Владимир Умељић: СЛАВА ТИ, ОЧЕ ВОЈО!

Упокојио се у Господу отац Воја (Билбија), дугогодишњи парох СПЦ у Ротердаму, исповедник и утешитељ заточених Срба у Хашком казамату, уметник златних руку и чистог срца.

Моје прво сећање на њега почиње у мојој тринаестој години живота, када сам почео да тренирам карате у клубу „Студент“, који је он водио и што је годинама трајало. Крупан и наочит, снажан и брз, сјајан техничар, строг али пажљив педагог.

Црни појас се пресијавао на његовом снежно белом кимону.

Много година касније стигао ми је његов позив да у његовој цркви у Ротердаму одржим слово о Светом Сави, чему сам се са радошћу одазвао. Домаћин мојој супрузи и мени је био наш познати лекар др Михајло Џољић.

После завршене манифестације смо поседели и попричали, подсетио сам га да је био мој први учитељ борилачких вештина, он се осмехнуо и рекао, е сад ћеш или да заузмеш гард, борилачку позицију или ћеш да пробаш од овог вина, које сам лично направио.

Одлучио сам се наравно за вино, то је било много здравије.

Дуго смо разговарали, у памет ми се урезала једна епизода, његов доживљај у Книну, који ми је тада испричао:

„Пре неколико година сам отишао тамо, требало је средити нешто око породичне земље, ишао сам са једним рођаком поред једне кафане, летње баште, у којој је седело десетак младих Хрвата.

Када су видели моју мантију, одмах је почело добацивање, вређање, претње. Удаљили смо се неколико корака, онда сам се окренуо према њима и подигао прсте десне руке, показао им српски знак.

Они су поскакали на ноге, кренули ка нама, али тада су се на моју грдну жалост појавила два њихова полицајца, тако да су се брзо смирили. Штета да нису стигли до нас, добили би много другачију лекцију од оних, које си ти, Владимире, и сви остали учили у „Студенту“.

Поверовао сам му на реч.

Када смо се опраштали, поклонио је мојој супрузи минијатуру Светог Симеона, коју је израдио од филигранске сребрне жице, величине омањег прстена. Златне руке, чисто срце Божијег слуге.

Слава ти, оче Војо!