XVI ДАНИ ЊЕГОШЕВИ: ЊЕГОШ И СРПСКИ ИНТЕГРАЛИЗАМ
Његош је живио у времену сличном нашем: и у човјеку и у народима, у цивилизацијском простору, кључају све противрјечности. Нема сигурног ослонца гдје би човјек стао и себе препознао, колективна свијест и култура уздрмане су тако да је сасвим нејасан поглед у будућност, а прошлост је збирка хаотичних догађаја у којима и народ и појединци тешко препознају себе.
Његош се спустио на дно свог бића, и видио ствари овог свијета какве јесу, а прије свега, видио је човјека, као *искру бесамртну.*
У Његошевом дјелу препознаје се двострука окупација, она која долази од спољњег свијета, и она која долази изнутра, од незнања, од адских сила, и смртног заборава човјековог с којим долази на свијет.
Стијешњен између те двије окупације, Његош је видио да без ослобођења од смртног заборава, од адских сила, човјек не може да дође ни до себе самога, а камоли да учини нешто што би било на истинску помоћ народу у којем живи.
Његошеви стихови: *У ноћ страшном буром разјечану, сину мени зрака пред очима, и глас зачух кано глас ангела, ја сам душе твоје помрачене, зрaка сјајна огња бесмртнога* (Луча м.), узимају се као почетак једног великог унутрашњег преокрета и пута, на којем се човјек почиње ослобађати метафизичке окупације смртним заборавом, незнањем истрахoм.
Српска књижевност није почела са Његошем, он је наслиједио више вјекова српске пјесничке и духовне културе, која је добила други живот у његовом дјелу. Његош у српској књижевности је највиши свједок, тог огња бесмртнога, који је ослободилац од смртнога заборава, адских сила које носе и појединац и народ. Пјесник је, том искром, повезао сво наше културно насљеђе, од средњовјековног духовног насљеђа, народних пословица и велике народне поезије, до оног времена када су се у Европи стварале националне културе,националне државе, када је настајала „свјетска књижевност“.
Наши највећи ствараоци XX вијека, као што су: Иво Андрић, Милош Црњански, Исидора Секулић, Николај Велимировић , Јован Цвијић, Слободан Јовановић, узимали су Његоша као највишу мјеру националне свијести српског народа, и као оног ствараоца мислиоца и пјесника, који је отварао најдубље тајне о човјеку.
Српски народ од времена Његошевог до данас прошао је многа искушења, водио битку за национално ослобођење, проширивао и стварао нове државе, доживио је и распад тих држава, и једнако су и данас у кризи да се не разоре под дејством, као унутрашњих стихија у народу, тако и свјетских сила које на различите начине производе конфликте, у мањим државама и народима.
Показало се да у свим тим потресима, искушењима, подвизима и падовима, Његошеви стихови били су присутни, изговарани су, цитирани, тумачени, и тумаче се и данас, и не само тумаче, него их наша свијест региструје као кристална мјеста сазнања о човјеку, као искуство које даје ослонац свим другим искуствима, као унутрашња свјетлост и бесмртна искра, која је једнако активна у свим временима, и која има моћ, да расвијетли унутрашњу стихију у човјеку и открије тај чудесни ослонац у човјеку, који му је темељ и сада и прије, и сада и убудуће.
До тих искустава, може да дође поезија, а то се десило код наснајубједљивије и највидљивије у Његошевом пјесништу. И зато увијек можемо да поновимо, крилатицу, *Његош – наш савременик!*
Интеграција личности заснива се на дубљем сазнању ко је и шта је човјек, а та питања су језгро културе. Из тих питања израста стабло културе, и то стабло се грана кроз различите просторе људског живота. Његош је у том простору наш најдубљи свједок, и оставио нам је ријечи у којима се препознајемо, док пролазимо путем самооткрића и самосазнања.
Политички концепти интегришу народ споља, дају спољну мјеру, занемарујући унутрашњи простор човјеков. Политички концепти углавном гуше унутрашњи простор човјекове слободе, намећући му унификовано мишљење.
Српски народ није имао среће са политичким концептима. Државе српског народа које су стваране по политичким концептима, распадале су се, и често остављале иза себе, катастрофалне последице, као Јасеновац, Јадовно, Пребиловце…
Држава коју ствара српска култура даје шансу српском народу, прво да одржи своје културно и национално памћење, и још даје реалну могућност да се тај народ одржи у јединству духа, у заједништву и саборности на основу једног језика, вјере, културног насљеђа.
*Горски вијенац* је збирка најдубљих формула одржања националне свијести. У овој епској драми, одвија се велика полемика, између оних који држе своје духовно и културно насљеђе, и оних који отпадају од тога насљеђа, покушавајући да се нађу у другачијој култури, другачијем етосу, с мотивом лакшег живота, узимајућу на себе „заштитни оклоп“ хипокризије.
Сва духовна борба у *Горском вијенцу* је заснована на том питању – како бити човјек, како носити своје духовно и културно насљеђе, како се борити у новим историјским ситуацијама, како сачувати унутрашњу нит којом је човјек повезан и са небом и са човјеком, у најбољем смислу.
Кола у *Горском вијенцу* су колективна свијест народа, коју сачињавају подвизи предака, мудраца, јунака. Кола носе тај *ковчег завјета,* кроз тмушу историје. Они се сјећају ко су били, да би постојали, – и да би изнова били. Њихови су узори Милош Обилић, Иво Црнојевић, Бајо Пивљанин, Карађорђе *бич тирјанах*, Леонид и Сцевола, а у *Посвети* се још помињу, Суворов, кнез Велингтон, војвода Собијевски, а потом и „момци прсих ватренијех, у којима срца претуцају, крв уждену пламеном гордошћу“ (Г.в).
Слободни људи у Његошевој читанци су Збјег, који не бјежи од своје сјенке, него су они који налази егзил, тј. мјесто слободе.
По Његошу, народ су они који памте, живе с тим памћењем, и учествују у новим подвизима. Они који отпадају од тог памћења, претварају се у пук, постају *пучина грдна*, предвиђени, да увећају у овом свијету *адско насљедије* и нове несреће.
Звуче актуелно стихови: *Великаши, проклете им душе, распре сјеме посијаше горко, те њим српско племе отроваше*. Као и они: *истурчи се плахи и лакоми, млијеко их српско разгубало… Заробише себе у туђина* (Г.в), *Злоћа њима мрачи име Срба* (Луча). Т Такви унутрашњи раздори прате живот сваког народа, па и свакога човјека. И зато је једини излаз: борба непрестана, и – *нека буде што бити не може* (Г.в.)
Такво стање духа, могло би се препознати у духу нашег времена кад нам се препоручује с виших инстанци овог свијета, да заборавимо прошлост, да прихватимо интеграције, од оних универзнално-грађанских, до глобалистичких.
Његош и Његошев народ, живио је између два свјетска поретка (блока), азијатског и европског. Његово племе, које је нашло азил у овим брдима, није имало ни на што да се ослони него на своје памћење, на збирку јуначких подвига, на збирку народних пословица,на изгубљено Косово, на невидљиву небеску помоћ. То је племе већ било у егзистенцијалном парадоксу. Оно нема ништа да чува него прошлост, и ту прошлост треба некако претворити у стварни живот, да би имали будућност. Али они не носе прошлост као збирку историјских пословица, него је то *ковчег завјета*, у ком су све њихове светиње, којима се препоручују Творцу за помоћ, да се њихова Луча слободе не угаси. Они хоће изнова да постану. На земљи се сударају са моћном империјом, и голоруки стоје наспрам, имајући у себи Искру слободе, скупљу од живота. И како стих каже*: Јунаку се често пута хоће, ведро небо насмијат грохотом* (Г.в). То је поновљено мојсијевско стање, то је излазак из Египта, или азијатског ропства.
Излазак јеврејског народа из египатског ропства и лутање по пустињи, трајало је 40 година, излазак из агарјанског ропства српских збјегова, трајало је безмало четири вијека. Смјењивале су се вође, оне за које зна историја и оне за које мање зна, да би се јавили велики Петровићи који су наставили мојсијевски пут у свом народу, носећи лучу слободе и памћења, укријепљени јунаштвом и осјењени небеском мудрошћу.
Тај пут крунисан је великим Његошем, мучеником и Прометејем слободе, како га назива Исидора Секулић.
Његош је посвједочио једну дубљу историју (о којој најдубље свједочи поезија) – историју постајања Човјеком. Човјек се рађа као човјек, кроз своје личне подвиге – подвиге сазнања и самосазнања, јунаштва, кроз реалне догађаје личног и народног живота кроз које пролази, једнако окренут најдубљој тајни човјека, и реалном свијету. Тај сложени пут раста човјековог је унутрашња срж Његошевог укупног дјела.
Српска књижевност у XX вијеку дала је велике писце, који су изразили културне специфичности различитих српских простора, као што је Иво Андрић осликао Босну, у којој су културне разлике народа који дијеле различите вјере и обичаје; Петар Кочић је осликао човјека српске Крајине , Крајишнике, гдје је остало јако насљеђе аустријске владавине; Бора Станковић је описао обичаје и душевност човјека источне Србије, гдје се дуго живјело под утицајем турског менталитета; Милош Црњански је између осталог описао онај дио српског народа који се прешао преко Саве и Дунава у Аустрију и Угарску, у XII и XIII вијеку .
Сви ови писци су велики истраживачи душевног лавиринта човјековог. Описали су историјску стварност на тим просторима, судар са другим културама и империјама, и једним, српским језиком интегрисали раличите дјелове српског народа, са различитим нијансама у језику, обичају, сјећању, психолошким карактерима.
Међутим Његошев продор у дубину најзгуснутијих, егзистенцијалних стања човјекове душе, и у висину духсовних сагледања, нема нигдје у српској књижевности. Та стања су исказана лапидарним пјесничким језиком, који је добио статус формула. Тим језиком створен је узвишени српски канон етике, естетике, стваралачког духа – изашао из главе цијелог народа. Новом читаоцу изгледа да је та књига и прије била у нама, али је само Његошев гениј изнио из дубина народне душе и небеског памћења. Зато те формуле лако памтимо, и саме нам долазе изнутра, кад нас сам живот наведе на њих.
За разлику од свих овдје поменутих писаца, који често имају јако изнијансирану психологију код својих јунака, код Његоша имамо јако развијену онтологију код својих књижевних јунака, и уопште у пјесничком дјелу. Његош мјери истинитост човјековог постојања, близином богу Творцу. Он каже да је пјесништво небеско влијаније, и да је сав космос поезија Творца. Његошев човјек, који носи своје историјско насљеђе, и који учествује у историјској драми свог народа, у *борби непрестаној*, не штеди свог живота да би ушао у царство поезије, тј. у памћење. На тој релацији живи пјесничка душа Његошева.
Његош је интегративна основа, и што се тиче језика, и што се тиче историјског и културног насљеђа, и посебно што се тиче духовне дубине, уласка у тајну човјековог бића, и достизања духовних и сазнајних висина.
Његошевим дјелом, које смјештамо у средиште српског културног насљеђа, цијели наш културни простор добија нови смисао и кохезионо јединство. Дјело српског генија, дакле, има двоструко интегративну улогу, јер је у њему интегрисано оно што је писано од почетка наше писмености, и оно што је послије њега писано.
Ово дјело је живо и животворно језгро српског културног памћења, јер нови ствараоци и истраживачи српске културе, и српског кода, враћају се Његошу као ослонцу и оној првој ватри и вриједносној мјери којом се процјењује вриједност нових дјела која улазе у широки корпус српског културног насљеђа.
Да закључимо, Његош који је био и владар и владика, са својим укупним дјелом је и она држава српског народа коју нико није разорио. Та држава је утемељена на оном духу који обнавља смисао језика и смисао човјековог постојања.
Ти скривени извори тајне сачувани у Његошевим пјесничким формулама, у свим временима задржавају снагу и свјежину јер су повезани с оним изворима које вријеме не може да исцрпи.
Милутин Мићовић
*(Овај текст је написан поводом округлог стола: ЊЕГОШ И СРПСКИ ИНТЕГРАЛИЗАМ, који ће се одржати у оквиру 16. Дана Његошевих у Никшићу, 11. Новембра)*
