Владимир Умељић: НЕВЛАДИНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ И КОНСТАНТНИ ХИБРИДНИ РАТ

Владимир Умељић

Велико је искушење размислити о могућим (вербалним) додирним тачкама између наслова Толстојеве епопеје „Рат и мир“, Орвеловог визионарског „Рат је мир!“ и нашег узаврелог времена. Чињеница да се против Срба најкасније од краја 20. века од стране Запада води непрестани хибридни рат, имплицира формулацију:

„Хибридни рат је хибридни мир.“ 

Не више прелазна и пролазна фаза, већ једно стање.

Ради појашњења: „Хибридни рат представља врсту војне стратегије у којој се конвенционална средства ратовања комбинују са разним неконвенционалним средствима попут деловања паравојних операција, спровођења економских мера као што су санкције, затим ширења пропаганде, лажних вести, утицања на морал обе стране и у последње време најзначајније, извођења сајбер операција према другој страни“.

Никакве „светске завере“, јер све већ доживљено, као и даље актуелно, зар не?

Врло активну улогу при томе имају невладине организације у нас. Једна вест:

„Лидер „Српских суверениста“ Вукша Драговић обелоданио је податке које је добио из Народне банке Србије (НБС), а по којима су НВО за пет година из иностранства добиле 1,3 милијарде евра!“ („Политика“, Београд, 30.07.2026.).

Ако пођемо од етаблираног правила аналитичара (не само) на Западу „Follow the money!“, односно „Прати ток новца!“, онда долазимо и до одговора на основно, суштинско питање – за чије интересе раде ове невладине организације?

Сме ли се претпоставити – за интересе дотичних финансијера?

Јер народски речено, ако ја у кафани извадим из џепа пар новчаница и наручим „Ђурђевдан“, онда музичари неће одсвирати „Гиљам даде“, јер у том случају се новчанице поново враћају у џеп. Старо правило „Колико новаца, толико музике“ важи наиме и обрнуто: „Колико музике, толико новаца.“

Успут буди речено, смисао сваког аналитичког, па и овог текста је садржан већ у: „Ништа није сакривено, шта се неће открити…“, како је Христос Спаситељ поручио човечанству (Јеванђеље по Луки 8,17 и 12,2, као и по Матеју 10,26). 

Како музика разних НВО обогаћује (и растаче) политичку и социјалну сцену у Србији истражио је врло темељно Никола Врзић већ 2015. године, пратећи децидирано и прецизно ток новца (Nikola Vrzić, „Ko i koliko plaća Natašu Kandić, Sonju Biserko, Žene u Crnom, B92, CESID, Peščanik, E-novine…“ Pravda, Beograd, 28. maj 2015.) С обзиром на сазнања Вукше Драговића, ту се ништа није променило, већ само потенцирало.

Радило се дакле о „Хелсиншком комитету“ (Соња Бисерко), „Фонду за хуманитарно право“ (Наташа Кандић), „Центру за евроатлантске студије“ (Јелена Милић), о „Женама у црном“, „Независном друштву новинара Војводине“, итд.

Овде неколико извода из овог врсног прилога транспаренцији друштвених збивања:

„Фонд браће Рокфелер“ је „Фонду за хуманитарно право“ Наташе Кандић уплатио 05. јуна 2013. 17.000 долара, 18. октобра 2011. 180.000 долара а 18. јуна 2005. 75.000 долара.

„Центар за евроатлантске студије“ Јелене Милић је 02. августа 2012. добио 45.000 долара а 11. априла 2011. 30.000 долара. „Хелсиншки комитет“ Соње Бисерко добија 13. фебруара 2008. 75.000 долара а „Жене у црном“ 30.000 долара 19. јула 2010. а пре тога, 09. марта 2006. 80.000 долара.

Није без значаја, да је један од водећих људи овог „Фонда браће Рокфелер“ Николас Бернс, бивши амерички амбасадор у НАТО и високи званичник Националног савета за безбедност, задужен за Русију, Украјину и Евроазију, трећерангирани у Стејт Департменту између 2005. и 2008. године.

УСИП, „Институт за мир САД“ (United States Institute of Peace), федерална институција, коју је основао амерички Конгрес 1984. са циљем да „служи народу и Влади САД“, и у чијем борду директора седе и амерички Државни секретар и Секретар за одбрану, финансирао је „Хелсиншки одбор за људска права“ Соње Бисерко 2006. са 34.550 долара а 2004. са 45.000 долара а „Фонд за хуманитарно право“ Наташе Кандић исте године са 40.000 долара. Новац су добили и Цесид, Б)“…

УСАИД, како стоји у његовим оснивачким актима, делује „на основу спољнополитичких смерница председника САД, Државног секретара и Националног савета за безбедност“, у коме пак седе и директор ЦИА, директор Нционалне обавештајне заједнице, амерички Секретар за одбрану и начелник америчког Генералштаба.

УСАИД учествује заједно са „Фондацијом Чарлс Стјуарт Мот“ и немачким „Маршал Фондом“ у формирању Балканског фонда за демократију, који финансира Хелсиншки одбор за људска права (Соња Бисерко) и Центар за евроатлантске студије (Јелена Милић), „Фондација Чарлс Стјуарт Мот“ пак финансира „Фонд за хуманитарно право“ Наташе Кандић и „Жене у црном“ са 50.000 долара 2011.

Међу финансијерима Центра за евроатлантске студије (Јелена Милић) је и америчка НЕД (Национална задужбина за демократију) са 38.000 долара 2013. и 36.000 долара 2012. Наташа Кандић је 2013. добила од њих 47.000 долара а 2012. 45.000 долара.

НЕД финансира и „Пешчаник“, Е-новине, Јуком, „Иницијативу младих за људска права“ (114.000 долара 2012.), затим „Независно друштво новинара Војводине“ (скоро 100.000 долара само 2012.), итд.

У борду директора НЕД су и Елиот Абрамс, заменик Националног саветника за безбедност САД у администрацији Џорџа Буша Млађег, Мишел Дан која је радила у Бироу за обавештајне послове и информације (The Bureau of Intelligence and Research, INR), чији задатак је по сопственом сајту „да прикупља обавештајне податке од користи за дипломатију САД“, даље Бери Џексон, бивши асистент председника САД за стратешке иницијативе и спољне послове, Вин Вебер из Саветодавног комитета америчког Секретара за одбрану…“

Уз захвалност читаоцима, да су стрпљиво издржали ову поплаву бројки, имена и годишњица, мора се рећи да се исцрпном извештају Николе Врзића тешко може нешто додати и апсолутно ништа не може одузети.

То су дакле само политички мотивисани даваоци новца невладиним примаоцима.

Познато је шта заступају овде наведене НВО – Срби би требало да су „починили небројене злочине на Косову и Метохији, које је у међувремену наравно једна независна суседна држава, осим тога у Хрватској (Соња Бисерко је својевремено одмах отишла у Хаг да сведочи против Србије по тужби Хрватске за геноцид), закључно у Босни и Херцеговини, крунисано геноцидом у Сребреници“.

У односу на ово последње, Никола Врзић наводи један пример такве активности:

„Министарство одбране Србије отказује промоцију књиге „Сребреничка подвала“, заказану месец дана раније за 10. април у Дому војске Србије; до отказивања долази пошто је Фонд за хуманитарно право“ тог 09. априла издао саопштење у којем „захтева од Министра одбране Небојше Родића и Начелника Генералштаба Љубише Диковића да онемогуће одржавање овог скупа у просторијама државнх институција.“

Укидање слободе говора другомишљеницима у име сопствене слободе говора?

А чак и независно од тих заправо недостојних двоструких аршина, зар дискусија о једној тако контроверзној теми обавезно значи да су на другој страни све сами „криминални великосрпски шовинисти и ђавољи адвокати геноцидних убица“?

Зар њима припада и босанско-муслимански званичник Хакија Михољић, непосредни сведок трагичних збивања у Сребреници, који не престаје да тврди да се тада радило о тешкој злочиначкој ујдурми, договореној између тадашњег америчког председника Била Клинтона и Алије Изетбеговића?

Осим тога, званичну и у јавности етаблирану верзију Запада о „српским злочинима у Сребреници, највећим и најстрашнијим од краја Другог светског рата“, значи – о „геноциду“, у међувремену све већи број међународно признатих експерата аргументативно поставља у питање.

Наведимо само неколико имена (извори код аутора):

Michael Mandel, канадски професор међународног права (York University, Toronto), британски научник др Philip Hammond, експерт за медије (South Bank University, London), португалски генерал-мајор Carlos Martins Branco (тада званични изасланик и посматрач Уједињених нација у Босни и Херцеговини), амерички дипломата Филип Корвин (највиши представник Уједињених нација у Босни и Херцеговини до 1995, са звањем „Civil Affairs Coordinator and Delegate of the Special Representative for the UN Secretary General for Bosnia and Herzegovina“), итд.

Даље prof. dr Kjell Magnusson, University of Uppsala, Sweden, prof dr Lennart Palm, University of Uppsala, Sweden, prof. dr Edward S. Herman, University of Pensilvania, USA, некадашњи источнонемачки амбасадор и данас политички аналитичар Ralph Hartmann, итд.

Тако нпр. еминентни амерички научник, проф. др Edward S. Herman, после вишегодишњег истраживања ове тематике сматра, не само да проглашени квалитет тада почињених ратних злочина над босанско-муслиманском популацијом („геноцид“), већ и наводно утврђени квантитет (број од око 8.000 претпостављених жртава) нису утемељени на истини. Резултат својих истраживања он понекад сажима и само у једној јединој реченици:

„Тај „масакар у Сребреници“ је највећи тријумф пропаганде, који је проистекао из тих балканских ратова.“

Директор „Центра Симон Визентал“ Ефраим Зуроф пак коментарише:

„Волео бих да су нацисти склонили јеврејске жене и децу пре свог крвавог похода, уместо што су их убили, али то се није десило, као што знамо. Ни Руанда и Холокауст нису исто, иако су злочини који су се догодили у Руанди много сличнији Холокаусту од онога што се десило у Сребреници. Али, опет, то није исто (…)

Колико знам, оно што се тамо у Сребреници десило не одговара опису или дефиницији геноцида.

Мислим да је одлука да се то назове геноцидом донета заправо из политичких разлога. Очигледно је да се догодила трагедија, недужни људи изгубили су живот и треба да се сачува сећање на њих (…)“

Све сами белосветски „великосрпски шовинисти“, који се морају ућуткати, зар не?

Иако овде наведени аналитичари и делом непосредни сведоци оних трагичних догађања у Сребреници долазе из САД, Канаде, Велике Британије, Португала, Шведске, Израела… Али Наташа Кандић, Соња Бисерко и остали врли НВО-истинољубци ће то боље знати.

Односно боље ће знати шта њихови финансијери од њих очекују.

Јер истовремено и пратећи „ток новца“, непорециво је, као што је Никола Врзић убедљиво представио и доказао, да финансирање активности ових НВО одобравају и новац достављају, поред осталих, директор ЦИА, директор Националне обавештајне заједнице, амерички Секретар за одбрану и начелник америчког Генералштаба, заменик Националног саветника за безбедност САД, даље The Bureau of Intelligence and Research, INR, који „прикупља обавештајне податке од користи за дипломатију САД“, итд. итд.

Може ли се поверовати да ови дародавци, дакле високи амерички званичници у служби сопствене државе, имају само људска права и слободе, демократију и плурализам, истину и правду, толеранцију и хуманизам у Србији на уму, издашно делећи гомиле (очигледно милијарде) долара својих пореских обвезника?

Може ли се последично поверовати да активисти ових НВО имају само људска права и слободе, демократију и плурализам, истину и правду, толеранцију и хуманизам у Србији на уму, да се значи не обазиру, не узимају у обзир ставове, жеље, планове и намере, дакле стратешке циљеве својих дародаваца?

Другим речима, да ли смеју да игноришу мотиве и разлоге, због којих добијају новац?

Јер још једном народски речено, ако ја у кафани извадим из џепа пар новчаница и наручим „Ђурђевдан“, онда музичари неће одсвирати „Гиљам даде“, јер у том случају се новчанице поново враћају у џеп. Старо правило „Колико новаца, толико музике.“ важи наиме и обрнуто:

„Колико музике, толико новаца.“

Ова НВО-музика, међутим и врло благо речено, големо пара уши. Само не онима који је изводе. И наравно не онима, који су је наручили. Тја, тако је то у кафанама – разни људи, разни укуси. И увек важи она искуствена мудрост старих латинских варалица – слично се сличном радује (Similis simile gaudet).

Другим речима, платежни наручиоци живе хибридни рат, жустри извршиоци пак хибридни мир. Наравоученије? Изгледа да заиста има нечега у формулацији: „Хибридни рат је хибридни мир.“

А идеали, етика, морал, истина, правда? Принципи?

По свему судећи, довољан је већ онај тржишни – понуда и потражња. А ако нека цепидлака инсистира на неком другом, хмм, приближимо се релативизму односно нихилизму и понудимо формулацију;

„Једини принцип је, да нема принципа!“ Или још бесмисленије: „Једина истина је, да нема истине!“

Барем не у српској НВО-кафани. То је поштено, јер свако бира, хоће ли ући у њу или не.