетска кинематографија одлучила да сачека поменутих 20 година, не би успела да се избори са овом темом. То је потпуно исто као да уметнику предложите да не црта 20 година да би дорастао, спортисти да 20 година не тренира, а војницима и официрима да на 20 година оду на одмор.

Једноставно речено, то је демагогија.

Сетите се: после типолошки сличних конфликата у Придњестровљу и Осетији прошло је више од 30 година – и шта сада можемо о томе да снимимо? Па ништа: тема је обрасла коровом.

Неки ми пишу: боље би било, кажу, да са председником размотриш питања демобилизације и помоћи учесницима СВО. „То је важније од вашег филма!“ – шаљу ми савет.

Неким људима, искрено речено, недостају чак и вештине логичког мишљења. Што више масовне пропаганде – пре свега филмске пропаганде, – то више добровољаца иде на фронт, и то не само из Русије. Што више филмова о СВО – то боље и више помаже позадини фронту. Што више добровољаца и волонтера – то су веће шансе да се замене они који су психички изгорели и једва издржавају рок уговора.

Што је пропаганда упорнија – то је већа свест народа, укључујући, веровали или не, чак и оне чиновнике који су одговорни за подршку породицама учесника СВО, инвалидима и повређенима.

Стаљин је био довољно паметан да схвати да је важно све: и тенкови, и књиге, и војни кореспонденти, и филмови, и изложбе сликарства, и рад дипломата.

Данас, одмах почиње: „А шта, имамо ли ми Бондарчуке и Бондарјеве? Изумрли су!“

Али зато демагози никад не изумиру.

Па, да ли ви озбиљно мислите да су Бондарјев и Бондарчук одрастали на пустари, без напора државе? Па обучили су их! У најдиректнијем смислу, обучили су их они који су снимали филмове и писали књиге о рату 1930-их и 1940-их.

Јер је култура – искуство. То је – као и у било којем послу – преношење искуства. А какво искуство могу пренети, како код нас воле да кажу, „нашим дечацима, који су дошли с фронта“, филмски ствараоци који су за све ове године СВО направили 100 бајки и 100 филмских комедија?

Чему они могу научити ветеране?

И можда оно најважније: док ви, културни радници, остављате себи 20 година да размишљате – они који се боре можда тих 20 година и немају. Можда немају ни две године. Можда им није дато ни 20 дана.

У том великом рату, филмски радници, оператери, сценаристи нису излазили с фронта да би забележили, запамтили, сачували подвиге, имена, фактуру, гестове, речи, изреке војника и официра. После су допунили причу за погинуле – јер су видели и чули хероје у данима рата.

Кога ће наша култура моћи да се сети за 20 година, ако сама ништа није видела?

У Русији постоји отприлике стотинак активних режисера првог реда, који скоро сваке године добијају буџете за нове филмове.

Знате ли колико је њих дошло на фронт за четири године рата?

Један. Јегор Кончаловски.

Остали се нису усудили.

Кажу ми: боље да уопште не снимају ако неће да раде савесно.

Не разумете.

Да би се појавили они који раде савесно, треба бар почети са радом.

А демагози неуморно понављају: народ жели да се одмори од свих тих проблема.

Па нико тај ваш „народ“ не вуче за руку да гледа нешто о рату! Реч је само о тим руским људима, руским тинејџерима, руској деци, о онима који желе да знају о подвизима својих савременика овде и сада, а не 2050. године.

А сви ти ваши већ досадни изговори – они помажу само онима који желе да тему руског супростављања, одложивши је „за боља времена“, сахране заувек.

(Телеграм канал З. Прилепина; превео Ж. Никчевић)