Владимир Умељић: СРЦЕ ОД КАМЕНА

„Срамотно је и дубоко лицемерно да хрватски премијер Андреј Пленковић са говорнице Уједињених нација држи лекције Србији о евроинтеграцијама, док истовремено његова власт отворено опструише регионалну сарадњу и рехабилитује усташке симболе.“ („Политика“, Београд, 23.09.2026.)

Страшни, нељудски Србоцид клерофашистичке хрватске државе 1941-1945. остаје огромна љага на образу сваке хрватске државе, све док она не призна кривицу оне Павелићеве и сопствену одговорност у смислу принципа „Никад више!“.

Но хрватски политичари листом падају на испиту хуманизма и иоле државничког формата, релативизују, поричу овај злочин, такмиче се бестидно у фалсификовању историје, окамењеног погледа и срца.

Најтврђи камен на свету, гранит, налази се само у брдима крај морске обале, јер је настао од шкољки, од њиховог кречњака, који се таложио милионима година и трпео све већи притисак.

Хрватским политичарима је за сопствено окамењење било потребно много мање времена.

Како разбити тај ментални мрамор хрватских водећих елита, како обесмислити његову нечовечну функцију, учинити је беспредметном? Јер то јесте на првом месту птање морала и пијетета према још неизбројаним стотинама хиљада невиних жртава, већ и дневне политике.

Ко од српских политичара, наиме, који се куну у евроинтеграције, може још да верује да ће они, који се куну да се Србоцид хрватске државе 1941-1945. никада није догодио, икада пристати на то да Срби уђу у ЕУ?

Једини разумни начин је да овај безмерни злочин буде препознат и признат у читавом свету, да хрватске елите постану и остану апсолутно усамљене у својим окамењеним ревизионистичким напорима.

У априлу ове године је изашла нова књига мојих прилога о Србоциду и свих 250 чланова српске Народне скупштине је одмах добило по један примерак, уз следеће пратеће писмо:

„Поштоване даме и господо,

Пред Вама лежи књига научно утемељених прилога о највећем страдању нашег народа у историји, о Србоциду хрватске државе 1941-1945. Она почиње текстом „Декларација о Србоциду хрватске државе и Јасеновцу“.

Молим Вас усрдно да усвојите ту Декларацију и да се она потом као предлог „Резолуције о Србоциду хрватске државе и Јасеновцу“ пошаље на усвајање релевантним институцијама у читавом свету, почевши од Генералне скупштине УН и других светских организација, до свих Влада и националних парламената.

Да би историјска истина о овом страшном злочину ушла путем УН у међународно право, као што је био случај и са Холокаустом над јеврејским народом. Но први корак је на Вама, највишим политичким представницима српског народа.

Тешка хипотека српско-хрватских односа, једна врста у колективном сећању дубоко усађеног „Гордијевог чвора“, може се разрешити само путем дијалога а на основу историјске истине, јер су се сви досадашњи покушаји његовог разрешавања на начин Александра Великог (мачем) више пута показали као погрешни и трагични.

То је наш дуг према невиним жртвама, али и према потомцима.

Јер не постоји нити колективна нити наследна кривица у односу на било које и било чије историјске девијације из прошлости, већ само и императивно постоји заједничка одговорност за садашњост и будућност.

Закључно, подсетимо се на пут, који су после 2. светског рата заједнички прешли Немци и Јевреји а захваљујући спремности немачке стране (науке, политике, система образовања, уметности, медија, релевантних социјалних установа и институција) да искрено и беспоштедно погледа у очи историјској истини о најгорем делу заједничке прошлости, јер даје наде да ће то и Хрватима и Србима једног дана успети.

Тај пут је био инициран закључком УН о претходно извршеном злочину геноцида над Јеврејима, Холокаусту. На Вама је да учините тај први и одлучујући корак у односу на сопствени народ, у односу на Србоцид хрватске државе 1941-1945. Сигуран сам да ћете за то добити масовну и одлучну подршку и захвалност свог народа, да је тај друштвени конзезус одавно учвршћен у колективној свести.

Поштоване даме и господо,

наша држава је, Ви сте врло оправдано подржали Резолуцију Генералне скупштине Уједињених нација, којом се поробљавање Африканаца током трансатлантске трговине робљем дефинише као „најтежи злочин против човечности“, коју је предложила Гана и подржале је још 123 државе. Српско страдање у време Србоцида хрватске државе 1941-1945. сасвим сигурно не заслужује мање пажње, обзира и пијетета од стране српске Народне скупштине и од читавог света.

Донесите ту одлуку и уђите у историју.“

Никакве реакције српских скупштинара није било.

Но нећу да верујем да било који српски политичари заслужују овакве хрватске и да им својим ћутањем и игнорисањем преко потребних иницијатива у служби истине и правде, заправо иду на руку.

Стога још једном овај апел. И увек изнова. Све до једине исправне реакције.